AnaM

Mobilni…
Putujem iz sela u grad busom.
Natovarila se kao da će smak sveta pa da se dobro najedm zdravom hranom.
Torbetina puna kao da sam švercerka turske, kineske ili već neke robe boflaste koja odlično prolazi na našem tržištu.
Na dnu te torbetine torbica sa novčanikom. Nema novaca, samo dokumenti, ali kako to siroti lopov može znati. Naravno, tu je i pokvarni fotić kome neki vrag fali, ali niko ne zna šta (to niko su kao neki majstori u sevisu ovlaštenom). Ispod svega mobitel. U eri ovih novih tehničkih čuda gde za svaki mobilni moram učiti kao da polažem ispit na fakultetu, ja se držim staroga. Naravno da me je sram izneti ga na svetlo dana, a i njemu bi bilo sigurno neugodno medju svim tim pametnim telefonima.
Klaj klaj, drmusamo se svi u ritmu, ne muzike za ples, nego rupa po ulicama.
Kad…
Zazvoni mobitel.
Prislonim ruku na torbu, a ona se trese kao da će vulkan proraditi, stavila ja na najjače ono vibriranje.
Počeše ljudi izvlačiti svoje telefone, ajfone i ostale tandroljaste gnjavatore, gledaju, a onaj moj se dere sve jače i jače, kao da mu od toga život zavisi. Pritisla bih ga da ućuti, ali ne mogu do njega. Gledam nezainteresovano kroz prozor, prstom kao vučem po staklu, kao ne interesuje to mene.

Oznake: mobitel, bus, putovanje

Sreća
Sreća je vrlo relativan pojam.
Misliš da si je zgrabio, jer si na vreme dotrčao do javnog WC, kad, on zauzet. Da li ćeš biti bezgranično sretan zavisi od onog što sedi tamo unutra. Možda čita neki zanimljiv post i ode sreća. Još ako ostavlja pristojno svima komentare, pune gaće su ti zagarantovane.
Neko je presretan što je ulovio zadnji autobus do kuće, a neko pati jer je na Olimpijadi dobio tek srebrnu medalju.
Krenem u kupovinu traperica za vrt.

Plivanje u bazenu (čitaj kvašenje kao beba u kadici) nije doprinelo mojoj liniji, pa sam onako pikantno popunjena. Gledam se u onom antipatičnom ogromnom ogledalu samo kroz trepavice. Šta se imam gledati, znam gde sam. Romantiku sam davno zamenila realom i hrabro tražim broj veći. Nešto sam bila neraspoložena jer mi je previše novaca iscurilo kroz prste pa mi je bilo ugodno čuti od prodavačice kako imam divnu liniju, pa duge noge, pa… ma nema takve na kugli zemaljskoj. Posle se ispostavilo, da nema nego broj u koji bi ta manekenka ušla.
Guram se ja u te traperice, guram, ne vredi, neće preko kolena.
-Uvucite stomak i zakopčajte gumb.
-Ne mogu disati.
-Pretrpite se malo, dok ne kupite, a posle ćete lako.
Tog trenutka spazih bele hlače, božanstvene. Stoje u izlogu i gledaju me pozivajući.
-Nije to za vas.
Ona će meni, nije to za mene, pa nisu vruće hlačice, nego duge. Ona me pogleda onako preko ramena kao svakakvog sveta ima. E baš ću da ih probam.
Skidam se u majušnoj kabini, lagano kao striptizeta, brzo i ne može, jer kad se razmahnem, laktom zakačim onu krpu što imitira vrata i sve svoje draži izložim svima u radnji. Uvlačim jednu nogu, pa lagano drugu, i navlačim te prekrasne hlače na sebe.
I…
Tada nastupa trenutak neopisive sreće. Srce mi brže zakuca, briga me za aritmiju, oči se zažare, osmeh od uha do uha… hlače landaraju oko mene. Osećam se nežno, lepršavo, još jedan čovek može pored mene u njih…Hm…to mu zvuči malo perverzno, ali i dalje se smeškam, otvaram vrata da me svi vide. Aha… nikog nema. Malo pre kad sam navlačila one tesne farmerke puna radnja.
Ozarena vraćam hlače, odlazim do prve slastičarne i naručujem ogroman kup.

Sretna sam da bih poletila…
Da, što je prava sreća pitam se…Kupiti prevelike hlače??

