Rambler

Ne volim raditi kod kuće. Imam nekoliko mesta za različita doba dana. Priključak za laptop i neprimetnu uslugu. Muzika, ako je ima, od one neopazive vrste lift muzike koja vas čini čilim ali ne i angažovanim. Dopušta vam da se bavite sobom ili svojim sagovornikom. Ako ste se snabdeli takvim nečim. Ako niste, ili o tome niste uopšte razmišljali, može vam se desite da vam uleti i napravi haos kao i meni to popodne. Sletela je na stolicu, okrećući je i zajahujući u jednom potezu. Trebalo bi mi puno vremena da to uvežbam. Odmah po sletanju je bupnula čašu sa poklopcem pred mene. Svoju je lagano spustila zabadajući pogled u mene. Koliko god o tome mirno govorio sada, tada sam odskočio od stolice dižući obe ruke u vis sa sa grimasom isprepadanog tipa. Srce je poskočilo i negde zveknulo dok mi je dolazila u vidno polje "mislio si da ćeš se lako izvući" izgleda lica. Tresnuo sam dlanove o sto pri spuštanju, besan na sebe što je uspela da me istera iz pameti i zaustio da dreknem nešto poput: "Dokle misliš da me ovako prepadaš!!!!", ali me je preduhitrila.

"Dokle ćeš da pišeš onakve gluposti? Kakav tatu na leđima? Jesi li normalan?!"
Ona isprepadanost poče da se spušta naniže. Glas joj je bio ne toliko siktav koliko opasan.
"Ti nisi...?"
"Nisam, pogrešno si spojio! Ceo dan me zezaju i traže da pokažem leđa! Počinje zima a ti mi navukao majcu bez leđa. Genije!"
"Ko te zeza...?" Idiotsko pitanje!
"Baci pogled!" Pomače jaknu i za pojasom vidim značku. Počnem da nišanim i ona još malo pomakne jaknu da više svetla padne. Visoko tehnološki kriminal. Ups. Sadržaj pantalona je rapidno počeo da se smanjuje. Lice mi je dobilo upitni izgled.
"Kenjao si nešto po fejsbuku pa si nam došao u fokus". Sunce ti... Temperatura je počela da mi se spušta.
"A to sokoćalo da baciš. Šuplje ko sito. Za petnaest minuta sam ti pogledala sve što imaš". Sklopio sam laptop.
"Tu sam ti i našla blog. A na Fejsu i one stare"
"Kako...?"
"Kako da uopšte razgovaram sa tobom? Ono u Zoo vrtu je bilo neslužbeno. Htela sam da te vidim uživo."
Mora da se nakezio moj muški ego. Podigla je prst i licem učiteljice mi saopštila.
"Kao pisca!". Kao pisca? Ovo neće ispasti na dobro...
"Da sam znala da ćeš mi zalepiti tatu, stavila bih ti više ljute paprike u urnebes salatu". Zvonko se smejala, vrteći glavom sa dlanom na čelu.
"Da si mogao sebe da vidiš, jedva sam se uzdržala da se slatko ne izsmejem."
Okrenula je laptop prema sebi, otvorila ga, iskucala nešto i vratila prema meni.
"Zbog ovog te ganjamo. Otkud to znaš?" Moje fejsbuk beleške.
"Ali, to je priča!!!". Okrenula je laptop prema sebi, obeležila dve reči i vratila mi ga. Gledam i ne verujem.
"Za to znam već 30 godina" Ponovo je okrenula prema sebi i obeležila drugi deo teksta.
"To sam izmislio!" Skupila je oči i gledala me. Borio sam se da izdržim pogled.
"Dobro, imaš sreće. Nisam te privela jer bi me zezali još više. Osim te gluposti nemaš drugih mrlja" izlogovala se sa mog profila i sklopila laptop.
"Ne zoveš se... ?"
"Ne zovem se Tamara, naravno. Pij tu kafu ohladiće ti se."
"Ako o ovome napišem...?"
"Ako napišeš, a čudila bih se da to ne uradiš, znaš šta ćeš izostaviti!"
"A ako..."
"Veruj, ne bi da se kačiš sa mnom. Progledala sam ti kroz prste za onaj tatu zbog urnebes salate koju sam ti uvalila"
Dok je ustajala ispila je svoju kafu do kraja.
"Vidimo se" pokazala je prstima ram spajajući palčeve i kažiprste namignujući mi.
Mahnula mi je i krenula van iz kafića. Na pola puta se okrene i doviknu:
"Da ti nađem onu adresu?" Razmislim trenutak:
"Ne bi bilo fer. To ću sam, nekako". Okrene se podignutog dlana na pozdrav.
Dopada mi se nešto u njenom hodu i to kako joj tesne farmerice stoje. Zatresem glavom i oteram te misli.

Treći ili peti put čitam ovo iznad i razmišljam da li sam napisao nešto što nije trebalo. Svakako će mi reći.


