Đekna još nije umrla a ka će ne znamo
Obični ljudi kad umru onda umru, i gotovo.
Doduše neki neće da umru pa žive dvista godina, izjebu i šefa i stanicu, pola rodbine in umre čekajuć da se dokopa nasljedstva.
Prije su ljudi umirali puno prije, nisu živili stodvaes godina ka sad, i zauzimali stambeni prostor, mista po busevin i tranvajin, radili gužvu po ambulantan, na bankaman di god se okreneš.
Prije se znalo kad bi Čovik uvatija četeres godina roditelji bi mu umrli i oslobodili stambeni prostor, za dicu, odnosno unuke od blagopočivajući, sad vitalni sedamdesetogodišnjaci čekaju oće li in više ćaća i mater umrit da i se riješe više, a unuci odnosno praunuci, sele u Irsku jer nemaju di živit pošto su sav stambeni prostor zauzeli ovi šta neće da umru.
Od ti stari ljudi šta neće da umru gori su jedino Blogeri, s njima nikad nisi na čisto jesu li više umrli i odjebali, ili će se vratit za petnajst minuta.
Ja kad san prvi put umra vratija san se za sedan godina, drugi put za dvi ure, a treći put za jedno dva miseca.
Annaboni kad umre ona se vrati do popodne, jer nemore mučat, jebate je meni nekad dođe milo tog njenog muža likara, šta mislite vi kako je njemu, biće mu ona stalno melje li ga melje.
Evo recimo hrvatska brodogradilišta, umiru ima dvaesipet godina, i nikako da umru, taman misliš da su odjebala, kad ono evo nji opet, nemoš i se riješit ka neki blogera, prije dvaes godina san sudjelova u izradi nekog gospodarskog predizbornog programa za jednu veliku stranku, i tada smo izračunali da bi se značajne uštede ostvarile ako bi svim radnicima u brodogradilištima dali plaću i da stoje doma, problem bi bio puno manji da su doma svirali kurcu, nego šta su radili brodove,
A nema tako davno da su se falili kako su jednom zauvik riješili problem brodogradnje, ili recimo ona Petrokemija, i ona nikako da umre, imaju dvi iste takve u Njemačkoj, tamo u istočnom dijelu, to je stara francuska tehnologija koju su oni uvalili komunistima, da podrivaju komunizam ka valjski neprijatelj, švabe su svoje zatvorili odma kad je propa komunizam, jer samo glupi komunisti mogu održavat na životu mrtvaca, u normalnom svitu kad neko umre, zakopaju ga ili spale, samo tamo di su na vlasti glupi komunisti mrtvace drže u dubinskom i primaju penziju
Neki blogeri ni umrit ne znaju kako triba, samo nestanu, klikneš a ono iskoči eror 404, bloger iz not faund, džaba si krečio, mislin dobro svak ima pravo umrit kako oće, ali nema u tome nikakve dramatike, puno je lipše kad bloger napiše oproštajni post, upre prston u krivca za njegovo samoubojstvo i onda skuplja komentare.
Puno je lipo kad na blog umirućeg navalu čestitari, pa daju podršku, izražavaju razumijevanje, a pritom paze da ne bi slučajno uvridili one koji ostaju, makar umirući u njih uperijo prston, i reka
Mozes li da osetis
da dusu mi lomis kao klas
umrecu zbog tebe, umrecu zbog nas
mislin ono jebiga nije se dobro nikome zamirit, ovi je ionako umra, ko ga jebe, ajmo izrazit saučešće i piči dalje
Umirući za to vrime stosedandeset i osan puta dnevno otvara svoj blog, i gleda je li dobija još koji telegram saučešća, i misli, vidi ona kuja mi još ništa nije napisala, a stotinu komentara san jon ostavila, pa onda klikće po blogovima onih zbog kojih se ubija, jer blogeri se nikad ne ubijaju radi neki viši ciljeva, uvik se ubijaju radi drugi blogera, tamo gledaju ko je tim užasnim ljudima ostavija komentar, i žali za svakin komentarom koji je takvima ostavija.
Najekstremnije umiranje zabilježeno na blogu je kad umire neko od bivši ljubavnika, to zadobije jednu sasvim dramatski drugačiju dimenziju, ako umre ženski dio golubijeg para, onda blogerice kalkuliraju s tim kad je vrime za počet aktivno tješit ucviljenog blogera, mislin ako je još upotrebljiv, ako je impotentan ko ga jebe, biraju najpogodniji trenutak, da nije prirano, a da i neka kokoš ne pritekne, onda bude posebno uzbudljivo.
Kad se ta šta se bila ubila radi nesritne blogerske ljubavi vrati, onda je sve one šta su izvisile u pokušajima tješenja, muškog dijela golubijeg para, dočekaju ka Kolindu kraljicu Balkana, i onda skupa s njom onako dvosmisleno jebu mater onoj koja je priuzela tješenje.
sad mi se više ne da pisat,
evo van jedna pjesma o umiranju
Umirem sto puta dnevno
a tebi je sasvim svejedno
znam da sam kriv i znaju to svi
znam da je kasno, al' trebas mi ti
Umirem i opet se budim
i tako sve dok ne poludim
znam da sam kriv i znaju to svi
znam da je kasno, al' trebas mi ti
i to je to
|
