Sewen

Ja sam dijete, šezdeset devete.
Dobar otac svojoj djeci,
S trideset i devet mili sveci,
I osamnaest mjeseci!

Čudnim čudom, dani lete čudno,
Znam da ništa nije uzaludno.
Sve sa svrhom, ja prolaznost trpim,
Loš sam krojač, ali dobro krpim.

Poniznost mi nikad nije strana,
Od svih crnih, ja sam bijela vrana.
Rođenjem sam buntovnik do smrti,
Ko tinejđer, kojem svijet se vrti.

Ja sam dijete, šezdeset devete.
Skladan, gladan.
Neugledan svome rodu,
Bistrim zamućenu vodu.

Izgubih dionice od sna,
Koje si samnom sanjala.
Čemu se imaš nadati,
samnom ćeš još nastradati.

Pogrešan broker sam ti ja.
Samnom bi sve izgubila.
Što imaš još nadodati,
Ja sve ti mogu prodati.

Sve svoje sam uložio,
Da sreću bih umnožio,
Al sreća se ne bere,
Nije za brokere.
Ja nudim mamurluke stalne,
Naravne i simultane,
Meni je trgovina nužna,
Idi i ne budi tužna.

Izgubih dodir sa tlom,
Još jedan korak pred slom,
Tebe ne želim povući,
Zato ostani u kući.

Ja nosin oćale
pa me ljudi fale,
Da san ka i Ken.
Ajme meni sinko,
Ti si oćalinko,
Nisi maneken.

Sad san ka i Tarik,
Puno san mu nalik,
Još mi fali Barbika.
Samo skidaš đoze
U konobi kod Joze,
Tamo si se navika.

Susida ne davi
Ja san ti još pravi,
Može jedna putna!?
Ja san dobra vila,
Skiniću se cila,
Jesan li ti mutna?

Stara nemaš sreće
Ja ću stavit leće,
Pa ću vidit sve,
Kako da te smantan,
Puno si šarmantan,
Dobri suside!?

Ajmo sad zažmirit,
Ajmo se pomirit,
Evo sad bez šale.
Bože mi pomozi,
Ajmo našem Jozi,
Ponesi oćale!

Da san tica, nebi se ustavlja,
Ka pijanac, samo bi nazdravlja.
Da san kamen, nikad nebi puka,
Ja bi bija jači o od vuka.

Da san riba, nebi u plićake,
I da sanjan, nebi snove lake.
Da san zvizda, suncu bi se smija,
Živija bi, jer bi tako tija.

Ma san čovik, kojem fali zraka,
Sve šta radin, moran na finjaka.
Svake ure u duge rukave,
Da me drugi ljudi ne udave.

Došlo vrijeme majko stara,
Otkrilo se tko nas vara,
Umjesto u blagostanju,
Mi smo u duboku sranju!
Tko će majko da nas spasi,
Stigla smrt radničkoj klasi,
Krepajemo svi od gladi,
Hvala našoj dragoj Vladi!

Mila majko tone Škver,
Draga Vlado, nije fer.
Dječica će gladna biti,
Očevi će se propiti.
Mila majko nemam kud,
Sve je bilo uzalud.
Pamtit ćemo te trenutke,
Žene će u prostitutke.

Rasule nas majko stara,
Teške riči ministara.
Iz Uprave, ne razumu,
Samo im je sex na umu.
U radnika bolni krici,
Ko da smo na redalici,
Trguje se i izdaje,
Za kunu se sve prodaje.

Mila majko tonem ja,
Privatizacija je uspila.
Kao ljudi smo senilni,
Sirotinja i sterilni.
Mila majko reci rodu,
Tonem i ja na tom brodu,
Vezalo me lancima,
Da sam sluga strancima!

Ne vidiš suze na kiši,
Molim te, prodiši!
Istu smo uzeli dozu,
Istu zauzeli pozu.

Meni je prvi puta,
Tebe već odavno guta.
Htio sam biti k'o ti,
Prvi put je i jedini.

Ne vidiš suze na kiši,
Molim te prodiši!
Zalijepi srce od stakla,
Vrati se iz pakla!

Ja sam gospodin arogancije,
Ponekad!
Otvorih agenciju piljevine,
Buduću da je magle dosta,
A na isto se svodi!

I šta me briga za spodobe,
Obični ljudi!
Ambis gluposti je dug,
Dubok i širok i mračan.
Bezglasni eho vibrira.

I para i normalan sam ja,
Upečatljiv!
Ja viđen sam, a neuhvatljiv,
Slobodan rob,
Ne poznam granice!

I što me briga za spodobe,
Obični ljudi!
Autobus je pun stajača,
Čitaju reklame,
Glasuju za mene!

Moj dragane, vita jelo,
Lipo stoji ti odijelo.
Špic postole, ka u Bepa,
A ja cura koja repa.

Ne volin ti toalete,
Niti crvene tapete,
Ja san više tip sportivo,
A tebi je sve to krivo.

Ti mi nudiš tičjeg mlika,
Dok nas paparazzo slika,
Ogrlicu moran skinit,
Evo ćemo sad prikinit.

Reka si mi da san muza,
Da bi još za menom puza,
Ako se prominit mogu,
Zato san ti dala nogu.
Oči su ti pune suza,
Nisan više tvoja muza,
Sada sve što još nas spaja,
Bol je oko tvojih jaja.

Moj dragane, ja san tica,
A ti moja ubojica,
Tija si mi slomit krila,
Zato san te ostavila.

