Sewen

Prije tebe sam nekoliko života imao!
Pitam se od koga li sam te uzimao?
Kako smo samo naivni kada se trudimo,
Nitko ne zna što nas čeka kada se probudimo!

Postoji zimskih dana kada sam baš tužan
I nikome ne trebam, a dostupan sam i uslužan.
Držimo se za ruke, a ruke se suše i hlade.
Bili smo vrtlari bez posla što ništa ne sade.

Da li je bila privilegija o zabludi šutjeti?
Gorjeti iznutra, a izreći nikako ne umjeti!
Ni ovo neće uspjeti jer očima samo služimo!
I neće proći dugo dok jedno drugo ne optužimo!

Gledam je u vlaku, noga priko noge,
Savila se ka da je došla sa tečaja joge.
U ušima stare sluše, nešto se ruski ljuti,
Mislin se, nemoj, a opet lipo ju je čuti.

Zalipija sam se cili, ne trepćem i ne dišem,
Mirin je od glave do pete i u sebi uzdišem.
A onda pogledam boršu, asti ljudi moji,
Girl gang bedž i znak mira u duginoj boji...

Naletija san na curu šta samo cure gleda,
Onda se ona digla, sa onim očima od meda.
A šta ćeš, sritno joj bilo i neka je ljubav prati,
Bar zna šta je i kako će sebi odabrati!

Svi su umrili koje sam zna,
Na vrime, vrime sve otima.
Kroz suze ne ispuštam glas,
I ne da mi se oprostit od vas.

Svi su otišli, bez da su znali,
Sićaju me vrimena kad sam bija mali.
Teško je živit sam ka pas
I ne da mi se oprostit od vas.

Stiska sam se ka riba u plitko,
Prid ladan kamen dolazim ritko.
Slikama tiram misli ka konje u kas,
I teško mi se oprostit od vas...

Ne sjećam se kad sam zadnji put podigao pogled i gledao zvjezde dok trepere.
Ne postoji deterdžent na ovom svijetu koji bi mogao izblijediti sve, da sve spere.
Moje su misli suborci moji, moji meci i ovak alkohol oko mene snagu mi daje.
Uvijek na kraju mokro lice zabijem u jastuk, al čini mi se da sve nekako predugo traje.

Ja ovih dana kao kućanica serije pratim i mislim da se zbog toga osjećam kako treba.
Ne sjećam se što me to iz prošlosti prati, a sve je kažu zapisano preko neba.
Zato sam podigao glavu da nađem odgovor, ali opet postavljam pitanja koja tutnje.
I gubim se bez rješenja sa starom maskom; neki su odgovori nedorečeni poput slutnje...

Koraci su ka od olova,
Tilo osuto od bolova,
Šta je tako pa samo se siti
Čovik čoviku uvik priti.

A opija bi ovo srce sitno,
Triba krvi i to hitno!
Triba ruka stisak tuđe ruke,
Triba mira jer puno je buke!

I nisu krive riči, jezik to je,
I ništa nije tvoje, sve je moje!
Šta se čudimo kad nam se čude,
Jer zavolili smo stvari, misto ljude.

Potrošilo se vrijeme i satovi su stali,
Nismo se proslavili, a to smo znali...
Što nema šanse, ne započinjemo.
Pjesma bez aranžmana, samo je demo.

Znam nije pravilo al jesenska magla je gusta,
Opet je potvrda, bez godina nema iskustva.
U ovim godinama kad samo tračevi kruže,
Ljubav je trajanje, ne ide mladost na duže!

Sad duže boli nego što je bolilo prije,
Moraš razumjeti, iskustvo milion tajni krije.
A mladost je takva kakva jest, letiš i u snu,
Neka bude, za tebe u svaka doba bit ću tu...

Izmišljeni plagijator oslobađa negativu, pogledom ka tlu.
I tako laži nastaju...

Ljudi su stvoreni za paradu koristoljublja. Zapečaćene budalaštine!
A stigli još jučer iz neimaštine!

Obojeni u zeleno, ni nalik travama u proljeće, svježim poslije kiša...
I najveća se galama, stiša!

Ima nas raznih, probisvjetovi i kad nije vrijeme od nošenja maski haraju!
Za loše se uvijek postaraju...

Odnekud je u vlak vitar donija pahulju maslačka,
I stavija je na sidalo priko puta.
Sad stoji zakačena ka na reveru značka,
Smišno je gledat kud sve to sime luta!

Ka da je živa, prpošna se po sidalu kotrlja,
Na sljedećoj stanici nije dobila krila,
Gledam kako se nešto veliko šulja!
Jedna je dama bez pitanja na nju sila!

Ti ka da misliš, lako je meni,
I svi prošli dani su zaboravljeni.
Nije se svit srušija za nas,
A ja u sebi plačem naglas.

Ne moremo bit svi perjanica
I nismo svi svit bez granica,
Mene je udrilo ka i struja,
Od tada za tebe nisan čuja...

Šta će sutra bit...
Šta će se dogodit...
Samo Bog to morebit zna,
A ja....
Sve dok vira u meni tinja,
Meni se ovo srce ne minja

Namiriši se večeras za mene kao prije.
Na zamagljenom ogledalu nacrtaj smiley,
Jer sve je komedija oko nas!