* Kome nije jasno - virni u prethodni post
** Kome ništa nije jasno, ubiće se od čitanja :o)

Gledali smo se već neko vreme. Sunce se presijavalo na njoj i teralo je da žmirka ali nije skidala pogled. Kao ni ja. Sedeo sam prekoputa u pozi Mislioca i nastojao da shvatim zašto ih ne skrećemo. Samo ga raširim da uhvatim joj stomak kako se pomera dok diše, pa suzim nazad na oči. Glava joj je malo podignuta, bez oslonca, kao da joj nije potreban.
Nisam odmah spazio da je sela pored mene. Možda i jesam ali mi nije bilo važno. Možda je čak i čekala da je primetim i kada već nisam, munula me je u rebra laktom i dala u ruku topli sendvič i flašicu kisele vode u drugu. To me je definitivno nateralo da fokusiram pogled na nju sa, verovatno, glupim izrazom na licu.
"Gledam vas već dva sata kako buljite. Računam, ogladneli ste"
Imala je pravo. Vraški je imala pravo jer mi je topli sendvič tako dobro mirisao.
"Tamara". Pruža mi ruku.
"Ram". Pružam ruku.
"Za sliku sa...?" i pokazuje preko puta. Na usnama joj osmeh dobrog vica dok grize svoj topli sendvič.
Verovatno sam nastavio da piljim u nju dok je brzo mlela zalogaj pogleda uperenog preko puta.
"Ohladiće vam se", hvata me za omlitavelu ruku i prinosi mi sendvič ustima.
"Lepa je" kaže i bradom pokazuje preko puta.
Slažem se sa njom, klimam glavom jer su mi usta puna urnebes salate, oči suza. Otpijam vodu...
"Jeste". Iz njenog sendviča viri paradajz i pečurke u pavlaci.
Gužva kesu i briše se salvetom. Nije našminkana. Kratka crna kosa joj uokvirava lice. Vidi da je gledam i prstima pokazuje i kaže,
"Ram za sliku..." i okreće mi glavu da gledam pravo. Preko puta je ustala i miriše naše sendviče. Na mom licu je pitanje.
"Gledam vas već mesec dana, sedite tu nepokretni, nervirate je i kada odete nervozna je dok se ponovo ne pojavite."
Završavam sendvič, brišem se salvetom, otpijam vodu ne skidajući pogled sa očiju pored mene. Boja oka bližeg meni se polako menja u zelenu. Ne znam šta da mislim. Do malopre zauzet onim krupnim zurećim očima preko puta, izbačen ovim novim.
Uzima zgužvanu kesu iz moje ruke i zajedno sa svojom baca u korpu pored klupe.
"Zar nećete da je pomilujete". Volim izazove. Ovo je definitivno bio ozazov.
Ustajem, prelazim stazu, preskačem šipku, prilazim sasvim, ona primiče glavu. Sa oklevanjem provlačim ruku i dotičem obraz. Podiže i spušta glavu mazeći se o moje prste. Osećam njen miris. Okreće mi leđa i celom dužinom legne ispred mene puštajući me da je češkam. Okrećem se prema zelenom oku sa osmehom nekog ko je uspeo i vidim da zamiče stazom. Njena letnja majca bez leđa ostavlja dovoljno prostora da se uoči istetovirani zmaj i dole niže, glava tigra. Izvlačim ruku i trčim za njom. Zamiče za ugao, Dolazim do njega. Bacam pogled niz stazu kojom je, mislim, krenula. Nema je. Brzo okrećem pogled na sve strane. Nema je.

Iz tame žbuna levo motri oko puneći se zelenom. Pri izdisanju čuje se tiho predenje Tigrice.

Ljuta je još. Negde unutra. Ne može da mi oprosti nešto što nikada nije od mene očekivala. Nije očekivala da odem. Računala je to kao odlazak od nje. Nikada nije bilo tako. Ali.... Nešto u njoj se srušilo i napunilo mesto gde sam bio.
Odtrpavam. Pravim ga ponovo. Zovem... Ne javlja se. Poruke ni seen da vide. Kada baš hoću da je vidim, napravim zasedu, pogledam raspored časova, u zbornici pitam, da budem siguran da će doći sa dnevnikomm u rukama. Lice joj je nasmejano. Poljubimo se. Sednemo u onu zastakljenu pored zbornice, na klupu i pričamo dok ne zazvoni kraj velikog odmora i mog pogled na njoj. Zagrlim je i vratim se u nedostajanje.

Ili, sretnem je u nekom odlasku ili povratku i ukradem na jedan razgovor kafe u bašti kafića. Okolo oleanderi i sunce. Pričamo o školi, o odeći, kao pitam nešto što ne znam a sve sam pročitao i pustim je da mi održi predavanje i propituje me posle. Kradem vreme. Ljuštim ljutinu i pravim mesto. Svaki put ispočetka. Još uvek ljuta tatina mlađa.