Sunce pripeklo više od 40 stupnjeva da procvrči mozak. Bazen, vruća voda, more daleko pa daj što daš, idem u Banat do čuvenih jezera.
Nekad sam oblačila ultramini bikinac, sad mi bade kostim liči više na zimski kaput, ali tješim se, tijelo odlično izgleda ... valjda što se ne vidi sve.
Stojim na obali, ono blato u vodi, pa neko zeleno čudo raste na kupalištu, samo što ne krekeće princ u vidu žabe. Gledam ja vodu, gleda ona nezainteresirano mene. Čujem glas
- Ne znate plivati? Ako, naučićete.
Noge mi u onom ljigavom blatu, sunce prži, tresnula bih ga najradje, ali, što stvarati neprijatelja od dobronamjernog čovjeka. Opet on
-Nije to sramota, ni ja nisam znao, a sad sam šampion.
Gledam trbušastog prvaka kako uvlači trbuh i ne diše, valjda da mu iskoče neki mišići i da ja padnem u nesvijest od ljepote muške.
- Nemoj se bojati, dušo, samo me pogledaj i shvatit ćeš.
Ne znam kakva sam mala, za glavu sam viša od njega, a kako naučiti plivati gledanjem nije mi jasno, ali što je tu je, gledam.
Udje on u vodu, tupe lupe, bape tape, prska 10metara oko sebe. Razbežaše se kupači, jednog zahvati krošeom i potopi, drugog umalo ne posla na onaj svijet, doleteše neki s barkom i spasiše sitnu djecu, a on i dalje lupa po onoj vodi, kao da mu je smrtni neprijatelj. Neko dete plače, doziva mamu, morski pas u jezeru.
Polako se približava obali i kaže.
-Kako ti izgleda?? Vidiš šta je plivanje. Probaj sad i ti tako. Znaš li bar malo da plivaš.
- Pa, održim se na vodi.
- Hajde, onda ću se pobrinuti za tebe.
- Aman čoveče,neću u vodu, ne dopada mi se ta travuljina, ko zna šta ima dole.
- Znam različite stilove, samo mi recite tko vam se sviđa, a ja ću vas naučiti.
- Hvala vam, drugi put... i izlazim iz blata.

Tko ne voli sebe, ne voli ni drugoga. Ja se neki put tako naljutim na sebe da bih se utopila u čaši vode, mada sam sigurna da bi bilo bolje i efikasnije, u čaši vina.
Svi vole mecu, jedna je od najdražih igračaka našeg djetinjstva. Volim to čuti svaki dan ali opet ne bih da sam samo igračka.
Ma, tandrmoljka mu, nitko ne brani, voli me i ti ...

Hej ljudi, gde ste??
Budite se!
Tražim pravoga za kavicu. Ako nema pravog, može i krivi...
Posle kave malo rekreacije, sredjivanje vrta.

Jednom godišnje, kad su najveće gužve i vrućina, nastupa vekejšn, što bi se reklo odmor.
Možeš odjuriti na more, na granici se preznojavati i čekati satima, uzdisati u nekom neuslovnom apartmanu, peći se na suncu, da ne bude nisi bio na moru.
Ako imaš sreće naći ćeš zagađenu plažu, pa nećeš stati u vodi na ježa, ali će ti pod nos doplivati nešto drugo, pa što tko voli. U restoranima, sa cijenama kao da si u svemiru, nema mjesta, a ako ga dobiješ, hranu skoro nećeš. Većina naruči kavu i ljubi se satima s onom šalicom. Navečer udišeš morski zrak pun dima s roštilja pečene ribe koja je plivala još prošle godine i obavezno pivica, malo mlakasta da se ne prehladiš.
Izazov su i planine, naročito ako si kontinentalac kome je problem bez lifta se popeti i na prvi kat.
Skakućeš po planinama, naravno, strogo po stazi, ni slučajno ne probaj one primamljive bobice jer je ambulanta koja radi preko ljeta najmanje 20km udaljena. Navečer, ovisno od zemlje gdje je ta planinčina ili ćeš u krevet u 20h i gledati TV, ima dva programa i neki sa reklama na nekom nedokučivom jeziku, ili ćeš do zore slušati goste koji po deseti put naručuju istu pjesmu (čitaj buku) jer je nekog gosta glazbenik "pronašao"
Slično je s banjama.
Moraš biti trkač na kratke i duge staze pa stići obići sve izvore tijekom dana i biti zdrav. Naravno dok čekaš da ti se boca napuni "zdravljem" Čut ćeš sve moguće i nemoguće simptome raznih boleština od kojih ćeš se razboljeti ako ne piješ tu vodu.

Sinoć oko 20h sretstva informiranja panično javljaju, dolazi nevreme ...
Na onih 40 stupnjeva, to mogu samo još sjekire da padaju s neba. Onako troma, tupa, buljim u Tv naizmjenično iu internet novine. Panika.
Odjednom tras bum, puče nešto.
Načulji uši, da li to susjed renovira stan i obija pločice, ili ... Bilo je ili. Grmilo, sevalo, tutnjalo ... ljepota.
Otvorim sve prozore, predivan propuh donese zrak ...
Dočekala sam ga uz fanfare ...
Oni se deru i dalje kao da će smak svijeta, a ja dišem ... dišem ... dišem ... Osjećala sam sam se pjesnički, vjetar mrsi moju kosu, svih 10cm, oči gledaju u daljinu, ne traže obožavatelja, nego da gledaju dokle će da pršti. Srce kao dijete, raduje se i zove dušu na tulum. Zvijezde nam nisu trebale oblaci su dobro došli. Dok si rekao piksela postadoh pjesnik.
Nažalost nije bila oluja, nego olujan, trajalo je cirka 11 minuta, sa sve predigrom, ali daj šta daš

