Sewen

Koja smotana duša san ja,
Zamotana u plavilo trliša.
Ima nas cila duzina,
Blizu mora di tuče ruzina.

Uredno spajam plin s kisikom,
Kao i tehnički s fizikom.
Penkala u džepu, šef sam svoj,
Dok pravim rez za spoj.

I tako spoj po spoj, sekcija,
Sekcija po sekcija, nova lekcija,
Pogled dižem u nebeski svod,
I gledam kako nastaje brod.

A onda uz glazbu i puno ljudi,
U more odu svi moji trudi.
I duša se opet u trliš stisne,
I samo kad je plaća - vrisne.