Pozvala je. Šta radiš, kaže. Odgovorim nešto suvislo, da ne ispadne da sam baš toliko dokon. Pitam šta radi a motam neke slike, slike o tome kako sam na povratku sa puta po nekim drugim zemljama poželeo da je vidim, pozvao, bilo je rano, samo što sam stigao. Kaže, tek popodne u 2. Gde da se nađemo, pitam i ona kaže, tu i tu. Muvao sam se okolo i pošto je bilo još puno do 2 a tu i tu mi se namestilo na nogu, okrenem pogled okolo i izaberem mesto za čekanje. Dobijem kafu i vodu i mesto da uključim laptop. Vreme mili, napolju lepo vreme, mami, ja tipkam, rasterujem sekunde, minute, sate. Bacim pogled prema vratima kada se otvore, ne zato što nekog očekujem nego zato što je to jedini jak zvuk u tihom mrmoljenu kafića. Kažem, bacim pogled, vidim je i bude mi baš lepa, možda baš od nedostajanja, od nerazgovora, od daljine. Ne mogu da verujem da smo se ovde našli, kaže. Sa šanka joj već dodaju onu plastičnu čašu sa poklopcem za pijenje na drugom mestu, čekalo je. Ja zaćutao od svega. Kaže, tu gore radim, imam dva časa. Podne je, vreme za takve sastanke, kratke. Sačekam da se vrati, izađemo, sunce se stišalo malo i prijatno je, polako se primičemo mestu odakle ću nazad na put a duž njega svraćamo u trgovine u kojima kupujemo jedno drugom stvari koje nismo nekada ili nikada, sednemo na njeno omiljeno mesto jer je tamo najbolja torta koju voli, pričamo, oči mi sijaju, mogao bih njima ceo grad da osvetlim, negde duboko boli i radost je svud. Isprati me i mahne, onako, kao da se odmah vraćam. Idem u Poljsku, kaže. Već sam bila tamo. Donela si mi onu majcu sa slikom Plzena. E da tamo. Prihvatili su mi rad. Idem ponovo, tamo se osećam kao kod kuće. Pričamo o ljudima koje je tada srela i koje sam video na slikama, pitam za neke od njih. Pitam je li je taj rad u sklopu disertacije. Kaže da jeste i da bi do kraja januara trebalo da je preda. Šalim se kako ću da joj kupim stetoskop kao što svaki doktor treba da ima, kao da je to najvažnije na svetu što jedan lingvističar treba da ima. Smeje se, smejemo se, pitamo se još po nešto, odgovaramo, pozdravljamo.
Posle su mi obraz bili vlažni i nisam mogao odmah da ih osušim. Ne znam zašto. Valjda tako završavaju tataćerkinski razgovori kada ćerke porastu...

Stvarno ne znam šta mi je to trebalo. Možda zato što je bilo strašno lako, na prvi pogled. Možda zato što mi je boravak u džungli lagan. Šta znam. U stvari, planirao sam to odavno ali sam smetnuo sa uma. I kada mi se vratilo, rekoh, što da ne. Otišao sam do ušća i napravio tamo zasedu. Kada se uliva u more reka razvuče sve što nosi jer tu izgubi brzinu tako da za vreme oseke reka plitko prelazi preko zlatno žutog peska. Za vreme plime bi bila duboko do pojasa, jer to, ipak nije bilo more, već okean, onaj Tihi.

Elem, napravim zasedu. Povezao sam tri palme konopima i mrežom i tu u hladu čekao da se pojavi. Znao sam da dolazi na kupanje i nekako sam skontao da bi to mesto moralo da bude baš ovde, da će sačekati oseku, preći preko peska i doći na ovu stranu obale koja je peščanija i manje gusta, gde će se posle kupanja ispružiti i osušiti. Imao sam podvodnu kameru, imao sam opremu, imao sam kuraži da se upustim u sve to.

U zasedi sam proveo skoro nedelju dana i već sam mislio da bi trebalo odustati. Nešto od opreme sam i zapakovao... I tada je naišla, graciozno se krećući korakom mačke. Spazio sam je kada je već prošla peščani pojas i uputila se prema vodi. Dograbio sam kameru i u tom naporu da budem spreman, izgubio sam nekoliko dragocenih delića sekunde, jer je na obali ostalo ono u čemu je došla a njeno nago telo je već do pojasa bilo u vodi. Nisam mogao nikako da dokučim šta se dogodilo jer između onoga što je hodalo obalom i onog što je bilo u vodi videla se očita razlika. Brzo sam bio dole, tih kao senka, pretrčao sam tih stotinak metara peska uključujući kameru, kopčajući pojas i kada joj je glava nestajala u blago ustalasanoj vodi ja sam več zaronio u plićak i počeo da snimam.

Iako sam se trudio da budem dovoljno daleko, želja da snimci budu što bolji me je približila i jednog trenutka sam bio opažen. Nisam odmah shvatio da je tako i izgubio dragoceno vreme da se pripremim za odbranu. Izbila mi je kameru iz jedne ruke i izvučenih kandži počela da mlati po meni. Voda se zacrvenela uzmućena mojim pokušajem da se izvučem, Nekako sam se domogao obale pre nje i pao na pesak nastojeći da povratim ravnotežu. Pao sam preko onog što je ostavila, ubrzo je bila na meni otimajući mi svoje koje i nisam pokušavao da zadržim. Ležao sam preko tog njenog i u trzaju pri gušanju otkinuo se jedan komad. Verovatno sam tada i načinio jedan jedini snimak koji je preživeo moju avanturu

Našli su me posle dva dana. Pod sobom sam imao parče kože, kameru i u njoj ovaj snimak.
Nadam se da ćete moći da mi kažete šta se dogodilo i šta sam to snimio.

Sada ćeš slušati moj glas... Moj glas će ti pomoći i voditi te još dublje... Kad god čuješ moj glas, sa svakom reči i svakim brojem, ići ćeš sve dublje, otvoreno i opušteno, spremno da primaš utiske...

A sada ću brojati od 1 do 10. Na 10 bićeš tamo... Kažem - jedan... Dok svoju pažnju usredsređuješ na moj glas, počećeš polako da se opuštaš... Dva... Tvoje ruke i tvoji prsti su sve topliji i teži... Tri... Toplota se širi kroz ruke do tvojih ramena i tvog vrata... Četiri... Tvoja stopala i noge postaju sve teži... Pet... Toplota ti se širi po čitavom telu... Na šest, želim da ideš dublje... Kažem - šest... I čitavo tvoje telo opušteno tone... Sedam... Ideš sve dublje i dublje i dublje... Osam... Svakim dahom ideš sve dublje... Devet... Lebdiš... Na deset - bićeš tamo... Budi tamo na deset... Kažem - deset...

