AnaM

LAŽ… ili finije, zaobilazite li istinu??
Lažete li??
Onako iskreno, možete li odgovoriti na to pitanje??
Ne, ne mislim ono u stilu internet reklame za sebe: ja sam iskren, zgranjavam se na ljude koji to nisu, i najgora istina je bolja od laži. Jedino se kolebaju mišljenja, kao neko umire pa tresnuti mu istinu u oči ili zaobilazno reći. Ili ono vara te muž-žena. Reći prijatelju znajući da si ga izgubio
-Hej drugar, partner ti nabio rogove
Pristojno to može se izvesti i kao
-Znaš imam dve vesti za tebe dobru i lošu.
-Kaži prvo dobru.
- Kupio sam novi auto.
-Loša??
-Žena-muž ti promenila horoskopski znak, sada si u znaku jarca ili ovna, kako više voliš.
Mislim na one obične, svakodnevne laži. Pita me prijateljica kako mi se dopada njena frizura. Iskreno izgleda kao da su je svrake čerupale. Pokušavam izdaleka,
-Više mi se dopada kad ti je kosa malo kraća.
Ne vredi, hoće da me vodi kod svoje frizerke da i ja budem sa svrako-frizurom.
Pokušajte baki reći da njeno unuče nije najlepše i najpametnije na svetu… ne ne, nemojte bolje.
Kuhala sam juhicu, i zagorela mi posuda, mal’ soliter nisam zapalila. Trčim po kući luftiram, spasavam što se spasiti može i čujem glas sa trećeg kata
-Suseda, šta se to dešava kod vas?
-Kod mene?-kao zgranjavam se- neko nešto zapalio pa mi dim ulazi u stan, ne mogu izluftirati- kao pravim se ja naivna i ljuta.
Na tren sam mislila biti iskreno poštena i priznati, ali samo na tren…ne bi me oprali ni Sava ni Dunav da sam kazala istinu.
I eto, ja priznala, ima li još koga.


Zbog corone sve radnje su zatvorene osim onih koji prodaju hranu.
Laž ili istina??
Ova prodavnica cipela pod PAROLA SNAĐI SE, rešila to ovako

Kraći vikend…

Ko voli prošlost, mašta o starim vremenima, samo neka pomeri sat unazad.
Budućnost, svetla, siva ili već nekakva raspaljuje maštu, zato verovatno za leto pomeramo sat jedan čas unapred.
To guranje sata tamo vamo radim nezvanično cele godine u stilu, onaj iz sobe ubacim u kuhinju, iz kuhinje u spavaću, iz spavaće u dnevnu, pa.… i tako maštam o prohujalim vremenima ili postajem visionar budućnosti.
To muvanje vremena mi nikad nije jasno, znam samo treba se podići u 2 sata po ponoći i pomerati satove. Ko to normalan radi?
Prošlost ili budućnost??
Sve u svemu, ovaj vikend će biti jedan sat duži, ili kraći…kako ono beše??

Nije sve u novcu reče neko...

Zaštita…
Moda za leto 2021
Zaštitimo se na adekvatni način od zaraze. I pored svih preporuka, za ženski pol je od velike važnosti moda, pa evo nekoliko predloga za leto jesen 2021.
Kažu da je najsigurnije ovo

Razumem da svi nisu oduševljeni tom opcijom, ali dok se ne predomisle predlažem ove mere zaštite

Umesto maske, koju neki izbegavaju, može i kaciga. Malo je glomazna i teška, ali zavisno od čoveka što ima ili nema u glavi, nosi se lakše ili teže. Isprobana pre više vekova sa promenljivim rezultatima, naročito za vreme turnira kad se znala pokazati kao neuspešna, baš kao i sad maska onima koji je nose kao šal.

Za distancu predlažem toaletu što su dame izmislile pre dva veka. Šarm je zagarantovan. Malo je nezgodno ulaziti u auto ili autobus, lift, ali to se može rešiti, digne se naglim pokretom suknja u zrak. Mislim da bi ova moda naišla na ovacije šire publike, naročito muške.

Predlažem kombinaciju za one koje nisu bile na plastičnom ulepšavanju, a uvek su želele sexi telo ovakav oklop uz dodatu kacigu. Ne sluiži ničemu, ali lepo izgleda.

