Splićanin…
Imam auto još iz doba jure, ili tu negde kad je pronadjen točak. Jeste da više ne postoji ni fabrika u kojoj je sastavljen, ali odličan je, registriran, ima 5 litra benzina, prva liga.
Teška srca rešim da ga prodam.
Pojma nemam koliko vredi, ali da vredi, meni vredi. Eh kad bi znao da priča.
Prvi kupac, ostavio broj na autu i ponudu, 50 EU. Skoro sam pala u nesvest od tog bezobrazluka.
Hm… mene je našao… ali imam orjentir tražim 500EU.
Drugi kupac, daje 150EU. I njega sam otpilila glat.
U prodaju se umešali svi poznati i nepoznati, kao da prodajem državu, a ne auto. Saveti na sve strane, pare ni sa jedne.
I nadjem se sa jednim susedom. Svako u svom stilu, ja, kao garažiran, malo vožen, ja prvi vozač (ne znam da li mu je to mana ili vrlina). On, star auto, dosta vožen (nisam ga kupila da mi stoji u garaži), uzeće ga za svoj „novi“ samo zbog delova. Okreni, obrni, nadjosmo se na 400EU. Svi mi se dive kako sam dobro prodala, a ja tužna. Sem dogovora ništa ne napreduje.
Nije ovakav auto, ali ovaj mi se dopada...
Posle novog pregovaranja, najavi se da će doći po auto.
Pitate se gde je tu Splićanin??
E, on je u zajedničkoj garaži, i nema auto nego slona od auta koji je pregradio izlaz i moj ne može van. Guraj levo, guraj desno. Nadjoh splićanku, suprugu, ali ona ne sme da pipa auto bez muža, a muž nestao sinoć na nekom splavu… Lumpuje.
-Što staviste auto u garažu-pitam je, još pomirljivo.
-Čitali smo u Večernjem listu kako je postupio Kinez u Splitu, potura mi ona pod nos članak.
Večernji list
"Molim vas, nemojte mi ukrasti registraciju. Molim vas. Iz Kine sam, žao mi je, iznajmio sam automobil u Srbiji", piše na cedulji na engleskom jeziku, javlja "Večernji list".
Šta reći?? Kupac se još malo predomišljao i onda nestao u vidu lastinog repa.
E, sad, ako ima Splićana na blogu, odmah da ste mi sakupili 400EU, i poslali. Po auto može doći i pretstavnik nekog drugog grada, neću da zakeram. Požurite, registracija vredi samo do kraja meseca, a onda nova cena.
Za sad je post u rubrici humor, a ako auto prodam prebacujem post u rubriku Umjetnost...
size=3>Nikakva sam…
Red je najaviti se kad nekom kreneš u posetu.
Tako se i taj virus meni najavio. Nije poslao SMS, nego je dojava bila u vidu kašlja koje je, kao trudovi kod žene, postajao sve učestaliji dok nije prešao u non-stop trudove, pardon kh kh kh celih pluća koja su htela negde ni sama ne znaju gde.
Guglujem virus i kaže Google, a mora da je tako kad kaže, da je virus prcoljak koji se ne vidi ni ultra mikroskopom , nego nekim elektronskim, eventualno. Kog vraga ima da piljim u njega. Dosta što mi nje došao.
Ja ženskica i pol, a on nema ga šta videti…ih. Što mi može??Ni jačih se nisam boja. Ti malešni su kaže dobri tehničari. Lomi on mene dve noći, lomim i ja njega, pa ko pobedi.Poveo je sa 2:0, pa sa 3:0.
Iz porodice sam gde je mama bila agronom ili kako smo je zvali krompir inžinjer i sve je rešavala čajevima i toplo hladnim tušem. Tata kao veterinar lečio nas je konjskim dozama. Ako gadjaš muvu topom sigurno ćeš je pogoditi, ili, ako uzmeš antibiotić koji navodno ne deluje na viruse (ko ih je pitao??) ozdraviš brže ili bar nema komplikacija.