Slušaš zvuke kiše koja udara u metalni lim... Priđi bliže... Tu je ograda i moraš stati... Prolaziš kroz portal... Teleportovalo se kroz sopstvenu prošlost... Na Terra Rambleriana si. Vreme sadašnje.

Bilo je to poslednje zabacivanje mreže koje je Abhaj SIng planirao za taj dan, što znači da je već bio sumrak i da je dotad topla voda postajala hladnija zbog promene strujanja pritoke dva pogleda iznad. Ruke su mu još bile u zamahu, mreža već izletela iz prstiju i počela da se širi nad jatom tilapija kada je osetio da mu tlo izmiče pod nogama. O tome je samo slušao od svojih starih i voleo bi da se ne dešava sve po njihivij priči, ali se upravo tako dešavalo. Noge su mi bile u čeljustima nemani koja je generacijama odnosila ribare, koju niko nikada nije video, koju niko ne bi umeo da opiše. Ruke su mu još bile u zaletu bacanja mreže i radile posao kao i nakon svakog bacanja dok mu je glavu zatrpavala voda a preostali vazduh pravio mehuriće u zamućenoj vodi. Nije bio ljut, nije bio iznenađen, bio je miran. Reka je došla po svoje kao što je on dolazio po svoje i izvlačio iz nje. Namirili su se...

Iz šipražja izleće vitko telo i ustremljuje se u vodu već sasvim potonulu u sumrak. Pljusak dodira i trag za glavom dok se probija ka mestu gdje je do malopre stajala senka zabačenih ruku. Glava nestaje pod vodom, nema je, nema je, da bi izletela nešto niže u potrazi za vazduhom, nošena lenjim tokom. Još dva zaranjanja i da je dan i da je sunce na vodi kao što ume, videli bi se kolutovi i pramenovi krvi. Da je dan, videlo bi se da je velika mačka na leđima iznela bezživotno telo Abhaj Singa i spustila na šumsku stelju. Da je bio dan, videlo bi se da mu je olizala rane po nogama, da mu je pritiskala grudi, da je uz kašljanje izbacui mutnu vodu iz sebe gledajući u dva svetla koluta nadvijena nad njim.

Prigušena belina... Zatvori oči. Otvori ih opet. Još uvek prigušena belina. Svuda. Na platnu njegovog uma, belina... Zatvori oči.

Brisala mu je čelo od graški znoja. Previjala veliku ranu iznad slepoočnice. Već ga je celog okupala nekoliko puta do sada. Plave modrice su požutele i počele da se gube. Disao je normalno, srce je normalno radilo, izgledalo je da spava ali aparati su govorili da je u komi. Nabacila je penu na njegove obraze i vrat i posle malo čekanja da koža i dlake omekšaju, obrijala ga. Vitalne funkcije su bile aktivne ali bi posle par sekundi svesnog stanja ponovo padao u komu.

Prigušena belina... Nečije lice plovi iznad njegovog, smeši se, nešto govori. Zatvori oči. Otvori oči... Lice narandžasto žuto, crne pruge, velike lepe oči, smeju se. Zatvori oči.

Sela je na stolicu pored, namestila se ugodno, orvorila knjigu na mestu gde je papir bio zadenut i nastavila da čita. Povremeno bi bacila pogled na bradato lice kao da od njega očekuje reakciju. Nastavila bi da čita naglas telu koje već dve nedelje leži uz povremeno dolaženje svesti. Čitala je onako kako su događaji zahtevali i dočaravala ih praveći slike.

Prigušena belina... Nad njim krupne zasmejane oči, narandžasto žuta koža je meka a crne pruge se presijavaju. Pokušava da usredsredi pogled i zadrži oštrinu slike dok se udaljavaju zasmejane oči, proseda kosa sa kapom medicinske sestre na glavi. Zatvori oči

Bicikl, u stvari, ono što je od njega ostalo dala je skupljačima koji su prošli ulicom. Nije mogla da gleda gomilu ispresavijanih cevi sa ostatkom crvene boje, na jednom mestu i od njegove krvi. Spremila se, kao i svakog dana i krenula da vrati svog čoveka gde spada, u njen zagrljaj. Stavila je knjigu u torbu, navukla odelo medicinske sestre koje su joj pozajmili dok brine o njemu i preko navukla mantil. Mekana obuća sestre intenzivne nege je pratila njene već umorne korake.

Prigušena belina... Glas... "Odakle znam taj glas...". Lice se nadvija nad njim i dok pokušava da se privikne, približava se, postaje narandžasto žuto, crne pruge se spuste po njemu, nešto mu dodirne usne. od toga sav zatreperi i pođe za tim nečim koje se vrati i ponovo ga zatreperi. Boje se udalje i postanu lice prosede kose sa kapom medicinske sestre. Nešto mu je govorila, prizivala, podsećala. Glas joj je bio uporan i odnekle su mu dolazile slike koje je budila, za njjih vezivala reči. Znao je ime za ono što je povremeno viđao kada bi podizao dlan i viđao sopstvene prste. Nije hteo da zatvori oči ali su mu boje rekle da je to bolje i da će ih ponovo otvoriti sutra. Nije znao šta je to sutra ali je poverovao.

Već je mogao i da šeta po sobi i da izbegava onu neugodnost koja se povremeno događala dok su pod njega gurali nešto. Gledanje kroz prozor na obližnju šumu mu je naročito prijalo i umeo je satima da sedi i netremice gleda u nju. Delovalo je kao da je sve došlo na svoje mesto. Rana na glavi je zacelila. Deo sećanja se povratio i već je mogao na kućnu negu.

