size=3>Nikakva sam…
Red je najaviti se kad nekom kreneš u posetu.
Tako se i taj virus meni najavio. Nije poslao SMS, nego je dojava bila u vidu kašlja koje je, kao trudovi kod žene, postajao sve učestaliji dok nije prešao u non-stop trudove, pardon kh kh kh celih pluća koja su htela negde ni sama ne znaju gde.
Guglujem virus i kaže Google, a mora da je tako kad kaže, da je virus prcoljak koji se ne vidi ni ultra mikroskopom , nego nekim elektronskim, eventualno. Kog vraga ima da piljim u njega. Dosta što mi nje došao.
Ja ženskica i pol, a on nema ga šta videti…ih. Što mi može??Ni jačih se nisam boja. Ti malešni su kaže dobri tehničari. Lomi on mene dve noći, lomim i ja njega, pa ko pobedi.Poveo je sa 2:0, pa sa 3:0.
Iz porodice sam gde je mama bila agronom ili kako smo je zvali krompir inžinjer i sve je rešavala čajevima i toplo hladnim tušem. Tata kao veterinar lečio nas je konjskim dozama. Ako gadjaš muvu topom sigurno ćeš je pogoditi, ili, ako uzmeš antibiotić koji navodno ne deluje na viruse (ko ih je pitao??) ozdraviš brže ili bar nema komplikacija.
Krenem ja čajevima sve dok nisam brbotala kao fontana u parku. Zabila sam mu gol 3:1
U kupaoni prvo pustim mlaku vodu. Zažmirim i hrabro pustim ledenu, na prvi stepen zahladjenja zaurlam i okrenem na vrelo, ali izjednačila 3:3. Iskočila sam iz kupaonice jedva me je virus stigao…
Dobiti antibiotike ovde je ravno podvigu dobijanja olimpijske zlatne medalje. Prvo treba naći i dočepati se nekog doktora, onda treba slomiti njegov otpor prema dotičnom izabranom leku i na kraju on kaže ne može, treba antibiogram. Ovaj se sprema da mi zabije četvrti gol i to iz penela, ih doktore doktore… Dok to stigne u stilu ne lipši mago do zelene trave, ostadoste vi bez postova. Ha… pomislim ja, Balkan je ovo, sve možeš nabaviti na crno. Navučem kapu na glavu, podignem kragnu, šal preko nosa, tamne naočale, šljampave cipele i široke traperice. Sačekam mrak, pogled levo, desno. Nema nikoga. Odvažno upadam u apoteku na kraju uličice, omiljeno sastajalište pijanca i drogera. U rukama držim savijenu ceduljicu sa imenom leka i novac.
-Dva-. Prošapućem.
Apotekarica poče da trepće kao svraka na jugovini, ali ja ne odustajem. Zaklanjam kameru i prstima pokazujem dve kutije. Šta će, dade mi. Nestadoh u vidu lastinog repa, sa plenom. Pojedoh onaj antibiotić, Ne dobih gol, ali spremam se ja njemu da pokažem Boška Boškovića. Navijači su uz mene sa juhicama, kompotićima, čajevima i nekim neindentifikovanim vrućim tekućinama. Polomih se još jednu noć i evo me… ja došla.
Za dalje videćemo…
