17:21

Jučer me je moja nećakinja obradovala prepričavši mi svoj prekojučerašnji san.

Vedran je ležao u svom bolesničkom krevetu.
Bio je mrtav, ali ipak u bolesničkom krevetu,
ja sam sjedila uz njega držeći ga za ruku,
moja sestra mu je bila uz dno kreveta,
a nećakinja mu se sklupčala uz noge, na krevetu.
Bio je mrtav,
no ja sam mu ipak pokazivala papire sa planovima,
nacrte i rasporede obavljanja stvari.
(Valja uzeti u obzir da ona nema pojma
da sam ga ja sanjala kako nas napučuje
da činimo planove
i držimo se njih
jer nam je to način preživljavanja ove situacije,
a bome niti ne zna da mu ja cijelo vrijeme govorim,
prorađujući sve i svašta,
razgovarajući s njim kao da je fizički uz mene,
a najčešće planove dnevnih događaja i obaveza,
te obiteljskih stvari koje su ostale na meni da ih riješim.
Dapače, često mu govorim u čemu i kako tražim pomoć,
i bude mi pomognuto. Ona ne zna ništa od toga).
Dakle, u njenom snu,
ja mu pričam i tumačim,
što je njoj neobično, jer je mrtav.
No onda, on pomakne ruku,
Ona oduševljeno i iznenađeno kaže majci
(mojoj sestri), gledaj, on nije u stvari mrtav!
Na što se on napol razbudi i kaže joj
'Ne, ne, ja sam živ,
dobro sam , ne brini se,
ja pratim sve što se događa
i gledam vas.
Sve je skroz u redu.
Slobodno odite doma odmoriti se i naspavati!'




Eto.