Do bolničkih vrata i kasnije do parkinga su ga doveli invalidskim kolicima jer pravila tako nalažu. Kada je ustao da uđe u auto, ugledao je preko puta reku i na drugoj obali šumu i svega se setio, svega. Setio se kako je zabacivao mrežu u sam sumrak, kako ga je nešto zgrabilo za noge i odvuklo pod vodu, kako ga je neko oslobodio i na leđima izneo na obalu. Setio se svega. Setio se tigrice koja mu je lizala rane, grejala, donosila hranu. Svega se setio, setio se i svog imena. Okrenuo se i ženi koja je bila pored njega, zagledavši se u njene duboke oči i prilazeći joj blizu do narandžasto crne boje izgovorio svoje ime Abhaj Sing.

U džungli, odjeknuo je bolan dug urlik nad mrtvim telom Abhaj Singa.

Nisu svi potoci isti. Ovo je nekada bio potok a sada je samo gudura u kojoj osim stena, prašine i retkog rastinja nema više ničeg. Ah, da, ima. Sunce. Novembar tamo i novembar ovde.

Dva sata na aerodromu. Petnaest sati leta, pa opet aerodrom, pa za Kimberli i onda neki komarac avion koji je non stop leteo ispod radara jer, posle sam utvrdio, nije imao dozvolu za letenje, ali imao je avion. Konačno Grikvaštad crvena prašnjava pista i hotel "malo sutra". Srećom sam u Kimberliju pazario, iz opreza, nešto pouzdane kamp opreme i opremu za prospekciju koju nije imalo smisla vući od kuće. U Kimberliju je to ionako najprodavanija roba a Grikvaštad je nekada bio grad kada su razbucali pleme Grikva i raselili ga. Mislim, daj, grad, Kafana sa kolonadama na raskrsnici, ured za raseljavanje preko puta, koji je sada obična rupa i par magacina. Ostalo je pojelo vreme ili razvuklo se. Sve što treba je u kafani. I pijanci i dozvola za kopanje i hrana i voda. Mislio sam da iznajmim terenac, ali ovde ne može ni magare da se iznajmi.

Par dana sam lutao okolo i vraćao na spavanje u vreći pod kolonadom ali kako sam odlazio sve dalje, počelo je da mi biva teško da se vraćam. Napunio sam rezerve vodom i rešio da ostanem par dana u bušu. Nadao sam se da ovde ne šeta niko ko bi mogao da me doručkuje. Nabasao sam na nekoliko kopova u kojima su radili Grikve. Mahanje rukom, pozdravi, nemaju kada da gube vreme sa mnom. 15 Randa za kilo nije puno para ali ako se dosta iskopa može se lepo živeti. Na dva obroka dnevno. Njihov engleski sa zadržanim klikravim glasovima lokalnog jezika jedva sam razumeo, ali razumeo sam. Ono što je bilo važno. Video sam na kojoj je dubini žica.

Naslonio sam se na stranu gudure, sklonio od sunca, otpio jedan gutljaj, gledam flašu i merim koliko gutljaja još dok sasvim ne ostanem bez vode. Kroz glavu mi prolaze slike laboratorije za petrografiju i mineralogiju na Prirodno matematičkom. Premećem kamenje i nastojim da upamtim izgled svakog od njih 360 koliko ih ima u kutijama predamnom sa gomilom podataka koje isčitavam iz knjige i blejim jer ne umem da pamtim na taj način. Ne umem da bildujem mozak nepovezanim činjenicama. Držim u ruci krokidolit, bar tako piše na etiketi, varijetet minerala ribekita, poznatog i kao plavi azbest (gde je ovde plavo, nemam pojma) koji daje vlaknastu strukturu pa kada kroz njega prođu podzemne vode koje u sebi imaju rastvoren silicijum, rekristalisaće u kvarc i preuzeti izgled vlaknaste strukture i time ući u grupu šatojan kvarc minerala. Primese oksida gvožđa će ga bojiti od žute preko mrke do crvene koja se dobije blagim zagrevanjem, ali to je bila kutija, sa etiketama, sa opisima u knjizi a ovde je samo jebeni nekadašnji potok! U mojim knjigama nigde nije pisalo kako ga naći u ovakvoj jebenoj guduri sa jasnim presekom slojeva. Na dobroj sam visini, na onoj istoj gde sam video žicu koju su kopale Grikve, ali je ovde nekada protičuća voda razorila kontaktni sloj i oslepela i onako malo moje znanje.

Sunce se spustilo već sasvim nisko i bilo je vreme da se negde smestim na spavanje. Nisam mrdao iz sedećeg položaja. Napor da izađem iz gudure mi se činio prevelik da bih se u njega upuštao. Mozak mi je tražio neki drugi način ali ga nije bilo. Ponovo blejim kao nad onim kutijama zagledan u tačku koja se na suncu presijava kao mačje oko. Mačje oko! Mačje jebeno oko!!! Šatojan!!! Zbacujem ranac i pazim da ne izgubim odblesak iz oka. Grabim čekić za prospekciju i zabijem se u stenu sa druge strane gudure. Evo ga sloj!! Otkopavam sa gornje i donje strane!! Izgleda kao parče engleske pite!! Gornji i donji oksidisani sloj kvarca i u sredini Tigrovo oko!!! Borim se da odvojim dovoljno veliko parče i najzad ga dobijam. Kao dva dlana, četiri prsta debelo parče stene.

