Nekako bih da odmorim. Od tebe i sebe onakve kakvom si me činio. Ranjive , sanjive, plačljive, tugljive… Umorila su me ta naša lutanja od ispraznih obećanja do prekinutih snova. Ništa nisam naučila, ništa dobila, samo izgubila komadiće sebe na predugom putu bez obilježja i znakova koji vode u bolje sutra u kojem bi bilo i mene i tebe . Predugo sam sama hodala i krila svoje putove, čekala te na uglovima laži, davala ti se pod zamračenim zvijezdama i predugo sam se gubila u stvarnosti dopuštajući godinama da protutnjaju pored mene, pokrivajući uši tvojim rukama. U toj samoći shvatiš da si se navikao na nju, ma koliko ne bio sam, i da trebaš predah od mrvica koje si kupio iza koraka svih drugih žena koje hodaju istim putovima, da trebaš odmor od bezuvjetnog davanja, maštanja bez smisla, bezrezervnog davanja sebe za ništa. Da trebaš mir u kojem te nema ni najmanje. Da trebaš tišinu u kojoj bi samo sa sobom govorio da napokon sebi objasniš čemu svi ti ponizni trenuci slabosti !
Evo me sad ! Umorna, iscrpljena, sama sa sobom, gledam se u svojoj tišini i derem se sebi na uho ; Reci budalo !! Reci jel vrijedilo !!!
Nije . Znam da nije… Al zašto mi je onda ovoliko žao ?!
Date ; 17.01.2014.
G.A.