AnaM

Preko sedam mora i sedam gora bila jedna velika, velika, šuma. Neko ju je zvao i sajt, blog, ili tako nešto tandrmoljasto.
Do nje se dolazilo čudnim putem koji se zvao WWW.
Mnogi su upali slučajno, neko je došao iz slične šume, a bilo je i vernih koji su došli i ostali zauvek.
Čudni su stanovnici te šume.
Ima ih sa rasutih po celom svetu, a opet svi kao da su potekli baš iz te šume.
Svaki je imao svoju kućicu, svoju slobodicu i iz nje gtvirkao u tudje kuće. Često su se podjapali stanovnici oko toga čija je kuća lepša, sadržajnija ili posećenija.
Poneki stanovnik šume se smrtno zaljubilio za celi život i na oltar ljubavi stavio mnoge svoje tajne. Koji cirkus je tek nastao kad su se odljubili ne vredi ni pričati. Manje više, ostali stanovnici najviše su uživali u njihovom napucavanju posle toga.
Ha, znaju ti stanovnici za zvrčku, pa kad se nešto zabrlja, krenu kao otišli su, ali se pojave sa drugom kapom i haljinom, pardon, drugim imenom. I tu im se brzo doskoči, jer kažu postoji neki rukopis, i odmah se odaš svojim stilom ko si bio. Tu malo bolje prolaze oni bez stila.
Ima raznih ulica, kućica i stanovnika.
Ima i neki koji nadgledaju tu šumu. Oni su nabodeni na vrh četinara i lagano se okreću kao odojak na ražnju, jer i nad njima ima neko ko ih prati i brontola kad stanovnici padnu u vatru previše ili skrenu na pogrešnu stranu.
Jedna curica je stavila kapicu na glavu i krenula malo gvirkati po šumi.
Odmah je napravila podelu šumskih ljudi po svom ukusu. Kad to rade svi, zašto ne bi i ona.
U nekim kućicama su paćenici koje je život šutnuo. Pokušala im je objasniti da nije sve crno, da je svetlo na kraju tunela, ali su joj paćenici odmah zalupili vrata pred nosom, to jest zabranili su joj komentiranje.
Curica je onda otišla kod onih koji putuju. Ti su je zasuli prospektima putovanja, turističkim ponudama, slikama , svojim doživljajima… Pobegla je tek kad su shvatili da nema novaca ni za pišljive Havaje, a ne za kruzerska lucprdiranja po svetu.
Kod pesnika je malo odmorila dušu, predahnula pa krenula dalje.
Dve tri kućice imaju vlasnike koji jednim klikom naprave sliku kojom više kažu neko neko sa tisuću slika koji ne kaže ništa. Tu joj se dopalo, ali je ona smetala umetnicima da stvaraju pa su je izbacili van.
Okrenula se levo desno, ogladnila i svratila u kućice sa divnim receptima.
Greška, dalje nije išla, a kako je prošla, neka kaže slika.

Sve vam je to domaća riba, a masline samo što jutros nisu ubrane. Kupite, nema šta da mislite.
Gledam ribara malo skeptički, geografija mi nije jača strana, ali ako čovek tako kaže…
Uostalom, svi smo mi na istoj planeti.

Kad bi one pričale gde su sve bile i što su videle...
Dok su hodale gledale su i slušale svašta.
One koje vole putovati gledale su napred. One koje bi se bavile politikom, levo desno, a mangupčići gore.
Čija li bi priča bila najinteresantnija??

