AnaM

Priče iz kokošinjca

Maleno pile, ne veće od desetak cm, ispitivalo je čudnu šumu oko sebe. Čuo je da je zovu trava. Bila je ukusna, kad bi gurnuo vlat trave, vraćala bi se i udarila ga po kljunu. Veselo se igrao, ali gde je nestala sestrica??
Pronašla je neku veliku travu, ogromnu, kao kuća. Digao je kljun i skočio na grančicu. Kasnije je čuo da se ta trava zove drvo i da ima grane po kojima se može penjati.
Popeo se na prvu koja se malo zaljuljala, pa na drugu i skok, skok od jedne do druge, sve više.
Panično je pogledao dole.

Provalija, ogromna, sigurno preko 1metar. Sestrica ga je hrabro sledila, ali kad su skočili nas istu granu ona se opasno zaljuljala. Grčevito su se držali.
Šta sad??
Pištali su, a mama koka se sva uzbudila. Objašnjavala je na nekom njihovom jeziku, gledala gore pa dole. Maleni su se držali grane i ni makac. Koka raširi krila jednom, drugi put. Pilići su shvatili, raširili su nejaka krila i sleteli.
Uf, dobro je na sigurnoj su zemlji i travi.
Crni petlić se okrenuo pogledao gore i skočio na grančicu ponovo.
Mama koka ga je savetovala.
-Penji se maleni, leti visoko ti si ptica, raširi krila. Uživaj u danima detinjstva, u životu.

Letimo, budimo neustrašivi sanjari, jer nikad se ne zna ko i kad će nam skratiti krila i spustiti nas na zemlju.

Priznajem imam jednu veliku manu, svaki dan jedem. Nije to nešto spektakularno pa da slikam i stavim na blog, više ono za svaki dan. Druga puno gora, navika mi je da redovno spremam juhu. I to nije nešto čemu se treba diviti, svi to rade.
Problem je nastao kad su se svi duboki tanjuri razbili. Ostao jedan kao da mi se ruga.
Nije da nemam tanjura.
Imam servis za 24 osobe, zlatan pa porculanski, verovatno je u familiji od Merije Terezije. Normalan svet bi jeo iz tih tanjura, ali ja ih čuvam za izuzetne prilike. Što su takve prilike dva tri puta u životu i što mi taj servis zauzima pola ormara nije bitno.
Krenem u kupovinu tanjura. Obiđem prvo internet ponude, pa onda pešaka…
Ima.

Užegla ova najbliža zvezda, vani +33 što bi rekla ona zgodna manekenka na TV divan, prosečan lep dan.
Ili zaboravljam ili nije bilo, ali ne pamtim ovolike pluseve posle 15 8.. U to vreme pobegnu i turisti pa more pripada domaćima.
Jučer krenem busom 20km u civilizaciju.
Računam, šta je to neki stupanj više manje.
Oni busevi, meni za inat, napravljeni od metala, a stanica gde čekaju za polazak, na suncu. Gde bi drugo i bila?? Kad se peče odojak ne stavlja se na toliku temperaturu. Ima klima, nije da nema, ali je ne uključuju jer troše mnogo goriva.
Elem brekće autobus dobrih petnest minuta, čeka vreme (tu se ne troši pogonsko gorivo). I krene…
Odahnuh sad će malo osvežiti kroz prozore vetrić.
-Zatvaraj taj prozor začu se urlik sa zadnjeg sedišta-od nekog brkajlije u gaćama do kolena, razdrljene majice ispod koje gvirka stomačić na putnike.
-Ne diraj prozore ubi me propuh-viče žena sa šeširom, loknicama, lepezom i sadalicama sa visokim petama, sva a la Madam Pompadur, iz sredine busa.

Kakvi su ovo neukusni briketi??

Stigao ugalj za zimu i da pomognem unošenje??

Ko normalan misli na +35 stepeni na zimu ??
Slatko sam se nasmijao...Ja da pomažem... Bež bež Albi do delenja hrane ima vremena...

Blogeri, blogerice blogerčići i ostali pisci i čitaoci blog.hr, čestitam vam današnji svetski dan!!
Izadjite u prirodu i golišavi i počastite slavljenike. Torte, šampanjac, ne treba, dovoljno je samo osmeh i vruće pantalonice.
Da, da ne zaboravim glavno.
Danas je svetski dan komaraca !!
Mene obožavaju idem da izljubim i zagrlim slavljenike

Priče iz kokošinjca

-Piju, piju, mama, izašli smo iz onog majušnog kaveza.Ima zelene šume, ukusnih kamenčića, dopada nam se. Ovo je sloboda??
--Koka uzdahnu, zaleprša krilima
-Pilići moji dragi. Nema slobode. Ovo je samo malo veći kavez.
-Kad budemo veliki, veliki, kao tata petao, onda ćemo na slobodu u veliki svet??

Čudno stvorenje je taj čovek…
Posle dužeg naučnog proučavanja došlo se do zaključka da je za čoveka broj dva jako važan.
Prvo, zgodnije mu je u paru i živeti i piti.
Lepše je imati dve kuće nego jednu,može jedna na planini drug na moru, dva auta, jedan za svaki dn jedan da mu se divi u graži, dva ženskice, zvaničnu I tajnu...

