Sewen

Moje nevere, uvik se vrate,
U vrime kada sve cvate.
Miriše neven, iz vrta viče,
I šta ga čupan, on više niče.

Ima san prsten, nisan ga da,
To san zažalija.
Još je u škrinji, negdi na dnu,
Tamo će ostat, u jorganu.

Život ti uvik šansu da,
A čovik je prokocka.
Ka da je jubav, uzmi pa baci,
Ne moreš vitar, držat u šaci.

Moje nevere, uvik zaprite
Pa san ka dite.
Oće me suze, neće me smij,
Neće me srića, oće me grij!