Kruška
Sećam se tog jutra kad su došli po mene. Pitali su koje sam vrste, da li sam otporna, da li imaju mladicu… tek sam se odvojila od stabla mame kruške i mislila kako će lepo biti krenuti u svet.
Novi domaćin me je iskopao, vezao nekim krpama i uzeo malo zemlje. Bolelo je, malo, ali sam sva nestrpljiva čekala gde ću sada stanovati.
Vozili su me kolima koje su vukle neke životinje, i posle duge vožnje stigli smo u vrt koji će sada biti moja kuća. Odmah su me posadili prema ulici da vidim ko dolazi. Malo sam kunjala, mučila se dok se nisam navikla na zemlju, ali brzo je došlo proleće. Moj koren je postao sve dublji, grana je bilo sve više i listići su se zazelenili. Treperila sam ponosno. Prolaznici su pitali gazdu koja sam sorta, ali nisam razumela šta im odgovara. Rekao je da će me iduće godine pojesti…ma, sigurno se samo šalio.
Došla je hladna zima. Sneg je pokrio moje mlade izdanke i sačuvao ih od mraza. Čula sam da su neke moje drugarice promrzle i umrle te godine. Ja sam otporna, ništa mi ne može nauditi, preživela sam.
Iduće godine stidljivo se pojavio prvi cvetić, pa još jedan, pa još dva. Pčela je doletela i poljubila jedan pa drugi cvet. Brzo su se pojavile i prve kruškice. Kako sam bila ponosna…ali nisu izdržale. Grana je bila pretanka, pa ih je malo jači vetar otresao.
Sledeće godine bilo je više plodova, iduće još više. Svake godine grane su se razvijale, plodova je bilo sve više. Dečak, sin vlasnika, se peo na grane iako su ga grdili, da li zbog mene, ili su se bojali da će pasti, ne znam.
Živela sam sretno, i znala sam da ću dugo, dugo još živeti, a onda je palo seme lipe pored moje krošnje. Malena orašica sa pet karpova našla je zaklon u mom hladu. Nasmešila sam se njenoj borbi za život i nisam je dirala. Delile smo vodu, čuvala sam je svojim hladom…
Vreme je teklo.
Nema slike kruške...nestala je
Lipa je bila sve jača, ja sve slabija dok jednog dana nisam se sasvim osušila.
Dečak nije više našao plodove kruške u mojoj krošnji. Te zime mraz me je slomio, a do proleća sam potpuno nestala.
Lipa se raširila na mom mestu. Ljudi su neko vreme tražili moje plodove, ali brzo su me zaboravili i počeli su brati plodove lipe za čaj.
Neki stari čovek je rekao, u prirodi je večita borba.
Slabiji gube bitku, jači preživljavaju, sve dok ne dodje neko još jači.
Da li je momentalno čovek na najvišem stepenu prirode…ili pada, bolje reći strmoglavljuje se na tim stepenicama gde nema pobednika, samo smena?
Opominjem!!
Vreme će ubrzo pokazati.