Krenem ja čajevima sve dok nisam brbotala kao fontana u parku. Zabila sam mu gol 3:1
U kupaoni prvo pustim mlaku vodu. Zažmirim i hrabro pustim ledenu, na prvi stepen zahladjenja zaurlam i okrenem na vrelo, ali izjednačila 3:3. Iskočila sam iz kupaonice jedva me je virus stigao…
Dobiti antibiotike ovde je ravno podvigu dobijanja olimpijske zlatne medalje. Prvo treba naći i dočepati se nekog doktora, onda treba slomiti njegov otpor prema dotičnom izabranom leku i na kraju on kaže ne može, treba antibiogram. Ovaj se sprema da mi zabije četvrti gol i to iz penela, ih doktore doktore… Dok to stigne u stilu ne lipši mago do zelene trave, ostadoste vi bez postova. Ha… pomislim ja, Balkan je ovo, sve možeš nabaviti na crno. Navučem kapu na glavu, podignem kragnu, šal preko nosa, tamne naočale, šljampave cipele i široke traperice. Sačekam mrak, pogled levo, desno. Nema nikoga. Odvažno upadam u apoteku na kraju uličice, omiljeno sastajalište pijanca i drogera. U rukama držim savijenu ceduljicu sa imenom leka i novac.
-Dva-. Prošapućem.
Apotekarica poče da trepće kao svraka na jugovini, ali ja ne odustajem. Zaklanjam kameru i prstima pokazujem dve kutije. Šta će, dade mi. Nestadoh u vidu lastinog repa, sa plenom. Pojedoh onaj antibiotić, Ne dobih gol, ali spremam se ja njemu da pokažem Boška Boškovića. Navijači su uz mene sa juhicama, kompotićima, čajevima i nekim neindentifikovanim vrućim tekućinama. Polomih se još jednu noć i evo me… ja došla.
Za dalje videćemo…
Nama ne daju hemije pa smo malo manje nego one koje su škropili desetak puta ...
No, svi na kraju završimo na nečijem stolu.
Pozdrav od zdravog voća i povrća.
Slika iskočila zahvaljujući pomoći mojih dragih blogera. Ljubim ih u oko
Zvoni neko na vrata, lupa, zove.
- Da nije smak sveta- vičem i otvaram.
-Hitno mi je, slikaj mi ovo i ovo, pa prebaci kompom tu i tu…
-Gde gori?? Polako, sad ću.
-Ne gori, ali proćiće mi rok.
I šta ću, prijatelj je prijatelj, pojurim u sobu, pa u ladicu gde stanuje foto aparat. Jureći se sapletoh o neki tepihić koji ničemu ne služi, ali kao lep je.
Škljoc škljoc… ništa. Tu je aparat, tu sam i ja, tu je i predmet koji treba biti ovekovečen, ali ništa. Napisa se nešto da je kartica error. Našla je kad će se erroljati.
Panično kmečim na blogu. Stižu saveti, dobri verovatno, ali upućeni pogrešnom čoveku. Vadim ja i stavljam onu karticu, prekidač sam zamislila kao onaj za struju, nema ga. Okreni obrni, ništa.
Sledeća stanica prenemaganja, selo.
Tamo je kartici ustanovljena dijagnoza.
-Istrošila je svoje, kupuj novu. Dijagnoza je postavljena i na blogu od V, ali sam se nadala da je promašila.
U selu karticu možeš kupovati jedino kod Kineza. 10 EU, i kartica se nadje u mom posedu. Ne lipši mago do zelene trave, sad na aparatu piše da je loking što bi reklo zaključano. Srećom Kinez preko puta.
-Kinez, razumeš li se ti u ovo?
-Zna ja sve.
Posle pola sata, pita može li da prebaci na kineski.
-Može, što da ne.
Pojaviše se ona slova, sad na kineskom i on postavi svoju dijagnozu.
-Ponedeljak ti dodje ovde.
-Ne može sada??
-Ti dodje ponedeljak.
U ponedeljak, Kinez izjavi.
-Ti uzme pare, kartica ne dobar.
Ne treba novac, treba kartica.
-Ti uzme pare, zdravo…
I sad opet ću morati u selo po aparat, pa negde po karticu, pa kartica da se uglavi…
Eto zato me nema na blogu da blistaju moje fotografije.
Kad vidim onaj svet što non stop bocka i pipka po mobitelu i sve zna, dodje mi da sama sebe tresnem nepismenica jedna der Nepismenica.
Kada vam automobil ostane zaključan, a ključ je ostao unutra - ne paničite, ne stojte bespomoćno gledajući ključeve kroz staklo, ne očajavajte!
Znate li engleski?
Normalno da znate, svi kažu da znaju.
To je to.
Kad smo birali jezik u školi, rekli su nam. Učite engleski i sva su vam vrata otvorena.
