srijeda, 01.03.2006.

daleki put u nedaleko Sarajevo



Banuo sam Zorou fotografu upravo kada se spremao u okupirano Sarajevo. Torba s fotografskom opremom i filmovima je već bila spremna, a na stolu je bilo razastrto sve ostalo što je upravo nastojao ugurati u naprtnjaču. Pred njim je bilo noćno pješačenje kroz šumu preko planine, provlačenje kroz podzemni hodnik i pretrčavanje preko aerodromske piste pod snajperskom i mitraljeskom vatrom, pa nije mogao mnogo ponijeti.

- Za sebe ne nosim ništa. Ostat ću desetak dana, i kako svi drugi, tako ću i ja…

Na stolu su pored snopa pisama koje će osobno uručiti i vrećice s lijekovima bilo još dvije flaše whiskeya, dvije flaše dobrog vina, najnoviji "Playboy", tri šteke "Marlbora", kutija havanskih cigara, nekoliko malih staklenki kavijara, nekoliko pari najlonki, četiri-pet CD-ova s najnovijom glazbom, desetak čokoladi i kutija bajadera, nekoliko vrećica bombona…i još niz sitnica iz tog vica.

- Jesi li siguran da je ovo što si pripremio ono što je ljudima najpotrebnije?

- Naravno. Ne mogu im prenijeti ništa što bi im bilo stvarno potrebno. Ne mogu im donijeti mir. Ne mogu ponijeti dovoljno hrane i vode ni za jednoga, a kamoli za sve. Ali zato im mogu donijeti malo životne radosti…To im je potrebnije od svega. Treba im podstreka da izdrže, okrepe za snagu…

Često se toga sjetim. Imam svoj krov nad glavom, kompjuter pred sobom, hvala Bogu - zdrav sam i u pristojnoj formi, svira moja omiljena muzika, ali nešto nedostaje… nešto nedostaje … Malo životne radosti.

A ne znam tko bi mi to donio, ni kako bi to izgledalo.
- 15:59 - - nesuvisle, ignorantske i maliciozne komentare ne uzimam u obzir (2) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

eXTReMe Tracker