Nakon kratkog proučavanja karte i zanimljivih cesta ovog kraja vidim da sam progutao udicu i da me nešto vuče:
"Nekaj me vleče sve jače i jače; vleče me jače od uspinjače!" :-)
Ma da! Kakvo ljenčarenje; neću čepiti pod oblacima, idem kušati malo sunca!
Od Udbine se spuštam preko Lovinca do Svetog Roka; tu izlazim na cestu koja od Gračaca ide ka Gospiću: palim za Gospić. Preko Medaka (sjećaš se Medačkog džepa?) dolazim do Gospića, pa krasnom cestom koja krivuda uspinjući se uz Velebit, uz hotel "Velebno" preko Baških Oštarija za Karlobag.
Kako prilazim onom malom tunelu kod prijevoja preko Velebita tako oblaci ostaju za mnom i blistavo sunce obasjava krševite padine po kojima serpentine vode cestu do Karlobaga. Cesta je gotovo potpuno prazna, no nešto pred prijevojem u susret mi dolazi konvoj od kojih osam bajkova. Pozdravljam ih sretno i potom se čudim ko' pura dreku kako su to bezobrazni ljudi; nitko mi ne odzdravlja. Pa, ovo je prvi put da me čitav konvoj jednostavno ignorira, nitko ne maše! Prostaci! Prolazim tunel a na drugoj strani me dočekuje tako žestoka bura da me premeće po 2-3 metra po cesti! E, sad mi je jasno zašto su dečki tako grčevito držali upravljače!
Zaustavljam sa strane i parkam Tenu tik uz ogradu; puše tako silovito da je hoće prekrenuti! Kasnije se zabavljam na serpetninama po kojima brije - ipak, imam cijelu cestu samo za sebe; nema ni žive duše...
|