četvrtak, 30.01.2014.
Sama sa sobom
Nekako bih da odmorim. Od tebe i sebe onakve kakvom si me činio. Ranjive , sanjive, plačljive, tugljive… Umorila su me ta naša lutanja od ispraznih obećanja do prekinutih snova. Ništa nisam naučila, ništa dobila, samo izgubila komadiće sebe na predugom putu bez obilježja i znakova koji vode u bolje sutra u kojem bi bilo i mene i tebe . Predugo sam sama hodala i krila svoje putove, čekala te na uglovima laži, davala ti se pod zamračenim zvijezdama i predugo sam se gubila u stvarnosti dopuštajući godinama da protutnjaju pored mene, pokrivajući uši tvojim rukama. U toj samoći shvatiš da si se navikao na nju, ma koliko ne bio sam, i da trebaš predah od mrvica koje si kupio iza koraka svih drugih žena koje hodaju istim putovima, da trebaš odmor od bezuvjetnog davanja, maštanja bez smisla, bezrezervnog davanja sebe za ništa. Da trebaš mir u kojem te nema ni najmanje. Da trebaš tišinu u kojoj bi samo sa sobom govorio da napokon sebi objasniš čemu svi ti ponizni trenuci slabosti !
Evo me sad ! Umorna, iscrpljena, sama sa sobom, gledam se u svojoj tišini i derem se sebi na uho ; Reci budalo !! Reci jel vrijedilo !!!
Nije . Znam da nije… Al zašto mi je onda ovoliko žao ?!
Date ; 17.01.2014.
G.A.
petak, 17.01.2014.
Sjeti se da zaboraviš .....
Mene jebe ta nostalgija. Uvijek kad mislim da sam otresla prošlost sa ramena, i nastavila po novome, bude mi žao. Onog što je prošlo, što prošlosti pripada i tamo bi trebalo i ostaviti. I ne dirati u to. Da se ne opečeš… A ja volim čačkati po prošlosti, čeparkati po njoj u nekim datumima koji su zbog nekog i nečega jednom davno bili bitni. I onda mi bude žao.
Žao mi je što me možda više nikad nećeš ljubiti. Ni slati mi jebene smješke koje si slao , samo zato da nešto pošalješ. I bude mi žao što ti nikad više neću moći napisati ; konju glupi !! I bude mi žao što te više nikada neće biti u mom životu da ti ispričam šta mi se danas dogodilo, da te udušim sa svojim glupastim i nebitnim problemima. I što nikad više neću radi tebe strepiti jesam li trudna, a u podsvijesti već biti u vjenčanici i biti ti žena i potajno se možda nadati . Što se nikad više radi tebe neću izvlačiti iz topla kreveta samo da bih te vidjela , da bih mirisala po tebi, da bi mi mrsio kosu i pravio modrice. Bude mi žao što te nikad više neću naživcirati . Jer me neće biti tu.
Odrekla sam te se. Baš tako. Skupila sve one tvoje mrvice koje sam imala od tebe , svezala oko njih kamen i bacila ih na dno svog života. Odrekla sam se svih naših noćiju, iskradanja, varanja, svađanja, dopisivanja kad ne možemo zaspati, odrekla sam se i sjećanja na tebe. Ne smijem te pamtiti. Jer ako budem falit ćeš mi.
Kad sve s tobom zbrojim i oduzmem, više si me koštao nego si mi sreće donio. I zato sam te se riješila. Bez obzira što mi fališ. Jesi, evo priznajem ,svaku noć, svaki dan , svaki minut.
Kad zagrebem po sjećanjima iz svake pore izvireš ti. I očajnički se borim da zamaglim sjećanja, utišam uspomene, i shvatim da si bio greška….
Zaboravi !!! Zaboravi konja !!!
