AnaM

Priče iz kokošinjca

Maleno pile, ne veće od desetak cm, ispitivalo je čudnu šumu oko sebe. Čuo je da je zovu trava. Bila je ukusna, kad bi gurnuo vlat trave, vraćala bi se i udarila ga po kljunu. Veselo se igrao, ali gde je nestala sestrica??
Pronašla je neku veliku travu, ogromnu, kao kuća. Digao je kljun i skočio na grančicu. Kasnije je čuo da se ta trava zove drvo i da ima grane po kojima se može penjati.
Popeo se na prvu koja se malo zaljuljala, pa na drugu i skok, skok od jedne do druge, sve više.
Panično je pogledao dole.

Provalija, ogromna, sigurno preko 1metar. Sestrica ga je hrabro sledila, ali kad su skočili nas istu granu ona se opasno zaljuljala. Grčevito su se držali.
Šta sad??
Pištali su, a mama koka se sva uzbudila. Objašnjavala je na nekom njihovom jeziku, gledala gore pa dole. Maleni su se držali grane i ni makac. Koka raširi krila jednom, drugi put. Pilići su shvatili, raširili su nejaka krila i sleteli.
Uf, dobro je na sigurnoj su zemlji i travi.
Crni petlić se okrenuo pogledao gore i skočio na grančicu ponovo.
Mama koka ga je savetovala.
-Penji se maleni, leti visoko ti si ptica, raširi krila. Uživaj u danima detinjstva, u životu.

Letimo, budimo neustrašivi sanjari, jer nikad se ne zna ko i kad će nam skratiti krila i spustiti nas na zemlju.