Znate ono, važna je unutrašnja lepota, a ne spoljni izgled, i slične gluposti??
Da da, muškić će potrčati za vama ako ste pročitali Dostojevskog, a ne zato jer imate bujno poprsije ili noge do vrata.
Nekad su po selu trčale mačke, divljakuše, ili slobodnjaci, kako ko voli. Zakon odabira, zakon jačega, brinuo je za njihov broj i opstanak. Onda, kao i svugde, čovek se umešao. „Popravio“ je prirodu asfaltom i betonom, porušio ambare, pomoćne kuće i sagradio novcem iz pečalbe velelepna izdanja, sa ogradom cvećem. Tu divlje mačke, lutalice, nisu imale što da traže.
U ljudskoj prirodi je da voli ta mala lepa, umiljata stvorenja. Doveo ih je u kuću, nabavio brikete, kastrirao, i mazio se sa njima. Mačke nisu imale svoje prirodne partnere, ali su imale sigurnost, hranu, topli smeštaj, pažnju. Niko ih nije pitao što bi one izabrale, ta čovek bolje zna.
Zadržala se još poneka mačka lutalica. Neke bi stekle ljubav čoveka. Na izvesnoj distanci, dobile su svoju slobodu, dolazole po hranu i odlazile u svoj život. Čovek bi ih strpljivo pripitomljavao i cap, ljubav na vrhuncu, mali znak pažnje čoveka, tanjitić pun briketa, zimi ulazak u toplu začaranu sobu, a nije daleko ni odlazak kod veterinara.
Ona nije imala tu sreću ili nesreću da joj neko da hranu, pripitomi je i strpa u ljubimce. Bila je po merilima čoveka ružna, a kako ni Dostojevskog nije čitala na sve strane čula je samo
-Šic… beži…
I trčala je u drugo dvotrište
-Šic… pretnja rukom ili motkom- treće, četvrto…
-Šic, idi, ružna si užas…
Ljudi su milovani svoje mačore lepotane koji su leno na suncu se grijali, frktali na hranu birajući i tražeći neku drugu, umiljato preli…
Bila je gladna, umorna, veljača je tek prošla svega joj je bilo dosta. Terali su je sa svih strana. Trčeći upadne u neko čudno dvorište, pravi jeres. Svaka koka ima po jednog petla, čurani šetaju među ružama, niko ih ne tera. Jedan usamljeni tanjirić stoji na travi. Ponjuškala ga je nema hrane, a miriše na vlasnika, mačora. Uplašeno se okrenula, da je i on ne potera. Iz susednog dvorišta čula je ono grozno
-Šic…
Nije imala gde. Zaletela se na nakog dvonošca, skoro ga srušila. Dvonožica se okrenula, već je podigla ruku da je otera. Mačka se nije pomerala… Toliko je bila gladna da nije imala snage više da trči, i gde??
-Što si ružna, idi…
Nešto u glasu nije bilo preteće, i nije čula ono šic. Čučnula je i čekala. Ponestaje joj snage za borbu. Dvonožica ju je gledala.
-Nema hrane, idi, neću da zavolim više nijednu životinju…
Mačka je podigla pogled, sedela, čekala, hoće li ju udariti, oterati?
Dvonožica je uzdahnula, namrštila se
-Čekaj- i krenula negde.
Shvatila je samo pokret rukom, pokazivao je dole. Znači da čeka?? Što ako je to varka, ako se pojavi sa nekim ogromnim štapom? Rizikovala je.
Dvonožica se pojavila sa mirisavim, još krvavim komadićem mesa, sa zdelicom u kojoj je bilo vode, pa sipala u nju neku belu tekućinu. Mirisala je nepoverljivo tanjurić gledajući na sve strane da nema neke opasnosti… Osetila je miris mačka.
Dvonožica je otišla ali dotrčale su dve koke i pokušale joj oteti meso.
Povukla se, to nije njen dom, nema prava. Gledala je tužno komadić mesa. Nije se usudila napasti ih.
Kad je izgubila svaku nadu da će pojesti ukusni komadić, dotrčala je ona dvonožica, oterla koke, grdila im je neke veštačke gene i idiota naučnika ko ih nagura u kokoške, ali mačku nije bilo briga za nauku, dvonožica je nosila još mesa, i neke čudne ukusne komadiće, zvala ih je briketi.
-Hranu možeš dobiti, ali ime ne, neću da te volim, pretila je dvonožica, ali novi tanjirić, njen tanjirić, je znak, da je prihvaćena, zar ne??
Nisi mnogo ružna, imaš prekrasne zelene oči, a možda čitaš noću i Dostojevskog, uzdahnula je dvonožica i sipala još briketa…
Mijau, zahvalnosti se nije čuo, nije bilo vremena, treba sve te delikatese pojesti, ko zna kad će biti i da li će biti drugi obrok.