Grabim iz gudure i dok sunce leže, visoko kačim viseći ležaj i uvlačim se. Savladava me umor, guram se sa dvodlanim kamenom i nešto mislim, trebalo je da se već pojaviš, da ti vidim Tigrovo oko a ne da ga tražim ovde u nedođiji.

Dugo sam ga birao. Merkao kako stoji u ruci. Koliko lako se ubacuje patrona. Kako klizi kada ga povlačim. Najzad sam odlučio. Nakon toga birao sam papir. Uzeo sam onaj puniji. Boje nisam odmah našao. Valjda zato što sam želeo da na istom mestu pazarim i zlatnu. To mi je iz nekog razloga bilo važno. Mali akcenti zlatnom. Četkice su sasvim minijaturne. Pune boje, nekako se zaoštre i kada se pažljivo napravi potez skoro da se može pisati. Boja umesto mastila. Ta pomisao je bila uzbudljva. Tri minijaturne četkice rastućih veličina i jedna malo veća za grublje nanošenje. Trajalo je to nekoliko dana i sve samo zbog toga što želim da ti napišem pismo.
Više ne stvaramo istoriju. Neće biti nikog nakon nas ko će moći da se pozove na artefakte kao što su pisma uvezana mašnom u nekoj odgovarajućoj boji. Sva naša pisma postoje zahvaljujući energiji koja ih održava živima i nevidljivima. Mnogo toga je potrebno da bi se do njih došlo. Moguće da će se taj nedostatak jednom rešiti. Za sada nije. Ako se neko gadno naljuti na Gugl... Ne želim ni da mislim o tome.

Zato hoću da ti napišem pismo. Pa sledeće. I sledeće. Biće ti neugodno na početku. Nema lagodnosti brzime stizanja, pregedanja, sortiranja... Brisanja. Nerviraće te čekanje, navike poštara, to što ti kisne odavno napušteno poštansko sanduče. A onda će se postepeno menjati tvoj odnos. Počećeš da mi odgovaraš na pisma na isti način umesto Guglmejlom. Tada ćemo početi da stvaramo pisanu istoriju.

Skupljaćeš moja pisma pažljivo razrezujući kovertu a ne onako nervozno kao što će proći ona prva, poluiscepana da bi što pre došla do sadržaja. Zato što će svako pismo biti različito. Videćeš kako sve lepše i kitnjastije izgledaju slova ispisana mastilom izašlim iz naliv pera koje sam onako pažljivo odabrao. Videćeš kako sve uspešnije prenosim misli na izslikanu minijaturu, kako su boje sve životnije, kako mi se mišići ruke opuštaju i prilagođavaju mislima koje bi na papir. Sa velikom radoznalošću čekaćeš sledeću pa sledeću minijaturu. Čitaćeš iz njih priče koje nisam umeo da pustim niz naliv pero. Pisma će biti neponovljiva... Već izslikavam prvo sa sasvim jednostavnim motivom i imam ih još nekoliko pripremljenih.

Pripremajući se veoma temeljito za sve, nešto mi je izkliznulo iz svesti. Nemam tvoju adresu. Na koverti ispod marke bi trebalo da stoji tvoje pravo ime i prezime, ulica i broj, poštanski broj i grad umesto nika koji te predstavlja na mreži. Za sada je to nepremostiv problem, jer da si želela drukčije sva ta gomila slova lepo poređana da govore o tebi bila bi dostupna, a nisu.

Sada sve zavisi od tebe...

Tugovanje nije moglo da mu pomogne. Njegovih dragih nije bilo i tu nije moglo da se uradi ništa više. Kuga je odnela toliko ljudi da više nije bilo pojedinačnih sahranjivanja. Nije bilo dovoljno onih koji bi kopali jame za sahranjivanje. Već se naziralo jenjavanje bolesti i preživeli su morali misliti na sebe. Tako je razmišljao Petit Aršard sedeći na pločniku. Kako god uzeli nije bilo moguće zamisliti veću razliku između njegovog imena i izgleda. Aršard je bio krupno građen čovek, jakih kostiju i mišićav i to ga je mučilo od kako su stradali svi iz njegove muzičke trupe. Ostao je sam. Muzicirati sam ne može da bude unosan posao kao što je bilo sa njegovim ljudima. Obilaženje sajmova i vašara je bilo baš isplativo a sada dugo neće moći da se računa na zaradu od toga.. Znao je da za njega postoji rešenje ali nije mogao jasno da ga vidi. Potrebno mu je nešto kao gajde, da ima prateće dron tonove koji bi išli stalno i deo za soliranje ali gajdaša već toliko ima. Treba mu i violina ili čelo zvuk, treba mu i prateći tonovi. Znao je da postoji rešenje ali je ono bežalo i skrivalo se od njega.