Za one koji ne vole i poštuju meca-modu, predlažem konkretno ubeđivanje. Ima više varijanta, od boks udarca, pa nadalje. Ova sa mačem ima dvostruku funkciju, drži i rastojanje, a neće te optužiti za nasilje, nego pohvaliti da se baviš sportom u stilu u zdravom telu ni coronče ne stanuje.
Ko voli nek’ izvoli…

Na lepom terenu, okruženom planinskim snegom, morem, dolinama i lepotama koje je stvorila prirode, igra se važna utakmica.
Rezultat je neizvestan. Totalni autsajder je zadao nekoliko dobrih pogodaka, pa se povukao, napao… Kako će biti do kraja, videće ko će videti. Ulog je popriličan pa se obe strane zalažu za pobedu.
Pogodili ste, teren je naša planeta, a igrači Vakcinaši protiv Nevakcinaša.
Na početku utakmice, pre oko godinu dana, bilo je ispitivanje terena. Bledi pokušaji i jednh i drugih prolazili su nezapaženo.
Što se igra više rasplamsavala, sve više je bilo prekršaja. Pokušali su sprečiti bacanje lopte u aut noseći rukavice, ali se to pokazalo kako totalni promašaj.
Strašni sud je dodelio i jednima i drugima kaznene poene, masku za vreme utakmice.
Lopta se razigrala, a strasti rasplamsale.
Malobrojni Nevakcinaši, stisli svoje redove i krenuli u oštar napad. Odmah su ih svrstali u neznalice i antielemente, ma što to značilo.
Vakcinaša je bilo još manje, mislilo se da neće ni biti potrebni. Nažalost, posle 3, 4 meseca pojavili su se vrlo bučno. Nisu ostali ravnodušni, zgrabili su loptu dobro je vodili po ternu. Argumentima su udarali Nevakcinaše sigurni u svoju pobedu.
I… iiiiii, autogol. Ko je igrao nogom, ko rukom, ali sigurno niko glavom, tek penal, jedan igrač Vakcinaša izbačen.
-Goooooooooooooooolll-urlali su Nevakcinaši
Nevakcinaši zapenili od sreće, udarili po svim poljima, stekli mnogobrojne pristalice.
Vakcinaši uključuju rezervne igrače, vremešne igrače, računajući na njihovo iskustvo.
Mladi i zdravi, zadaju kontraudarac, povlačeći se iz kafića na privatne corona žurke. Još uvek su neopredeljeni, ali opasno naginju na stranu Bašmebrigaša.

Političari na vlasti staju na stranu Vakcinaše, opozicija na stranu Nevakcinaša.
Lopta zadovoljna, okreće se malo jednima, malo drugima, svaki dan sve snažnija, jača izmišlja nova pravila igre.
Poluvreme treneri iskoristili što su najbolje mogli, Vakcinaši doveli političare, nevakcinaši neke bolesne igrače. Saveti na sve strane.
Udri kad se najmanje nada, nije važno, neka se lopta okreće mi smo u pravu, tvrdila je i jedna i druga strana sigurna u svoju pobedu bacala činjenice pred publiku.
U jeku igre, lopta se snašla, ponudila igračima svoje bolje verzije, iz Afrike, Engleske… Vacinaši su tvrdili da znaju put kojim će savladati loptu. Nevakcinaši su se smejali govoreći da su znali sve to, ali nisu hteli paničiti.
Bilo kako bilo, utakmica se još igra, a rezultat je neizvestan.
Napred naši, pobedićemo, čuje se sa obe strane, samo lopta mudro ćuti i kotrlja se od jednih ka drugima zadajući udarce, tamo gde je najbolnije…
Nijedna utakmica nije dobijena, ali ni izgubljena dok sudija ne otsvira kraj, a sudija je život planete.

Sumorno i tužno nebo, kapi kiše slivaju se kao suze niz okna prozora.
Ko je mislio da je pesma, prevario se. Ono sivilo je od oblaka, smoga i ostalih nebeskih tandrmoljaka. Tužno je moje lice, a suze?? One će tek da naiđu, ali nisu suze tuge nego besa…
Ulazim u dnevnu sobu palim TV, svetla…
Cvrc, puče nešto. Nije televizor, gore je. U sobi umesto blistavog svetla, nekako cmizdrasto kao da sam romantična pa upalila sveću, ode jedna sijalica. Ostale dve.
Sad proveravam da li je načisto pregorela ili samo pregoruckala. Pritišćem prekidač i ponovo palim, Cvrc, ode druga sijalica. Ostala jedna.
Da li da proverim gašenjem da li gori? Plavuše to ne rade.
U sobi luster sa kuglama iz doba kad je Edison pronašao sijalicu, a možda i ranije kad su lusteri bili ukras. Naravno ima kugle. Kad ja promenim sijalicu, lagano zavrnem zavrtanj, ekser, ili već kako se zove ono gvozdeno što drži kuglu. Ima ih četiri, ali dva odlično drže.

