Osjećam se kao penzić koji je umirovljen prije dvadeset godina pa nakon dugo vremena navrati u firmu bojažljivo se osvrčući u nadi da će ugledati poznato lice.
Zašto me tako dugo nije bilo.... Kratko i jasno: crče tehnika. Više od godine dana sam bez kompa. Koja to luzerica nije u stanju 365 dana popraviti kompjuter ili kupiti novi? Wind! Ali zašto kupovati novi kad mi je obećano da će mi se džabe popraviti stari? Klasa optimist još uvjek se nada.
A tu je i fejs naš svagdašnji koji je puno praktičniji kad ovisiš isključivo o mobitelu. Na fejsari je većina mojih omiljenih blogera. S nekima se družim i u reali i tako pade blog u drugi, treći, peti plan.
Sad imam i mrvicu bolji mobitel pa sam u naletu čežnje za blogom odlučila napisati post.
Što ima novog u mom životu od zadnjeg posta..... Kao prvo i najbitnije: nema više moje Boni. Jako se razboljela i 12.08.2017. nakon što smo pokušali sve što je bilo moguće donjela sam najtežu odluku u svom životu i nisam dozvolila da se i dalje muči.

Rekla sam "nikad više" i porekla. Udomila sam jedno siroče koje "će ostati malo i blage je naravi". Zaboravili mi reći da je pasmine tasmanijska neman.







Ovo mi možda nećete vjerovati, ali istrčala sam polumaraton! Majke mi! To mogu zahvaliti isključivo našem blogeru Mišku koji me već godinama nagovara na trčanje i da nije bilo njega nikad se ne bi usudila prijaviti.







Pasmater (eeeee, daaaa... Wind, to je ona što psuje), koja tlaka je objaviti post na mobitelu! Odo ja na fejsaru lajkati ljudima fotošopirane fotke i onda ih tračati u inbox.