AnaM

Ode vrelo leto.
Raduju se oni morski ljudi koji primaju turiste u goste što su se tih istih gostiju najzad rešili,pa mogu uživati u padanju lišća, poreza , cena u kafićima i sličnih tandrmoljaka.
Internisti (ne doktori, nego oni što skaču po internetu), objavljuju slike vatreno crveno žutih boja, usamljenih klupa pod lišćem, i sunca koje romantično upada u neku planinu obasjavajući je blistavo crvenim spektrom.
Noć sa srebrnim mesecom na listu koji se ljulja na grani, te hoće, te neće pasti, hoće, sada će, neće. Zafrkava očito, ali inspiriše pesnike pa i oni padaju u romantiku i okače bar deset pesama o prolaznosti života.
O prolaznosti, više neprolaznosti, autobusa dok čekaš na kiši niko ne piše.
Opšta padavina na sve strane.
Ima i neka turska serija o padanju lišća, mada u njoj više padaju ljudi nego lišće, a despresivna je da je mogu gledati samo oni kojima je život trala lalala, a nešto ih ne vidim u svojoj okolini.
Te padavine me posebno oduševljavaju na selu.
Ispred ulaza lipa 10 metara, i više, visoka, a raširila se kao da će celi svet zagrliti. Sa nje večito nešto pada, a o jesenjem lišću da ne pišem. Svaki dan se nakupi za omanji kamion. Zabranjeno je paliti lišće zbog požara, a ne sme se bacati u kontejner za smeće.
Malo dalje marelica i smokva se takmiče koja će imati više lišća onoj drugoj pod nos baciti. Marelicino leti na sve strane, pa sa metlom moraš trčati po dvorištu, a smokva svoje drži na okupu pa Albi tu pravi svoju dnevnu sobu za kvarcanje na jesenjem suncu. Ni slučajno se ne sme pokupiti jer digne rep u zrak i mrko gleda.
Padaju i cene pansiona u morskim zemljama, ali se turisti ne pecaju na te padavine.
Kad bi mene neko pitao, glasovala bih za padanje cena u radnjama, centimetara obima struka, repriza na TV, našlo bi se još koješta, ali znam niko me neće pitati, pa što zamarati mozak…
Živi i zdravi mi blogeri bili, neka pada što pada, sve pasti neće…

Oznake: jesen, lišće, padavine

Ako ti pomognem da odneseš tvoje brikete u podrum,
hoću li dobiti duplu porciju mojih briketa za ručak??

Zašto samo ja da se operem pre ručka, i Sivko je pomagao??

Priznaj, voliš me i ovakvog... daj duplu porciju za ručak...

Noć tiha noć.
Ništa nije predkazivalo na buru koja se sprema.
Sama u stanu, sve četiri u vis i vrtim one gumbiće na pipkalici za TV. Oko mene sve sam greh. S jedne strane Ferrero rocher, s druge komadina kruha i grozd koji bi nahranio omanje selo zatrpano tri meseca u snegu, s treće strane dark čokolada (zdravo dijetalna hrana). Ima još strana, ali karakter sam, neću kvariti dijetu.
Pogasila svetla, kažu to je potrebno za romantiku, valjda da se učesnici ne vide kakvi su. Pronadjoh film. Mračan kao moja čokolada. On hoda kroz mrak…hoda… hoda…
Mrak sve veći. Ne vidim ništa, ali on vidi jer još uvek hoda. Dajem mu još 20 sekundi za hodanje a onda pipkalica i drugi kanal.
Vetar fijuče, munje bljeskaju, ja se sva skupila i uživila. Sad’ će…sad’ će… Ne znam što, ali nešto će biti.
Kroz onaj mrak vidim neku ruku, munja obasja nož, ja kriknuh.
Tras bum… što mi je dobar televizor, a star sto godina, a tako dobri efekti. Osetih i hladnoću, poleteše neke novine sa fotelje…Zavesa leluja. Ako je i od režisera, mnogo je. Primirila se ja. Kad na ekranu ona se ruka sa nožem diže, munje bljeskaju sve jače, a sa kraja stana začu se traaaaas, metalni zvuk rušenja.
Umirem od od straha.
Ona romantika, to jest mrak i nije više romantična. Podigoh novine sa poda i polako u napad. Neko mi provaljuje u stan. Srce kuca negde u grlu, pravo je imao onaj kardiolog da se tu nešto pokvarilo, noge mi se skratile, ali čvrsto držim novine…Videće on kome provaljuje. Za momenta pomislih da je mačak, ali se setih da nema ljubimca, osim mece u kući. Meca i nije neki branitelj, više spada u utešitelje.
Šunjam se kroz kuću, kao onaj na ekranu, ruka sa novinama visoko podignuta, a oči kao šalice kave… I ništa,ništa od provalnika. Oluja otvorila loše zatvoren prozor, pigrala se zavesom, a ova srušila tacnu punu kolača (greh koji ne priznajem jer je to spremljeno za goste i morala sam samo probati da li je kolač uspeo).
Hrabro upalih, za svaki slučaj sva svetla, pobedonosno odbacih oružje-novine i zadovoljno nastavih gledati film.
Hm…onaj čovek još hoda, ali ruka sa nožem je već visoko iznad njegove glave. Zgrabih komad kruha, parčence čokolade i sve zalih sa tri zrna groždja…
Što je napeto…

Na svet smo došli istog dana, ali ovi su malo više porasli od mene.

Počeli su da me tuku, pa sam zaštitu potražio od ovog najsličnijeg meni.
Sprema se za glavnog u jatu, pa nema vremena za mene mališana.

Gledam levo, desno, i vidim ovo veliko belo pile…
Izabrao sam ga za prijatelja, a i ja sam se njemu dopao.
Neka sad pokuša neko da me kljucne, nas dva jači smo od svih…

Nije važno ko ti je prijatelj, ako je pravi.

Oznake: bliznaci prijateljstvo malo pile