Kruška
Sećam se tog jutra kad su došli po mene. Pitali su koje sam vrste, da li sam otporna, da li imaju mladicu… tek sam se odvojila od stabla mame kruške i mislila kako će lepo biti krenuti u svet.
Novi domaćin me je iskopao, vezao nekim krpama i uzeo malo zemlje. Bolelo je, malo, ali sam sva nestrpljiva čekala gde ću sada stanovati.
Vozili su me kolima koje su vukle neke životinje, i posle duge vožnje stigli smo u vrt koji će sada biti moja kuća. Odmah su me posadili prema ulici da vidim ko dolazi. Malo sam kunjala, mučila se dok se nisam navikla na zemlju, ali brzo je došlo proleće. Moj koren je postao sve dublji, grana je bilo sve više i listići su se zazelenili. Treperila sam ponosno. Prolaznici su pitali gazdu koja sam sorta, ali nisam razumela šta im odgovara. Rekao je da će me iduće godine pojesti…ma, sigurno se samo šalio.
Došla je hladna zima. Sneg je pokrio moje mlade izdanke i sačuvao ih od mraza. Čula sam da su neke moje drugarice promrzle i umrle te godine. Ja sam otporna, ništa mi ne može nauditi, preživela sam.
Iduće godine stidljivo se pojavio prvi cvetić, pa još jedan, pa još dva. Pčela je doletela i poljubila jedan pa drugi cvet. Brzo su se pojavile i prve kruškice. Kako sam bila ponosna…ali nisu izdržale. Grana je bila pretanka, pa ih je malo jači vetar otresao.
Sledeće godine bilo je više plodova, iduće još više. Svake godine grane su se razvijale, plodova je bilo sve više. Dečak, sin vlasnika, se peo na grane iako su ga grdili, da li zbog mene, ili su se bojali da će pasti, ne znam.
Živela sam sretno, i znala sam da ću dugo, dugo još živeti, a onda je palo seme lipe pored moje krošnje. Malena orašica sa pet karpova našla je zaklon u mom hladu. Nasmešila sam se njenoj borbi za život i nisam je dirala. Delile smo vodu, čuvala sam je svojim hladom…
Vreme je teklo.
Nema slike kruške...nestala je

Pre nekoliko meseci ispred Merkatora prilazi mi fini gospodin i pita
-Molim vas znate li gde je Merkator?
-Stojite ispred njega-pokazujem mu rukom.
-Čestitam, vi ste naš sretni dobitnik, pođite samnom.
Ja natovarena kao da će smak sveta.
-Hvala, ne mogu da nosim torbe uz stepenice.
-Pomoćiću vam.
Zgrabi on moju torbu, ali ja se ne dam. Oteh mu torbe i odoh…

Zanimanje...
Čudan je život, naročito kad biraš kojim ćeš se poslom baviti.
U neka davna vremena, legenda kaže, ljudi su završavali šklole da bi postali profesori, doktori, inžinjeri, majstori zanata. U ta zaostala vremena nisi mogao samo kupiti diplomu i postati naučni radnik. Ti primitivci su godinama učili, i nikad ne završe nego se usavršavaju.
Želela sam biti kondukter u tramvaju, prodavati karte, otvarati ljudima vrata. Moja familija se na to šokirala i naterala me da učim godinama... Izabrala sam neku glupu školu sistemom odbacivanja i nikad kraja učenju i dan današnji. O kupovini pameti tada nije bilo reči, a ni novaca.
Tako sam se godinama gnjavila sa latinskim nazivom obične tratinčice, sa nekim glupostima o šečeru, mastima, da ne gnjavim...
Sve to je ušlo u moju glavu još koješta o hemikalije i postala sam neki stručnjak...
Nije kraj.
Imala sam sreće.
Bavila sam se tom profesijom uspešno. Šta sam mogla davali su mi za to novac, a ljudi me voleli, ne zbog lepih očiju, struka, prsiju... he he he, kako zvuči?? Slušali su šta im pričam i ko zna kako, to im je pomoglo.
Ipak, sudbina je sudbina. Naizad sam došla na svoje i ispunila si davnašnju želju. U bašti, dvorištu, milion vrata. Pre neki dan čujem mijauče Albi, ne prestaje. Potrčim, on me ljuto gleda i otvorim mu vrata da prodje. Malo kasnije dere se živina, najela se hoće van na travu, skočim, otvorim im vrata. Gledaju me svi strogo, šta gnjavim toliko...
I ko kaže da se želje ne ostvaruju??
Postala sam kondukter koji otvara vrata na bašti.
Pazite što želiti, često se ostvari...

Izabrati pametni telefon je kao i izabrati lepšu prijateljicu.
Nikad ne znaš kako će reagovati u kritičnim situacijama...

Ljutim se na celi svet i još jedno selo više
Ovako izgledam

Mogla bih nekog nabosti, ali mali toranj koliko me razljutili

...
Dobro, ne bojte se, neću nikoga sa bloga, a i sunce se nazire u daljini...