Zovem se Nera (zapravo, krstili su me Gara ali su mi novi vlasnici dali i novo ime...). Prvo čega se o sebi sjećam je kartonska kutija u kojoj su me, zajedno s mamom, neki ljudi ostavili u Crikvenici. Plakali smo toliko dugo dok nas jedna ljubazna teta s Veterinarskog fakulteta nije našla i dovela u Zagreb te nas smjestila kod sebe na Zavod za porodiljstvo. O nama se skrbila Noina Arka, a čak su i moju slikicu stavili kod sebe na web



Živjela sam tako sa mamom i sestricama u kavezu gdje su se o nama skrbili najbolje što su mogli. Čak smo tri puta dnevno trčale po livadi sa konjima, a papali smo fine stvari poput griza na mlijeku...
A onda su prije dva dana neke dvije tete došle do nas. Jedna od njih je izgledala čudno i mirisala je nervozno. Druga se samo smješkala i nešto pričala onoj nervoznoj. Pa ipak, iako sam osjetila da se dvoumi bilo je nečeg posebnog u njoj. Gledala je moje sestrice i mene... Govorila je da sam preslatka i da se razlikujem od drugih jer ne samo da sam jedina crna (i jako ličim na tatu, patuljastog pinča) nego sam sitnija i mirnija. Ona teta s Veterinarskog fakulteta me je stavila njoj u ruke i dala sam joj pusu nadajući se da će se prestati tresti. Sviđalo mi se kako me drži i što mi je sve tiho pričala na uho. Obje smo se smirile...
Odnjela me u nekakvog metalnog psa i došle smo do kuće koja je manja od fakulteta, ali ima lijepi vrt i puno, puno zelenila. Prvoga se dana dogodilo svašta - ta moja teta se smijala, pa svađala, pa opet smijala... Puno me grlila i mazila, stalno sam joj spavala u krilu. Provele smo noć zajedno, na kauču. Namještale smo se kojekako, ali bilo nam je lijepo. Ujutro sam se i popiškila na nekakvu smeđu travu kraj kauča, a ona me grdila spominjući da sam zaflekala skupi tepih i da će njezin dragi biti ljut.
Osjećala sam da sam i njemu jako draga, ali bila je u zraku prisutna neka velika dvojba. Spominjao je i da nije spreman na psa, a ona je onda nešto šmrcala i gunđala... Rekla je i da će me ponuditi negdje na blogu jer ne želi da budem kamen spoticanja - ne znam kakvo je to mjesto, ali nadam se da je ljepše od kaveza...
Ipak, navečer se nešto dogodilo. Nisam uspjela točno čuti o čemu se radi... Postigli su nekakav dogovor, izgleda da ipak neću nigdje. I do sada sam mojoj gazdarici (čini se da je mogu tako zvati) ležala u krilu i spavala. Lijepo mi je - oboje misle da sam preslatka i jako pametna, osjećam da me vole... A činjenica je da se svi pomalo bojimo. Ja se bojim da ću biti ostavljena, oni se boje da mi neće dati pažnje koliko zaslužujem, a tu su i mama i tata moje gazdarice koji još nisu prežalili prijašnjeg peseka koji je uginuo, pa se boje ponovno voliti... No, probat ćemo - iz sata u sat, iz dana u dan... Valjda ćemo se nekako uskladiti...

Idem sada pajkiti, gazdarica je rekla da će sve zapisati i odnjeti me na moju plahticu u hodniku kako ne bih ponovno piškila po smeđoj, skupoj travi...

Laka vam noć...

PS. Longetu više nemam, skinuli su mi je već prije. Bila je to mala nezgoda, vrata su mi udarila šapicu...