Sve je izgledalo još beznadežnije i to ga je držalo prekoputa jer tamo gde je trebalo da bude radionica Marsela Lefevra, čuvenog graditelja instrumenata i njegovog dobrog druga iz detinjstva, stajali su zapaučeni ramovi izloga razbijenih stakala. Već dva sata je sedeo na pločniku i hladnoća mu se uvukla u kosti. Prevladala je neka unutrašnja sila i dovela ga pred vrata. Pokucao je i dok je taj zvuk odzvanja unutrašnjošću, pustio je i zvekir dva puta da lupne, ne jako, ne nervozno, već skoro izvinjavajuće. Već je mislio da nikog nema kada su se vrata odškrinula i iz mraka začulo isplakano

"Koga tražite?"
"Marsela. Ja..."
"Marsel je u Valley âmes anonymes..."
"U dolini bezimenih duša..." ponovio je nesvesno.
"Da! A ko ste vi?"
"Ja sam njegov drug iz detinjstva. Ja..."
"Vi ste Aršard?"
"Da gospođo. Ja sam..."
"Vi ste Aršard!!!"
Vrata su se otvorila i prilika u crnom, isplakanog glasa i očiju, uvukla ga je unutra.
"Gospođo, ja ne bih da..."
"Aršard je došao!" glas je živnuo. Vodila ga je za ruku i posadila na stolicu.
"Skuvaću čaj, volite čaj" nije bilo pitanje. Razgovarala je sa samom sobom.
Donela je čaj istog ukusa i mirisa kao i miris prostora ispunjem retkim dimom iz nekoliko kandila raspoređenih okolo, zasula ga pitanjima dugo zaćutale osobe i saznavala nezasito svega čega se setila da pita. Uspeo je nekako da kaže zašto je došao, da mu je bila potrebna Marselova radionica i njegovo iskustvo kako bi načinio instrument za sebe, ali avaj, nema Mrsela i u neprilici je. Anet, kako mu je rekla da se zove, ga je slušala i nešto se probudilo u njenom oku.
"Pomoći ću vam" mirno je rekla.
"Vi!!!"
"Zašto ste začuđeni. Uvek sam pomagala Marselu"
Bio je zatečen ponudom o kojoj nije mogao ni da sanja. Pomalo ga je bilo stid sreće koju je na trenutak sebi dopustio da oseti.
"Zahvaljujem vam na tome. Ne znam šta bih rekao."
"Gde ste odseli. Oh i ja svašta govorim kao da ima gde. Bićete u našoj gostinskoj sobi" i već je krenula da mu pokaže.
"Gospođo, ja stvarno ne bih da vas..."
"Ni govora! Ne mogu da pustim Marselovog najboljeg prijatelja da se snalazi po gradu kada kod nas ima mesta"
Najednom je shvatio da Anet govori kao da je Marsel prisutan ili u najmanju ruku da je tu negde blizu i samo što nije došao.

Narednih nekoliko dana čistili su radionicu. Anet je razvrstala alat tamo gde je stajao a Aršard je postavio stakla, očistio paučinu sa visokih mesta i kada je sve bilo spremno za rad, skuvala je čaj, veliku količinu čaja, donela je listove papira i pisaljku, postavila Aršarda preko puta i kao učiteljica počela ponovo da ga propituje iste stvari, kao i kada su radili, o svim detaljima, povremeno zapisujući ili crtkajući po listovima. Slika je bila neobična. Ogromni Aršard, zguren iznad stola i sitna Anet ispred njega, prema kojoj je počeo da oseća veliko poštovanje. Odgovarao je na sva pitanja što je bolje umeo. Hvatala ga je za šake i zagledala mu prste, vrtela glavom, pogleda ga onako velikog pa uzdahne.
"Vi hoćete da zvučite kao cela putujuća trupa?" Klimnuo je glavom. Gledala je sve zapisano, male skice, ustala i donela lautu i malu dugačku kutiju.
"Počećemo sa ovim". Aršard je imao lautu u rukama ali je ona bila daleko od toga što je želeo. Prenežan instrument, pre emotivan. Uzeo je kutiju koju je Anet stavila ispred njega. Ličila mu je na vrlo visok mlin za ručno mlevenje i to šupljikav sa pogrešne strane ali mu je instinkt govorio da je u toj kutiji nešto što će biti veoma važno. Pokrenuo je ručicu na kutiji i začulo se nešto kao mjaukanje gladnih mačaka pod prozorom.
"Nije naštimovano" jednostavno je izgovorila. Otvorila je šupljikavi poklopac i okrećući ručicu počela da zateže i otpušta žice. Kada je bila zadovoljna zasvirala je nešto što mu je bilo poznato ali nešto što nikada nije tako zvučalo. Možda previše cvileće i možda u previsokom registru ali je bilo prepoznatljivo. Pogledao je kutiju dignuvši poklopac i shvatio ideju koju je Anet imala na umu. Postaviti mehanizam iz kutije na lautu, na veći rezonator, produžiti žice i dobiti niže registre, uz dobar zvuk koji obećava telo laute. Složio se.

Nekoliko dana napornog rada i imali su prvi instrument. Činio mu se preglomazan ali njegovi debeli prsti više nisu bili problem. Još nekoliko dana isprobavanja i imali su dron žice. Muzika je dobila stalnu prateću pozadinu ali je trebalo puno truda da se instrument naštimuje da dobro zvuči. Isprobavali su različite kombinacije i najzad se zadržali na jednoj koja im se činila najboljom. Još nekoliko dana i dodali su ritmički deo. Kada nisu radili svirao je. Telo stare laute je oživelo i davalo toplinu. Okretanje ručice i kretanje diska, koji je zamenjivao gudalo, moglo je da se kontroliše načinom kretanja u šaci i upravlja ritmičkim žicama. Bilo je već sasvim blizu onoga što mu se motalo po glavi. Prošlo je još nedelju dana dok nije bio zadovoljan zvukom. Bez Marsela je bi to bilo nemoguće ali Anet ga je dostojno zamenila. Uzeo je instrument, okretao ručicu, isprobavao. Iz njega je počela da ističe tuga i da se rasipa po podu radionice. Nije mogao da se zaustavi...