-Neee, ne valja tako, reče jednom Glavnokomandujući, može ti pasti kugla na glavu. I popravi moju grešku.
Spadam u one koji nikad ne potroše zadnju kutiju a ne kupe novu. Tako imam uvek rezerve sijalica. Idem do ormarića gde rezerve stanuju.
Prva sijalica od 200 sveća, čeka zamenu, ali je njena prethodnica iz doba kad su sijalice trajale, pa stoji ponosno tridesetak, a možda i više godina.
Sledeće je gomila od 100, koje trošim kao neko cigarete.
Treba od 60, pa duguljasta da uđe u onu glupu kuglu. Ima, ali joj grlo tanko, treba deblje…
Nema…
Nije problem, skinuću kugle, sutra ujutro kupiti i promeniti.
Penjem se na stolicu, prstima pokušavam odvrnuti onog vraga. Ne da se. Silazim sa stolice, tražim neki alat u stilu bez alata nema zanata.
Čekić?? Šrafciger??
Čekić ima, šrafcigera nema. Nalazim neki u alatu od automobila . Uzimam ručku u koju stavljam ono šiljato. Klap, ušlo.
Ušlo u dršku, ali neće u ono gvozdeno čudo što drži kuglu., Silazim sa stolice, vadim ono šiljasto i stavljam križasto. Penjem se na stolicu, guram, neće. Što bi rekli ljudi zafrkava.
Besno silazim sa stolice, vadim ono šiljasto i dvoumim se ima dva nastavka, koji uzeti veći ili manji?? Idem eci peci pec… Penjem se na stolicu skidam prvu kuglu, silazim sa stolice, odlažem kuglu, penjem se na stolicu skidam drugu kuglu.
Šipak…
Dva, željezna sam skinula, ona druga dva zategnuta kao kad vulkanizer stavlja točak sa onim dugačkim crevom što cvrči. Nema šanse da pomerim. Kugla sad stoji na dva zakivka, naherena. Celi luster stoji kao kad pijanac izađe iz birtije.
Sutra ujutro ću kupiti sijalice i naći nekog električara ili vulkanizera da mi namesti luster. Samo gde, koga?? Gledam film na ID, ona našla tri, četiri, plaćene ubice dok si dlanom o dlan, a ja ne mogu ni majstora…
Buljim u TV ekran… najnovije vesti.
Badava sam skidala kugle, romantika do daljnjega, od sutra sve radnje zatvorene, coronče naredilo…

Nedoumica…

Molim stručni štab blogera i politički neopredeljene da ne budu grubi u komentarima.
Jučer svečano zatvaranjem pučanstva proslavljena godišnjica coronče-ulaza u zemlju. Ića i pića nije bilo, samo parole i bajbok za mlade. Da nisu izjavili u sretstvima informisanja ne bih ni znala da sam u noćnoj samoizolaciji i u krevetu daleko pre ponoći, bez pesme naravno (zabranjeno)
Nego, nešto mi nije jasno, pitam samo za susjedu. Počelo je sa sa kineskim virusom, što će reći raširilo se po celoj Evropi i dalje kao Kinezi i njihove radnje.
Onda se pobunio zapad. Što njima nedostaje ej, sila su, a nemaju nacionalni virus. Bilo im je malo neugodno, ali se pojavio brzo engleski soj.
Ni Afrika nije htela biti na repu, i ona se javila sa svojim virusima.
Svaka nova zemlja, normalno, imala je bolji, što će reći jači soj.
Nije mi jasno samo jedno. U’vate virus, stave ga pod mikroskop i sad što??
Kako znaju koji je soj??
Da li virus ima nacionalnu nošnju, peva himnu, ili nosi zastave pa maše gladaocu, to jest naučniku??
Nedoumica, pa to ti je.

