- Znate, ja sam pravnica....
Vrlo velevažno je izjavila jedna mama ne tako davno u jednom društvu u kom sam se slučajno našla. A ne tako dugo ista ta mama pravnica je onako velevažno oplela sve moguće tračeve o jednoj drugoj mami koja nije bila s nama tada u društvu.
Naravno, ta druga mama nije pravnica, mislim da čak ni fakultet nije završila, ali kao da je to bitno, mislim, meni nije bitno.
Sjedila sam tako u društvu i samo slušala njene opservacije po pitanju te mame, slušala, čudila se i pitala samu sebe ima li tome jednom kraja?
Svi mi volimo tračariti ponekad, kako ja volim reći - trač mi je nešto za opuštanje mozga ali u malim količinama jer se ne volim baviti tuđim životima baš previše, imam i svog života dosta i izlazi mi na uši često i puna mi ga je kapa ponekad i nemam niti vremena da se još bavim i tuđim životima kad i ovaj svoj ponekad jedva držim pod kontrolom.
I tako si ja mislim malo, vidiš, ona je završila pravo, šepuri se tom diplomom kao da je ne znam što, ali nije još uvijek naučila neke druge, neke životne stvari i radi toga mi ju je na neki način pomalo i žao.
Ovaj fakultet po meni može završiti baš svatko, čak i ne moraš biti nešto ekstra pametan, dovoljno je samo biti uporan i ne odustati i jednom ćeš doći do diplome, netko lakše, netko teže, ali upornošću ćeš sigurno doći do nje, međutim životni fakultet nije tako lako završiti, taj fakultet ne postoji, nema tu knjiga koje ćeš pročitati i koje će te uputiti kako se ponašati u određenim situacijama, nema, to ne postoji, životni fakultet se stiče godinama, iskustvom, karakterom, društvom...
Recimo, tu mamu pravnicu nitko nije naučio da se ljudi ne osuđuju, da se ne gleda kako je čovjek obučen da bi bio čovjek, jer netko ima mogućnosti da se obuče bolje, netko nema, ali to ne znači da onaj koji nema da je manje vrijedan, ne gleda se da li ti je stan čist ili prljav, ne gleda se kakve ti dijete ima nokte, ne gleda se kakav život netko vodi jer svi mi vodimo onako život kako znamo i mislimo da je to ispravno, koliko je sve to ispravno vidjeti ćemo jednom na kraju kada dođe vrijeme da podvučemo crtu i napravimo završni račun.
Sada, u ovom trenutku to nije bitno.
Ljudi često misle da ako drugi ne vode život onako kako mi mislimo da bi trebalo i ako se to kosi s nekim našim svjetonazorima, da je to loše, da su ti drugi loši i neodgovorni prema sebi, prema djetetu, prema društvu, prema obitelji...
Ne, upravo suprotno, svatko si stvara život onako kako misli da je dobro, da će možda biti bolje. Svatko kreće u život po nekoj špranci koju je možda naučio od svojih roditelja ili jednostavno sada ne zna drugačije, ali samo zato što je drugačiji ne znači da je loš, ne znači da nema dušu, da nema empatije, jer možda ta mama - nepravnica je istinski puno veći čovjek i puno veća duša i ima onu toplinu i ljudskost od te mame pravnice, pa kako god da živi i ma kako god da je obučena i ma kako god da izgleda, sasvim nebitno..
Eto, to su te neke životne finese koje se ne uče na fakultetima a trebale bi...
Trebalo bi se negdje učiti da kako god mi ljudi izgledali izvana, kakav god auto vozili, kako god se oblačili, kakav god stan imali, kakav god život živjeli, svi smo mi u suštini isti, svi smo mi isto krvavi ispod kože, svi isto nosimo svoju bol i svoju sreću, svi smo isto ranjivi, svi smo isto veliki a istovemeno opet toliko mali i jadni...Bitno je kakav si unutra, bitno je to što nosiš u sebi...
Nema tu razlike, tako je to....
I na kraju si ja onako mislim sama sa sobom, draga moja mama pravnice, ti si završila pravo, ali šta će ti kad nemaš, ne završen, nego nisi još ni krenula putem onog životnog fakulteta a život ti prolazi i nema natrag....
