Samo Durica

promet naš svagdašnji

čovječe,
koji dan!
prvo sam se naivno ponadala, jer, bus mi je stigao brzo i relativno prazan, a to znači da se nismo morali gurat nutra kako bi se uspijela zatvorit vrata, te je i bez nekih većih problema došao do okretišta tramvaja, istina, krenula sam danas nešto prije, upravo zbog te najavljivane oluje, manevriranju po novonapadalom snijegu na već postojećem zaleđenom tlu, koje je prilično opasno na svakom koraku, jer, taman kad se onak žustro ufuraš u hvatanje vlastitog koraka, te prestaneš hodat ko da imaš obadve drvene noge kojim ko da tapkaš po razbijenim čašama, prevari te, pa se posklizneš i jedva održiš ravnotežu, pa si mislim, tak, u tom busu, kak to da sad nikome ne treba, gdi su svi ti ljudi jutros, pa sva sretna uđem u svoj tramvaj koji me vozi direktno na odredište bez presijedanja, sva sretna, onak, možda stignem i kavu popit u miru, ak sve bude ok,
aha! kak da ne, moš si mislit,
stoji taj tramvaj na okretištu već deset minuta previše, stoji i puni se, ispred njeg još jedan koji mi nikak ne paše, pa ni ne pomišljam prebacit se, stojim i čekam, kao i svi ostali mi putnici u njemu, sad već stoji petnaest minuta, a trebal je krenut odmah čim se napunio, ljudi nekaj počinju žuborit, ja sam sretna kaj sam na toplom, jer vani puše jako i pada sitno, al neugodno, štipa za nos i obraze, šiba po očima, sva sam se zamotala u velki mekani šal, visim na onom rukohvatu, još uvijek uljuljana u vlastite iluzije,
ljudi se nekaj komeškaju, izlaze, pa ponovo ulaze, ja napol drijemam u toj toplini, kad me onak razbudi letimičan pogled na reklamni stup sa satom, bemti!, pa već stojimo i čekamo petnaest minuta, sad, ak odmah ne krene već sam lagano u opasnosti da i zakasnim,
uzmem mobitel, pa pošaljem poruku za svaki slučaj, barem da se javim na vrijeme, al, ono, pa krenul bu, evo, sam kaj nije, sad, svaki čas,
ma brus!
sve stoji, ništ se ne miče, samo dolaze novi tramvaji iz suprotnog smjera omilajući se na pruzi, ovaj naš se oglašava onim svojim zvukom koji znači zatvaranje vrata, odahnem, persu, ipak stižem, a kad tam, on krene unatraške, čovječe, ide, vozi, al u rikverc, a nema kam, iza je zavoj i drugi tramvaji, jer, na okretištu smo, nije moguće isparkirati se u rikverc, al, on ipak ide, mislim si, ovi su svi skroz na skroz poludili,
i, zakaj nam, pobogu, neko nekaj ne javi, bilo kaj, pa da znamo svi skup u čemu je problem, odemo pješke, mada, ima dobre četiri stanice do novog, slobodnog tramvaja koji kreće s manjeg okretišta na Zapadnom kolodvoru, da su odmah nekaj rekli ja bi tak nekaj skemijala, pokušala vlovit bus koji vozi na Zapadni, pa tam hvatala tramvaj, a ovak, sad više mi se ni to ne splati, i gledam te buseve kroz prozor, puni su, nemre se ni utrpat igla više u njih, jednoj je ženskici ostala torba vani kad su se vrata zatvorila,
dakle, u dreku sam,
i, opet se javljam, sad već znam da kasnim sigurno, samo ne znam točno kolko, al kasnim ziher, nema više šanse da stignem na vrijeme, ljuta sam, jadna, nemam pojma kud bi, vani je hladno, nutra nema smisla sjedit, sad se već i spraznilo prilično, niko niš ne govori konkretno, nema nikakvog busa da nas odbaci do nekud barem malo bliže,
odem to taxi stajališta na kojem nema ni jednog jedinog auta, al zato je sve puno nabrijanih ljudi koji kasne na posel i zovu taxije, pa se tuku za njih, već sam bila u takvoj situaciji, uzel me jedan skup s nekim dedom, a onda i meni i dedi naplatil posebno, ko da nas je vozil odvojeno, meni se nije dalo natezat tad, al neda mi se ni sad, ono, imam pokaz, godišnju kartu za javni prevoz, za koji šljakam i odšljakam je pošteno, pa bi mi bilo nekak i fer da se mogu i koji put normalno dopelat na tu šljaku,
ovak, ko da sam pobrala šljagu, rano vjutro, za dobro jutro,
okej, sve kužim, vozila se kvare, nije to ništ neobično, al kad se već tak neki kvar dogodi, kaj je tak jako teško obavijestiti korisnike koji ovise o tom prevozu, samo nas informirat o kvaru, metnut dva busa, koji ovak i onak stoje tam i prodaju zjake, pa odbacit sve te ljude nekam do neko mjesta gdi bi mogli normalno nastavit svoj put,
a, ne ovak, da sve stoji, ne miče se, osim natraške, i nikom niš,
to je, kao normalno, barem jednom godišnje, u ovom gradu, kad padne snijeg da ideš peške na posel,
i to ak je bil smo jedan, e, onda je ta zima bila dobra,
sretan si, ak si samo jednom pješačil po snijegu, ledu i vjetru,
naravno, iznimno sretan ak si nisi, pritom, slomil i nogu il kuk,
jer,
kad sam ugledala, napokon, tramvaj koji vozi u mom smjeru, instinktivno sam potrčala, pa se posklizla, falatibože na bucama koje su me zadržale na nogama, jer, bila sam jako blizu razljepljenju, taman između klupice i koša za smeće, no, ipak sam, sretnica, ulovila taj vozeći koji me, napokon, dopelal kam sam trebala stić,
hm, pol sata kasnije neg bi trebala bit,
a, ja se nadala kak bum si kavu u miru pila,
fakat, di ja živim,
u bajkama na oblacima,
pa me samo povremeno ZET i njegovi kvarovi prizemljuju,
ono,
jedna lasta ne čini proljeće,
al nit bi pahulja trebala prometni kolaps.
kaj je najbolje, ni za natrag nije bilo ništa manje zanimljivo.