Anketa…
Kad bismo birali službeni cvijet Blog.hr to bi bio?
Orhideja
Kaktus
Orhideja
Kukurijek
Ruža
Ništa od navedenog
Nisam ni kavu popila, ali puf na anketu. Zaletim za komentar, kad piše, iš komentatori i vaše gluposti prepucavajuće. Nema više do daljnjega.
E, neš’ ti meni zabranjivati, dosetim se.
Andiamo ragazzi
Službeno je službeno
Lično mislim da cvet nema nekog utucaja na izbor, više zavisi od blogera.
Veliki broj će glasati za KAKTUS. To su oni koji nabodu i ujedu sve živo, i nije im zameriti, očito njih ne nabode neko tamo gde treba.
Druga grupa su RUŽE. Glasači ove grupe su fini, otmeni, lepi, misliš srce i dušu bi ti dao, a kad se najmanje nadaš, boc boc… Kao kad te mama ispod stola šutne nogom da ne jedeš kolače jer ih ima premalo, i za goste su, a odozgo se smeška .
ORHIDEJU egzotičnu lepoticu, biraju blogeri koja je su sa svima dobri, ostavljaju komentare u stilu, divno, krasno, bravo, tako genijalno još niko nije napisao… Što je najlepše, ne znaš što ti misle, jer su sa svima dobri.
KUKURIJEK, kukači koje niko ne voli, ne znaju zašto kad su tako dobri. Najviše im smeta pobuna buha na Himelajima i što nisu non stop na naslovnici. Ujedaju, ali badava im otrov kad ih niko ne zarezuju što će reći ne čita.
Dodala bih cvet za koji niko neće glasati, jer je siguran da nije u grupi ljubitelja. I nije, on je sam taj cvet NARCIS prepoznati se garant niko neće lično, ali ostali će svi znati ko su, zar, upravo čitate i mislite na…
Pod NIŠTA NAVEDENO, molim hitno ukinuti. Pod to razno ide ono zbog čega je anketa ukinuta, piše se kako Mika zavodnik gleda Micu blogericu koja je čllan pogrešne partije, asocijalna i tuče, to jest zlostavlja, muža, anketare, i sve ostalo. Znam ja, kažu pod RAZNO, što se radi po blogu, ko je admin, a ko adminka, znam ko koga protežira i ko ima najveći… ma honoirar, što ste vi mislili??
Idem piti kavu, ne može od bloga se živeti uhvati me anketa između kave i ijaaaaaaooo izgore mi doručak…

Ovako smo svi izgledali jutros na nova pravila ankete

Spadam u one koji misle da za kuhanje, ako nisi profesionalac, ne treba velika mudrost, nego dobar komad mesa.
U restoranu (dok nisu bili zabranjeni) naručivala sam teleću šniclu.
-Da, kako želite?’
-Pečenu sa obe strane.
-Da, da, ali pogledajte u meni koju hoćete.
-Ni meni ni tebi, neka kuhar uzme teletinu, izlupa je, ali samo malo da ne bude optužen za zlostavljanje (to je sad moderno kad ti neko stane na žulj). Neka baci u tavu i ispeče. Nije me briga kako će je zvati ajfel, stroganov ili turandot.
U zadnje vreme sam primetila izvesne promene u imenima jela. Mora biti firmirano, u stilu mozart kugle, cezar salata, nutela torta.
E, nećeš biti de mode, meco.
Ima da sastavim jelovnik za deset dana.
Kad iznesem grah na sto, zvaće se Topovi sa navarona.
Pečeno pile, kupljeno zaleđeno u marketu zvučnog imena, biće Putovanje u doba Jure.
Kad ponestane mesa i skuham krompir juhicu, biće Izgubljen u svemiru.
Nešto mi lepo zvuči za kraj Chanel fritule.

