AnaM

Zanimanje...
Čudan je život, naročito kad biraš kojim ćeš se poslom baviti.
U neka davna vremena, legenda kaže, ljudi su završavali šklole da bi postali profesori, doktori, inžinjeri, majstori zanata. U ta zaostala vremena nisi mogao samo kupiti diplomu i postati naučni radnik. Ti primitivci su godinama učili, i nikad ne završe nego se usavršavaju.
Želela sam biti kondukter u tramvaju, prodavati karte, otvarati ljudima vrata. Moja familija se na to šokirala i naterala me da učim godinama... Izabrala sam neku glupu školu sistemom odbacivanja i nikad kraja učenju i dan današnji. O kupovini pameti tada nije bilo reči, a ni novaca.
Tako sam se godinama gnjavila sa latinskim nazivom obične tratinčice, sa nekim glupostima o šečeru, mastima, da ne gnjavim...
Sve to je ušlo u moju glavu još koješta o hemikalije i postala sam neki stručnjak...
Nije kraj.
Imala sam sreće.
Bavila sam se tom profesijom uspešno. Šta sam mogla davali su mi za to novac, a ljudi me voleli, ne zbog lepih očiju, struka, prsiju... he he he, kako zvuči?? Slušali su šta im pričam i ko zna kako, to im je pomoglo.
Ipak, sudbina je sudbina. Naizad sam došla na svoje i ispunila si davnašnju želju. U bašti, dvorištu, milion vrata. Pre neki dan čujem mijauče Albi, ne prestaje. Potrčim, on me ljuto gleda i otvorim mu vrata da prodje. Malo kasnije dere se živina, najela se hoće van na travu, skočim, otvorim im vrata. Gledaju me svi strogo, šta gnjavim toliko...
I ko kaže da se želje ne ostvaruju??
Postala sam kondukter koji otvara vrata na bašti.
Pazite što želiti, često se ostvari...