Volim kad se lažemo jer sve nam je lakše!
Mojim je mislima istekao rok trajanja!
A opet...

Spremit ću večeru koju sam zapravo naručio.
Gledaj me u oči dok mi laštiš cipele!
Slomio sam bravu da više ne možeš ući!

Namiriši se večeras za mene, ne za druge,
Tko je od nas dvoje slomljenija duša?!
Svijet je pokvaren, a mi otvoreni za srastanje!

Možda si bila i ovaka i onaka,
Kolaju priče, laž ima krila,
Znan da ti nije falila ni dlaka,
Ma poslin si svega željna bila.

Možda si bila kopriva ljuta
Možda si na krive podigla glas.
Ma niko kad dođe do kraja puta,
Nije zaslužija da umre ka pas!

Ja san živija u ono neko vrime,
Na osudi tvrdim slovima piše!
Tad svi su znali za tvoje ime.
Al bar da su te poštovali više!

Više je kamena u vodi,
Di nas sve ovo vodi?
Svakim tuširanjem teži,
Da se čovik naježi!

I arija je drugačija,
Baš sam se zakačija,
Nema vrimena za stanku,
U Zelenu ću stranku!

Živimo samo sa plastikom,
Svi smo oni sa svastikom!
I činimo najgore za sebe,
E pa ko nas...

Moja je mater dotarica bila,
Nije to bilo saten i svila,
Tek grubo sukno i dva lancuna
U ono vrime zlato bi vuna.

Moja se mater pokorila starom,
To ti se danas ne smatra darom.
Koliko se sićan, nije je bruka,
Sisidu Bebu, njen bi istuka.

Nije to bilo vrime za opuštat
Život je surov, malo je za guštat.
Radi i spremaj i peri i kuvaj
Brini, ne spavaj i dicu čuvaj...

Moja je mater sve uspila sama,
Moja je mater zbog toga dama!
Žaj mi je šta je sve za nas dala,
A nikad uživat nit stigla, nit znala...

S rodbinom nisam odavno na - ti,
Njih ti život samo, dodijeli,
Nije ti jasno, tko ti ih preda...
Spoznaš da ima, gorko od meda.

I prijatelja je nekako sve manje,
Od nekih odustah, neke život žanje.
Upadne čovjek u to neko stanje...
Da se razumijemo, nisam ni ja janje!

Trudim se, shvaćam, i glumim tipa,
Mogu bez toga, kao od šale!
Mogu, al eto neću iz principa!
Neka pričaju, nek kude i hvale!

Ma ipak jesam, tipčina, lola,
Berekin, dasa, gledam iz visa!
Jučer sam kupio još bjesnija kola,
Nije to ljudi momačka kriza...

Otvori prozore da upadne snijeg u sobu,
Da uđu vjetrovi i zalede nam dah!
Pa da pričaju, hladno je ko u grobu,
Pa da pričaju kako ih je strah!

Ja sam izgorio prije nego sam shvatio,
Koliko samoće je pod ovom kupolom želja.
Samo sam bježao, nitko me nije pratio.
Nikad za ručak mesa već samo kelja!

Sretan sam u okvirima s kojima sam rođen.
Sjećam se, zamišljam blagoslov dok klečim.
Kažu da stoji mom licu bit namrgođen.
A zapravo samo vlastite komplekse liječim...

Kakva je to bila ženska,
Kakva je to borba genska
U stomaku meni bila
I skroz me je prominila.

Kakvi je to bio komad,
Zbog nje postao sam nomad,
Takve tribaju u gradu bistu
Najlipša je u mom mistu.

A svašta je bila kadra,
Sa očima boje Jadra
I pogleda tanka, čvrsta,
Vrtila me oko prsta...
Mogla je samnom sve da čini,
Ka političar domovini,
Obećala pa pokrala,
I drugome sve je dala...

Prida sam se, nema kruva,
Svršija da Bog sačuva,
Znan letit je bilo lipo,
Sad se dižen u tri i po

Drmnen dikod, nije strašno,
Proba san i ono brašno,
Ja san dite ovog juga!
Ma neš na me, doće druga!

Tonka Cicona kad uđe u bar,
Okrene se mlad a bogami i star,
Takvo je poprsje jedino u gradu,
Pod njima skroz si u hladu.

Tonka Cicona kad prolazi kalom,
Momci ne dišu s uvučenim salom,
I svi smo zgodni i svi smo za pet,
Tonka nas zna sve napamet...

I smije se sritna, ona je dama,
Zna da nas ko grane slama,
Zna da nas loži, da smo žera,
Al nitko nas slinit ne tjera!

Tonka Cicona kad svitlo ugasi,
Cvilimo ka divlji pasi,
I čekamo jutro da svane,
Da Tonka putem bane...

Kad Tonka kuva, miriše sve
I tako bi rado naija se,
Al ostat ću gladan i žedan,
Ka još u nizu jedan..

Tonka se smije, ona je dama,
Je da ima malo i viška grama,
Al tako je dobra, tako joj stoji,
O ljudi moji...