Sewen

Zadruga je dom nam dala,
Uvik iza nas je stala.
Al' su došli ljudi zli
Pa su je zatvorili.

Ukrali su puno toga,
Sedmi dan molili Boga,
Od sto ljudi, dva poštena,
Ka istina namištena.

Ej narode, šta nas snađe,
Ka da nam je ukrast slađe.
Kažujemo grb s majice,
Zapravo smo izdajice.

Zadruga se urušava,
Koji nam je lipi Đava?!
Misto da i danas radi,
Mi umiremo od gladi.

Ti si 'čela, ja san trut,
Zato jer san krut.
Ti si mara, a ja buba,
U mene je truba.

Ti si lanac, a ja uže,
Cvitaju nam ruže.
Ti si voda, ja sam vino
I baš nam je fino.

Radi tebe se ne bunim,
Ti postavljaš, a ja punim.
Radi mene, ti ne plačeš,
Ja se pustim, a ti skačeš.

Ja ne tražin pusta mora,
Meni je moj kantun dosta.
Neću od mojih dvora,
Neću sa moga mosta.

Ja ne tražin arju drugu,
Meni je sve moje sveto.
I sunce se okriće jugu,
Pa viče, eto me, eto.

Dalmacija priko mora....
Doziva me i Zagora,
Otoci i tisne vale,
Bure su ih otimale....

Tuđinci bi stići znali,
Nebi li je otrovali....
Ko joj želi da naudi,
Sudili im ovi judi!

U Đardinu, ako bude sriće,
Propupat će i uvelo cviće.
Sadnice su prve kvalitete,
Njeguju ih svakojake tete.

Sad je lito pa strankinja ima,
Svaka ona, ka domaća prima.
I svaka bi posadila stručak,
Volonterski, a posli na ručak.

Fala tebi, bili Splite grade,
Šta nam svita fureštoga dade.
Najveću tu falu ipak daju,
Dvoje koji sadnice, prodaju.

Neću ti ih imenom zazvati,
Oni će se znati pripoznati.
Jedan liči na srbina Slobu,
A drugi je sa nogom u grobu.

Jučer ih je slikala iz vica,
Jedna mala slatka Englezica.
Jedan drugog morali su zveknit,
Kad engleski ne znaju ni beknit.

A u Nje je sadnica ko ruža,
Svud Đardinom miris njen se pruža.
Ma drugi će mirisat i brati,
Drugi će se za cvit otimati.

A naš dvojac, virujem od juče',
U školi su pa engleski uče!

Nevera se spustila,
Ka da oće reć, biži ća.
I ja sam uteka!

Nevera se spustila,
Ka da gnjizgo vije,
Ni kamen pošteđen nije.

Nevera je zapritila svima,
Domaćima i gostima.
Ko će priživit da se spasi,
U masi?!

(Nemojte reć nikom,
Da sa ovom slikom,
Suosjećam sa politikom)

Pravda je dostižna, al' spora,
Ja san otok srid olujnog mora.
Na njem kuća da mornari svrate,
Od kamena, sa krovon od late.

Iman jednu maslinu sa strane,
Otežala, do poda joj grane.
Bokun vrtla, zlato mojih truda,
Jer odavde, otić neman kuda.

Sa vitrom se za tu pravdu borim,
Sa morem se za te međe sporim,
Branim svaki pedalj doma svoga,
Još se uzdam u dragoga Boga.

Tirale me i sa neba kiše,
Peklo sunce, sve više i više,
Ma je tilo jače od svih zala,
Neće mene niko sa mog žala.

Kad ne budem ima više inspiracije,
Za moje dvi lipe gracije,
Onda ću usnit,
Onda ću umrit.

Zavitova san se Gospi o Sniga,
Da biće sve prva liga.
Još od lani,
To me rani.

Jer nebi moga živit bez njiova smija,
Ko bi me razladija i ugrija.
Ko bi me umija i obrisa,
Kako bi disa?

Nebi moga živit bez gracije dvi,
Rađe ću i ja zaspati.
Ka bez simena,
Bit bez imena.

Na balunu, njemu sam se ruga,
Činilo se ima live dvi.
Ja bi često kolina ostruga,
On se nije tija baciti,

I kod kuće, on je bija fini,
Mi smo dica smirivali silu.
Nebi tija sidit na skalini,
On se tiska materi u krilu.

Krenija je na visoke skule.
Svršija je četri fakluteta,
Mi smo bili tovari i mule,
Njemu pršut, a nama pašteta.

Ja san svoje proživi na vrime,
A on se je zajubija kasno,
Prišnija je titula uz ime
Život mu je naplatija masno.

Šeta mistom iskidanih gaća,
Pustija je dugu kosu, bradu,
Puno priča, niko ga ne shvaća,
Noću, danju, uvik je u gradu.

Nisan ni ja u Boga se tuka,
Svrši skulu i posa san naša,
Mater moja više mi ne kuka,
Svima veli, lipo se je snaša.