Rp
Ko može, neka proba
Ja nisam iz tehničkih razloga (nedostatak escajga)

Znate ono, važna je unutrašnja lepota, a ne spoljni izgled, i slične gluposti??
Da da, muškić će potrčati za vama ako ste pročitali Dostojevskog, a ne zato jer imate bujno poprsije ili noge do vrata.
Nekad su po selu trčale mačke, divljakuše, ili slobodnjaci, kako ko voli. Zakon odabira, zakon jačega, brinuo je za njihov broj i opstanak. Onda, kao i svugde, čovek se umešao. „Popravio“ je prirodu asfaltom i betonom, porušio ambare, pomoćne kuće i sagradio novcem iz pečalbe velelepna izdanja, sa ogradom cvećem. Tu divlje mačke, lutalice, nisu imale što da traže.
U ljudskoj prirodi je da voli ta mala lepa, umiljata stvorenja. Doveo ih je u kuću, nabavio brikete, kastrirao, i mazio se sa njima. Mačke nisu imale svoje prirodne partnere, ali su imale sigurnost, hranu, topli smeštaj, pažnju. Niko ih nije pitao što bi one izabrale, ta čovek bolje zna.
Zadržala se još poneka mačka lutalica. Neke bi stekle ljubav čoveka. Na izvesnoj distanci, dobile su svoju slobodu, dolazole po hranu i odlazile u svoj život. Čovek bi ih strpljivo pripitomljavao i cap, ljubav na vrhuncu, mali znak pažnje čoveka, tanjitić pun briketa, zimi ulazak u toplu začaranu sobu, a nije daleko ni odlazak kod veterinara.

Ona nije imala tu sreću ili nesreću da joj neko da hranu, pripitomi je i strpa u ljubimce. Bila je po merilima čoveka ružna, a kako ni Dostojevskog nije čitala na sve strane čula je samo
-Šic… beži…
I trčala je u drugo dvotrište
-Šic… pretnja rukom ili motkom- treće, četvrto…
-Šic, idi, ružna si užas…
Ljudi su milovani svoje mačore lepotane koji su leno na suncu se grijali, frktali na hranu birajući i tražeći neku drugu, umiljato preli…
Bila je gladna, umorna, veljača je tek prošla svega joj je bilo dosta. Terali su je sa svih strana. Trčeći upadne u neko čudno dvorište, pravi jeres. Svaka koka ima po jednog petla, čurani šetaju među ružama, niko ih ne tera. Jedan usamljeni tanjirić stoji na travi. Ponjuškala ga je nema hrane, a miriše na vlasnika, mačora. Uplašeno se okrenula, da je i on ne potera. Iz susednog dvorišta čula je ono grozno
-Šic…
Nije imala gde. Zaletela se na nakog dvonošca, skoro ga srušila. Dvonožica se okrenula, već je podigla ruku da je otera. Mačka se nije pomerala… Toliko je bila gladna da nije imala snage više da trči, i gde??
-Što si ružna, idi…
Nešto u glasu nije bilo preteće, i nije čula ono šic. Čučnula je i čekala. Ponestaje joj snage za borbu. Dvonožica ju je gledala.
-Nema hrane, idi, neću da zavolim više nijednu životinju…
Mačka je podigla pogled, sedela, čekala, hoće li ju udariti, oterati?
Dvonožica je uzdahnula, namrštila se
-Čekaj- i krenula negde.

Shvatila je samo pokret rukom, pokazivao je dole. Znači da čeka?? Što ako je to varka, ako se pojavi sa nekim ogromnim štapom? Rizikovala je.
Dvonožica se pojavila sa mirisavim, još krvavim komadićem mesa, sa zdelicom u kojoj je bilo vode, pa sipala u nju neku belu tekućinu. Mirisala je nepoverljivo tanjurić gledajući na sve strane da nema neke opasnosti… Osetila je miris mačka.
Dvonožica je otišla ali dotrčale su dve koke i pokušale joj oteti meso.
Povukla se, to nije njen dom, nema prava. Gledala je tužno komadić mesa. Nije se usudila napasti ih.
Kad je izgubila svaku nadu da će pojesti ukusni komadić, dotrčala je ona dvonožica, oterla koke, grdila im je neke veštačke gene i idiota naučnika ko ih nagura u kokoške, ali mačku nije bilo briga za nauku, dvonožica je nosila još mesa, i neke čudne ukusne komadiće, zvala ih je briketi.
-Hranu možeš dobiti, ali ime ne, neću da te volim, pretila je dvonožica, ali novi tanjirić, njen tanjirić, je znak, da je prihvaćena, zar ne??
Nisi mnogo ružna, imaš prekrasne zelene oči, a možda čitaš noću i Dostojevskog, uzdahnula je dvonožica i sipala još briketa…
Mijau, zahvalnosti se nije čuo, nije bilo vremena, treba sve te delikatese pojesti, ko zna kad će biti i da li će biti drugi obrok.