Godine

Vruće, pa vruće…
Albi na +38 i ko zna koliko stupnjeva
Ma vidi ga, misli da je oprao noge pa može bos mene po nosu.

Hoće li neko reći ovoj da je noć za šetnju, a ne za kupanje u bazenu??Zapela noćas 27, pa 27stupnjeva. Što li joj to znači??

Ništa ugodno da se pročita u novinama, samo nešto se žale.
Glavna vest vruće, pa vruće.
Smešni su ovi ljudi, što očekuju da leti pada sneg??
Mogu si misliti kako bi se onda bunili.

Evo vam snega, da li je sad ugodnije?? Čisti automobil za posao.

Priče iz kokošinjca
Ograde…

Rano jutro.
Puran Paja istrčao na livadu. Kljucnu dva tri puta. Što je valjalo pojeli su, ostala samo neukusna trava, gorka ili kiselkasta. Posle spavanja proteže krila, širi ih da poleti koliko može. Od ove hrane se ugojio pa izgubio elastičnost.
Na nekoliko metara dalje, iza prečke sočna, nepokošena trava. Razmahnu krilima, preleti prečku i kljuc, kljuc, ukusna je.

Zove svoje jato, maše veselo prijatelju petliću da dođe sa svojima. Prečka smeta.
Tog trenutka izlazi gazdarica koja ih služi, donosi im hranu, vodu, čisti, čuva mališane… posluga živine jednom reči.
Gleda je puran Paja sretno.
Maše joj da vidi što je pronašao, ali ona ne shvata. Malo je glupava kad je u pitanju hrana za živinu, ali njihova je. Maše puran, sav se zajapurio da joj pokaže. Ona ništa. Gleda levo desno, zaviruje u kokošinjac. Vidi se da je zabrinuta. Razdera se Paja, mrtve da probudi, i ona ga najzad ugleda.
Paju muka uhvatila, nije podigla prečku da svi prođu na travu, nego viče, uzela motku i preti mu. Ne shvata da je Paja pronašao hranu. Pominje neku ogradu, suseda, granice imanja. Valjda se tako ta prečka zove.
Badava joj je Paja ćurlikao, ne razume. Ograda pa ograda. Uhvatila se za tu granicu kao pijan plota…

Paji, i Glavnom Petlu je potpuno jasno, ovi ljudi su više nego čudni.
Ptica leti gde hoće, za ribu su sva mora otvorena, čak i komarci lete gde im je volja. Ovim ljudima nešto fali u glavi. Ograđuju livade sočne trave, zabranjuju da se prelaze. Nisu tako šašavi samo prema živini, nego i prema drugim ljudima. Umesto lepo da krenu gde su naumili, izmislili carine, ograde, prepreke, zabrane, čak su i more ogradili nekim nevidljim plotom koji se zove 5milja od obale.

Najsmešnije od svega je što misle da pripadaju nekoj civilizaciji, da su gospodari planete. Najobičnija trava raste gde god hoće, ne treba joj putovnica da se raširi.
E, ljudi, ljudi, nastradaćete zbog svoje gluposti mudro reče puran Paja i besno se vrati da pojede pripremljeno žito.

SMOTANI...

Priče iz kokošinjca...
Koke su uvek zajedno. Tako jedu, spavaju šetaju, otimaju jedna drugoj hranu ili se bore za mesto u gnezdu.
Vrelo letnje jutro.
Hranilice su pune žita, pojilice hladne vode, ali vrata prema livadi sa primamljivom zelenom travom, bubicama, puževima i svim kokošijim divotama, su otvorena. Jesti ili šetati, pitanje je sad. Zelena trava je pobedila. Sve su jurnule van.
Jedna koka je malo usporila u trku u tu neku vrstu slobode. Ostala je sama, sama u celom kokošinjcu. Okrenula se, prvo malo zastrašeno, ali drugarice iza ograde ulivale su sigurnost.

Krenuo sam malo na odmor i putovanja.
Kamena ograda obećava...

Skakutanje po zelenoj travi tek da se protegnu kraci...

Kad nema mora, mogu se osvežiti u bazenu...Daj što daš.

Za ručak voće, kruška i odlične marelice. Preporučujem svima koji odu na istu destinaciju...

Dole pušenje, dole trovači zraka, ali jedna mala cigaretica paše. Ko je probao shvatiće...

Malo odmora na ljuljaški u sjeni smokve

Albi, kako stoji ovde sa ženskicama?? Vredi li se pomučiti??Kažeš umišljene su?? Videćemo.Treba znati, ne može svako biti Kazanova

Moje dame koju prvo da poljubim da se pretvorimo u princa i princezu??

Lepotice, može jedan poljubac, postaćeš princeza??

Nosi se, što si ti umišljaš?? Nisam ti ja glupava ženskica, nego koka pametnica.

Albi pomagaj, reci neku lepu reč za mene žapcu. Objasni mu, ženskice se uvek malo nećkaju dok ne vide dokle mogu. Čula sam da za večeru planiraju batake, stradaćemo i žabac i ja...