Pojma nemate koliko sam muke imala s ovim naslovom... naime, piva jučer Zlokićka: more naše plavo, sve nan žeje znaš... i pisma stara, dobro mi poznata, al' nikako se sitit' ni naziva, ni pivača, a znam da nije njezina... i odem ja na youtube – more naše plavo... i ništa – no videos... i odustala bi ja, al' glava neće, uporno mi pisma zvoni i ne mogu je se „otresti“... a onda mi odjednom sine, onako iz čista mira – Vice Vukov... odem ja opet na youtube... al' malo morgen ću nać', kad ne znam naziv pisme... i, da skratim, došla sam ja do bodulske balade, i skužila da je to ta pisma, al' ne baš iz prve, i ne baš za ćas, i ne baš lako... sve u svemu, moje moždane vijuge su se dobro izmučile...

I mislim se, kako je i ova moja priča jedna prava bodulska balada... iskreno rečeno, i dugačka, i mukotrpna, i naporna, i teška... baš kao i život bodulski u pjesmi.
I možda baš zato sve češće odšetam iz te tuge, i zalutam u neke druge, lakše i veselije teme, da malo odmorim dušu... al' mislim ja i na vas, koji me čitate, da vam ne budem previše naporna...

Ipak smo se, mislim, dosta odmarali, dosta smo lutali drugim temama, bio bi red da se malo vratimo i na "posao"... i mislim da neće bit' zgorega još jednom se ukratko osvrnuti unatrag... malo razjasniti godine, da ne bi bilo zabune... dakle, prošli smo put mojih predaka... prošli smo 20 godina od smrti moje drage tete... prošli smo, uz pomoć odvjetnice, diobu iz 2001. godine, koja je rezultirala pravomoćnim sudskim rješenjem, na osnovu kojega se knjižimo kao vlasnici... opisala sam, između ostalog, i kako smo podijelili kuću i zemlju... nakon toga smo prošli i diobu mojih (brat/sestra) iz 2004. godine, opisanu preko barbinih pisama.
Dakle, trenutno smo u 2004. godini.

Ono što je meni najvažnije, a i vama će, mislim, biti najinteresantnije, je moja buduća kamena kućica na škoju... kažem, moja, jer su se mama i barba izjasnili da „štala i mirina“ pripadnu direktno meni, valjda za trud, al' bez obzira na to, ja sam i jedina zainteresirana obnoviti vezu s otokom...

A na kraju ovog dugog puta, pjesmom se oprostimo od predaka, pustimo ih neka počivaju u miru, ionako bi im srce puklo od tuge i čemera, kad bi mogli vidit' svoja poja, doce, maslinike... neobrađene, zapuštene i zarasle u korov i draču...


Vice Vukov - Bodulska balada

Oznake: bodulska balada... vice vukov...