utorak, 22.08.2017.

Idemo iz početka

Nije svijet stao, koliko god da je nisko pao. Istina, ne bi ni njemu škodilo iz početka, kad od puste (mu) znanosti sve manje ima pameti.
Nisam ni ja ona od jučer, ali još se ne da glava, koliko god da je okrugla ili ravna.
Šest dana s glavom na ramenu, a obezglavljena.
U najkraćim crtama, to bi bilo to.

Od uvečer do ujutro, od šatiranja do statiranja, pardon, od šatdauniranja do startapiranja, "crk'o maršal". Eto.
Od uvečer do ujutro, sav nikakav, komatozan, više mrtav nego živ, štatigajaznam, samo (se) vrti u krug i ponavlja:
... windows is loading files...
... start up repair is checking your system for problems...


Daj učitaj se više, pliiiz... repariraj se, kvragu... digni se već jednom, eeej... ne budali, slikica mi mojih, pa zapisa, dopisa, čegasvegane... svih recepata novih, nove li mene... sjeti'ću se ja još koječega, znam...

Zovi mama doktora, da ga rastavi i sastavi, u dušu mu zaviri, ako triba i na aparate skopča, al' krpice mi moje spasi.

Pa prođe dan, prođu i dva... kvraguc i tava i jaja, šta mu je... pa sam i kuću uglancala, pa sam i knjige nešto brzo pročitala i zamjenila novima, pa sam se svačim nečim bavila u stvarnosti...

A onda se, trećeg dana, konačno oglasio doktor/meštar od informatike... žao mi je, ne mogu spasit' podatke, otiša' mu je posve mozak/disk, sve mu se u glavi/ploči pomišalo, ne da se ništa (iš)čitat'... ne znam koliko vam je vridno velikoga plaćanja, ima ih šta se bave i takvim spašavanjem, pa rastave cijeli disk na proste faktore, izvade mu i dušu i tilo/"gramofonske ploč(ic)e", pa ga tako nekako, "na silu", pod prijetnjom pištoljem, valjda, pročitaju... ne reče usput i koliko velikoga, ma nisam ni pitala...

Sve u svemu, za malo mu plaćanje ugradio polovni, zamjenski, disk, podigao windowse, isprobao sve skupa, vratio mi stari disk, za uspomenu i dugo sjećanje, pa sam od jutros sva u korisničkim imenima, lozinkama, brojevima, adresama, spremanjima (sva sreća pa je to bar na svome mjestu, u jednoj tekici)...

I evo, malo po malo se dižem ja, kad već ne htjede on, na nogice lagane, početničke...

Iskreno, nema totalne štete, jer, kad je zadnji put poblesavio i polupao lončiće, izvadila sam mu sve iz "glave" i prebacila na vanjski disk, ali fali... svašta (mi) nešta fali... svako malo se, prekapajući po moždanim ćelijama, nečega sjetim, šta je... jučer bilo, danas se spominjalo... otišlo u nepovrat... ili ipak nije!?... ima sin nekog znalca, pa kaže, uzmi stari disk, možda bude spasa. Slamka spasa, kad se vrati, možda...

Svemu dođe kraj, pitanje je (samo) vremena. Izdurao je sa mnom punih šest godina, a da ne bi i duže, da ga svojevremeno nisam svojski, k'o najljućeg neprijatelja, zalila sokom, vjerojatno bi. Valja meni štagod novoga, a dotle... za prvu će pomoć durat i ovi stari, a e... đekna još nije umrla, a ka'će ne znamo...

Danas je tako kako je, a sutra je novi dan, ne vrijedi plakati...



Jacques Houdek - Ne vrijedi plakati

Oznake: tehnička, informatika, laptop, prozor u svijet, #novi početak

- 21:31 - Komentari (18) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.