Kompromisa nije bilo,
Jer se tako tebi tilo.
Ti se nećeš mene stidit,
Jer ja oću svita vidit.

Ajde, ajde dobar budi,
Ovu malu ti ne kudi,
Jer opizdit ću te stručno,
Mislin vlastoručno!

Pita li ko za me,
Osim moje mame.
Znam da će me mati,
Jedina čekati.

Od mladosti tužan,
Osta san joj dužan.
Za svaku san kunu,
Platija pržunu.

Na lošem san glasu,
Iman li još šansu?
Ko će mi je dati
I blagosivati?

Dajem svoje ime,
Upravljajte svime,
Oprost mi je bitan,
Da više ne skitan.

Smiješno, sasvim smiješno je reći,
Da život izigrati može.
Kojim li se glupostima
Plitki ljudi lože.
Samo ti igraš, gubiš il' dobijaš,
Plivaš il' toneš, živiš il' robijaš!

Smiješno, sasvim smiješno do bola,
Ljudi se mole i leže.
Kakve li zle ironije,
Savijene kičme bježe.
Samo ti igraš, letiš il' ponireš,
Hodaš il' padaš, čupaš il' ubireš!

Onda kad tko se miče,
Kad šapćem, duša viče.
Onda kad svijet je zao,
Ja tamu sam obasjao.
I ne dam se, drži me to,
Ma kako izgledalo,
Drži me to,
Skupocjeno!

Smiješno, sasvim smiješno je reći,
Da život izigrati može.
Kojim li se glupostima
Plitki ljudi lože.
Samo ti igraš, gubiš il' dobijaš,
Plivaš il' toneš, živiš il' robijaš!

Smiješno, sasvim smiješno do bola,
Ljudi se mole i leže.
Kakve li zle ironije,
Savijene kičme bježe.
Samo ti igraš, letiš il' ponireš,
Hodaš il' padaš, čupaš il' ubireš!

Onda kad tko se miče,
Kad šapćem, duša viče.
Onda kad svijet je zao,
Ja tamu sam obasjao.
I ne dam se, drži me to,
Ma kako izgledalo,
Drži me to,
Skupocjeno!

Smiješno, sasvim smiješno je reći,
Da život izigrati može.
Kojim li se glupostima
Plitki ljudi lože.
Samo ti igraš, gubiš il' dobijaš,
Plivaš il' toneš, živiš il' robijaš!

Smiješno, sasvim smiješno do bola,
Ljudi se mole i leže.
Kakve li zle ironije,
Savijene kičme bježe.
Samo ti igraš, letiš il' ponireš,
Hodaš il' padaš, čupaš il' ubireš!

Onda kad tko se miče,
Kad šapćem, duša viče.
Onda kad svijet je zao,
Ja tamu sam obasjao.
I ne dam se, drži me to,
Ma kako izgledalo,
Drži me to,
Skupocjeno!

Od svoje dvadeset i šeste,
Ona je kraljica ceste.
I niko je ne more stić,
I niko joj ne zna prić.

Život je tako odvuka,
Brzo je pukla bruka,
Šansu imala nije,
Da bude cura od prije.

Tila je puno toga,
Onda je ćapila droga,
Bila je nova, bez briga,
Poslin je umor stiga.

Kada je prvi put pala,
Tad mi je ruku dala.
Drugi put nije to znala,
Ka da se bila pridala.

Ne pantin kad san je sreja,
A sićan se njenih ideja.
Maštala je o životu,
Al' nije našla lipotu.

Čuja san jednoga dana,
Žamor tuđih usana.
Kraljice više nema,
Bila je prva tema.

I svima je bilo ka žaj,
Kad doša joj je kraj.
A dok je živa bila,
Od sviju se bidna krila.

Više mi se i ne javlja,
Više mi ne otpozdravlja.
Vratila se u svoj stari svit,
Tamo će umrit.

Rekli su mi, imala je sina,
Obeća je doći iz daleka.
Drugačije tila je sudbina,
A ona ga svakog dana čeka.

Ne nosi mu na Lovrinac cviće,
Jer tamo su oni koji snuju.
Sa nadom joj svaka zora sviće,
Rekli bi joj, ali to ne smiju.

Ja bi tija, da se opet smije,
Kad je trevin isprid svog portuna.
Ja bi tija, da je drugačije,
Neće zvizde, neda žuta luna.

Više mi se i ne javlja,
Više mi ne otpozdravlja.
Vratila se u svoj stari svit,
Tamo će umrit.

Jutra su ovdje mlaka,
I tako do sumraka.
Al' navika me mami
U tihoj osami.
Pa mi ne smeta,
Što nema ljeta.

Jutra su ovdje mlaka,
Skoro da nema zraka.
Preslabe su struje,
Ništa se ne čuje.
Dok tiho blijedim,
Da li još vrijedim?

Ništa od moje pažnje, ne,
Jer odavno opustih se.
I sasvim svejedno je,
Gdje duša stanuje.
Sve se više smanjujem,
I samujem!

Uloga mi dobro stoji,
Ljudi moji!
I tužim i branim,
I kasnim i ranim,
I ovo i ono,
Čak i pro bono!

Zapravo, ima nas dva,
Degen i ja!
Odijelo, kravata,
Lanac od zlata,
Aktovka stilska,
Koža krokodilska.

Ja vjerujem u pravo,
Ma bravo!
Dok ljudi bude,
I dok se sude,
Branimo od zla,
Degen i ja!