U životu sve na svoje sida,
I na vrime triba sve proživit,
Ako kasniš, na fete te kida.
Samo sebe za to moreš krivit.

Ova pisma nema tužnog kraja,
Moj se prika, trgnija na vrime,
Sad nas isto u životu spaja,
Jer dvi sestre nose naše ime.

Bi je dobar stari Brko,
Nikad nije gleda mrko.
Zna je da nasmije
I da puno pije.

Sve ostavlja radi njega,
Takvi Ante, je Kolega.
Čovik ka i stina,
Volija je vina.

Kad bi sili, dobro se napili,
Do ponoća bi probesidili.
A uvečer, sa noge na nogu,
Livo, desno, smijali se Bogu.

Nema više brke Duje,
Za Kolegu se ne čuje,
Sad sa drugog svita,
Prijateljstvo cvita.

Kaže meni moja Neva,
Pijan si ka deva!
A bogati jesi se nasuka,
Prava si mi bruka...

Nisam Neve tija,
Zvala me je prija!

Pa mi Neva opet kaže,
Ti kurvanjski vraže.
Jel' ja nemam dara,
Evo me još vara...

Nisam moja gara,
Tribalo joj para!

Redikula moga,
Ubiću ga namoga mi Boga.
Sorit ću mu pleske dvi,
Da se osvisti.

Ma na me se sori,
Moreš biti gori.
Pa ćemo se milit,
Pa ćemo se mirit!

Otkad sam glasno položio zavjet,
Ništa mi više ne pada na pamet.
Tu i tamo podignem ruku,
Tek da smirim zahuktalu buku.
Ispravak netočnog navoda nije,
Mogla bi replika biti najprije.
Pogled je neloš, svi k'o na dlanu,
Čuvam i desnu i lijevu stranu.
Fotelju ne dam da mi ukradu,
S osmjehom uvijek dočekam Vladu.
Pa gledam tada što oni rade,
Kunu se kod njih, nitko ne krade.
Odjela Bossa, Armanija i Prade,
Kako se samo zadovoljno glade.
Odslušam tako nekol'ko fraza,
Kantina je onda, moja oaza.
Uvijek je puna nas sretnih ljudi,
I žeđ nam i glad, uvijek probudi.
Sam Sveti Otac, za mene se stara,
Samo da više nema žohara!

Previše te volim, da bih te opet sreo,
Previše te volim, da bih opet započeo.
A plakati mi je sve teže,
Jer suze ostaju, ne bježe.

Previše te volim, da bih ti to rekao,
Previše te volim, da bih te još čekao.
A opet, isčekujem to čudo,
Eh živote, crni Judo.

U mislima te zazvah,
Anđelom te nazvah.
I bijasmo slobodni tad,
A onda buđenje i pad.

Teško je voljeti u snima,
Još teže se buditi s njima.
A previše ovisim o tom.
Tu na pola, mi je dom....

Iz predostrožnosti,
Bludničim nad sjećanjima....
Ma mangupska posla!

Nemam ja više ostvarivih ciljeva
I nisam komodan
U razjedinjavanju simbola.
Zaplićem jezik,
Treperi mi usud,
To nisam ja!

Ponavljam fraze jedinstva,
Pocrvenjelih nadlaktica,
Žuljavih jagodica od kopanja....

Ipak sam ja svijeta vidio,
A da se u blaženstvu ne okupah!
I ne treba mi!
Jer svoje diobe ne pokazujem!
Samo se zanosim,
Sam!

Sjedinjen u pretvorbi,
Mjenjam zemlju za kamenje,
Isklesano!

I kakvu bih poruku poslao,
Ovako ranjiv
U bestežinskom stanju?!
Razvrgnute nutrine,
Spaljen od neukusa,
Cio....

Zarobljena mi duša!
Padam!
Možda povučem i vas....

I mrtvozornik reče:
- Nema tu spasa.
Pa to je obična radnička klasa,
Bez prava glasa.
Bez prava na zdravstveno osiguranje,
Rođeni samo za guranje.

I mrtvozornik reče:
- Nema tu štete,
I nema tu straha da nam zaprijete,
Ni osujete.
Ukinut ćemo im i radni staž.
Vlast ima tu draž!

I mrtvozornik reče:
- Nema tu šanse,
Da nas raskrinkaju te jadne mase,
Ni da se spase....
Kad jedan ode, drugi već gmižu,
Stižu li stižu....

Ponekad, ponegdje, poneko,
Zaiskri snagom življenja,
Vrijedno divljenja...
Ponekad, ponegdje, poneko,
Oteče, proteče niz slapove,
Lomeći štapove....

Ne volim zbrajati,
A to činim,
Kajati se ne hinim.
Ne volim zdvajati,
A upravo jesam
I još sam i bijesan.

Ponekad i ja ponegdje upa'nem,
Ponekad i ja k'o poneko stanem,
I čudim se star, sad,
Što sam mlad, ponekad!

Ja sam samo sjena među vama,
Kocka leda, zarobljena u čaši.
Jos jedna duša s ranom na usnama,
I moja strelica katkad promaši...