Ljeto, doba odmora.
Neophodno je odmoriti se a još važnije ispričati gdje si bio i kako si se krasno proveo. Pijatelji će se radovati, a neprijatelji kiselo smješkati.
More je more, bez konkurencije, tiha čežnja kontinentalaca.
Primorci ga imaju svaki dan i po buri i jugu, i po zimi i ljeti, pa ne jure euforično se umakati i vodu i pržiti na suncu, dapače. Pravi Primorac se okupa jednom u sezoni, i tad vrši pripreme duže nego kontinentalac, ali ipak se u zadnjem trenutku nešto dogodi pa se odgodi kupanje za drugi put. Gdje žuriti, more je tu. Kao domaći ne mogu šetati u gradu u gaćama, svaki dan se opijati, zijat po radnjama i diviti se svakoj kamenoj kući i palmi. Njihov grad otmu leti furešti, naprave kaos i sretni su kad im vide ledja.
Kad sam od primorke postala kontinentalac već oko Božića sam počela sanjati more, daleke krajeve, valove, zalazak sunca, šetnje uz morski povjetarac, sjaj zvijezda i sve te turističko-pjesničke tandrmoljke.
Sad mi je cijela planeta bila na dlanu.
Izbor je bio težak, nisam dovoljno romantična pa da odem na neke čuvene destinacije o kojima i filmove snimaju. Snove su u reali gurnule finansiske mogućnosti, pa iako smatram da novac nije važan u životu, da je nabitnije čisto srce i duša, hotelijeri više vole evriće. Prostaci, ne znaju za prave ljudske vrijednosti.
Prve godine sam otišla u apartman zemlje u kojoj znam reći samo dobro jutro i laku noć na njihovom jeziku, što je dobro, ali zna biti nezgodno. Apartman je zgodan, imaš sve u njemu.
Dobila sam šerpu od 5-10 litara, zgodnu za pravljenje pekmeza od šljiva, ali niti je bilo šljiva, niti sam ja bila za to raspoložena. Bila je džezva sa slomljenom drškom, i neka sprava za pravljenje kave kojoj nisam do kraja odmora otkrila kako se koristi. Sljedeće je deset žlica za juhu, ali nijedan nož, staklena čaša i plastična. Snob sam, u plastičnoj čaši mi i najbolji šampanj djeluje kao vodica za ispiranje usta. Kuhanje, pospremanje i pranje apartmana nije idealni odmor kako zamišljam.
Sljedeće godine, hotel.
One zvjezdice koje svaki posjeduje i nisu neki orijentir. Tri četiri zvjezdice znaju imati smještaj više a la dvorac Drakule nego otmjeni hotel.
Ujutro je obično švedski stol koji otkriva pravu prirodu gostiju. Neki navale trpati u tanjure hranu kao da su došli iz logora pred smak svijeta. Sat, dva ubacuju tu hranu u stomake obilno je zalivaljući sokovima, bijelom i crnom kavom, i svim tekućim što im padne pod ruku. Cvijeće u vaznicama se obično spasi. Poslije se bune da je hrana loša i da im je bilo zlo.
Navečer na stolu dočeka goste meni sa izborom hrane, za sutra. Oni koji kod kuće tri dana podgrijavaju hranu ili jedu onu s nogu, brzinsku, najzad su došli na svoje ne znajući što bi izabrali, jer ništa nema ... Ja se držim onoga, naručim šniclu, možeš je zvati kako hoćeš, i onu travuljinu okolo možeš dekorirati kako hoćeš, sve gurnem u stranu i meso ... meso ... Vegani, vegetarijanci,ljubitelji riba i morskig tandrmolja, i razni dijetalci nisu dobrodošli u hotelima ...
Dezert preporučujem izbjegavati, jer kompot je jedna šljiva u nekoj mlakoj vodici, kiseloj, kolač je blijedo žuto drhtavi komadić nedopečenog želatiniziranog testa, koji se panično boji da ćeš u njega zabosti vilicu.
Treća varijanta odmora na moru, za mnoge najpovoljnija, je familija.
Problem je što su njima volšebno došli neki nenajavljeni ili su im se pokvarili svi telefoni pa se ne možete dogovoriti. U jesen se čude što niste došli, tuguju što se niste vidjeli i zaklinju se da će druge godine biti drugačije ...
Varijanta bloger koji živi na moru još nije izmišljena, a i oni se nekako povuku do jeseni ... Što je sigurno, sigurno je ... Možeš im obećati naslovnicu, fotoblog, ne pišu ...
Da mi je znati gdje su otišli ??
To bi se moglo malo razraditi, daj vi tamo faktori, proradite malo na tome ili su i morski blogeri otišli u ilegalu…