Abhaj Sing je bio ribar, jedan od onih siromašnih koji su svoju mrežu zabacivali stojeći do struka u vodi. Ulov bi izbacao na obalu i kasnije sušio na suncu. Od mesta gde je lovio pa do mesta gde je ribu sušio, išla je uzana staza napravljena prvo mačetom pa kasnije utabana njegovim bosim stopalima. Povratak mu je uvek prijao jer je značio odmor i hranu. Da to ne bude povratak kao i svakog dana potrudila se crvena kap na prstima ruke kojom je držao na ramenu zabačenu mrežu. Nije mu odmah bilo jasno adakle je došla. "Možda sam se ogrebao o žbunje dok sam skupljao ribu." Obrisao ju je sa pstiju ali ispod nije bilo ranice. Misao o mogućem razlogu ga je zaledila, ubrzala i utišala mu korake.

U selu je bila graja jer je Lakšman tražio pravdu. Optužio je pastira koji mu je čuvao stado za gubitak koze. Jadnik je klečao u prašini nastojeći da se odbrani tvrdeći da je tigar odneo kozu ali je ta njegova tvrdnja bila smešna. Svi znamo da u našem kraju nema tigrova, govorio je Lakšman. Abhaj je slušao i merio svoj dug Lakšmanu, svoje saosećanje sa pastirom i reči koje će izgovoriti. "Dole niz stazu ima krvi", prozbori na kraju. Nije to rekao tako glasno, ali, usprotivio se Lakšmanu i izgledalo je kao da njegove reči odzvanjaju dolinom. Lakšman je pogledao Abhaja i mahnuo rukom dvojici svojih momaka da odu nuz stazu i pogledaju. Vratili su se vrteći glavama. Našli su kapi krvi ali u krošnjama nije bilo ničeg. Abhaj je savio glavu i vratio se do mreže. Raspoređivao je ribu po ramovima i pravio pauze kako se ne bi svako stavljanje ribe poklopilo sa udarcem štapom po pastirovim leđima.

Sutradan nije otišao na reku. Mrežu je spustio u žbunje pored staze i popeo se na drvo odakle, mislio je, kapnulo na njegove prste. Grančice su bile polomljene, na oštrim izlomljenim delovima je bilo kozjih dlaka, na jednoj debljoj se video trag iscurele krvi a na stablu, iznad, tragovi oštrenja kandži. Sišao je, pokupio mrežu i nastavio prema reci. Već kada je skoro izašao sa staze na obalsku čistinu, učinilo mu se da čuje pljuskanje vode, što ga je nateralo da se prikrada dok nije na obali ugledao tigra kako trči po rečnom plićaku. Čekao je dugo tako sakriven dok se tigar nije udaljio. Pošao je za njim dok mu je smelost dopuštala pa se vratio nazad u selo.

Lakšmiju je falila još jedna koza. Digao je selo na noge da je nađu. Našli su je nešto dalje od mesta za koje je juče rekao Abhaj. Otimanje se proredilo ali nije prestalo. I okolna sela su se uzbunila jer je i njima počela da nestaje stoka. Svi su se bojali da će početi da nestaju ljudi i onda bi bilo jasno da je u šumama okolo tigar ubica. Hajke nisu uspevale i već se govorkalo da treba otići do Maharadže sa molbom da pošalje lovce na tigrove koji bi rešili problem. Abhaj je svakog dana odlazio do reke, bacao mrežu ako nema tigra i čučao u žbunju ako bi bio. Svaki put ga je pratio koliko mu je hrabrost dozvoljavala i sve je bolje znao gde bi trebalo tražiti ga.

Kada je bio sasvim siguran da će uspeti, napravio je duboku jamu i prekrio je pleterom od grana i palminog lišća preko koje tigar može da pređe a da ne upadne i jednu sasvim laganu kroz koju bi svakako propao. Jamu je prekrio prvo lakšom pa jačom i poravnao stazu. Abhaj je lovio ribu naizmenično sa kupanjem tigra i pravio levkastu ogradu duž staze. Završio je veliku kopku i ispričao poglavaru sela šta je uradio. Organizovana je velika hajka sa slonovima, bubnjevima i molitvenim trubama. Abhaj je sklonio jaki pleter i čekao da hajka dotera tigra do jame. Izdaleka se čula njena galama koja je isterala i druge životinje. Ubrzo se začulo lomljenje pletera i Abhaj je istrčao iz zaklona sa kopljem spremnim da probode tigra.

Na dnu se vrtela tigrica pokušavajući da skoči do ivice jame, dok je mladunče ležalo zbijeno uz jedan od zidova. Abhaj je razmišljao par trenutaka. "To ne može biti ona..." i spustio na dno jame stablo posečeno još kada je širena obala oko reke. Tigrica je zgrabila mladunče za vrat i izletela iz jame. Abhaj je izvukao granu i pleter, malo ga popravio i opet stavio preko jame. Hajka se bližila, već su mogi da se čuju i pojedinačni povici kada se ponovo začulo lomplenje . U jami je bio tigar.

Selo se smirilo, i ona okolna takođe. Abhaj je bacao mrežu, sušio ribu. Sve je bilo kao pre. Ne baš sve. Povremeno bi mu se učinilo da na drugoj strani u gustišu na obali vidi odblesak tigraste kože. Ponekad je izgledalo kao da su dve. Abhaj bi se nasmešio, podigao ruku. Sa druge strane bi kroz buku vode dolazila prigušena rika mladog tigra.

Tražim zagonetni osmeh i sjaj u očima dok prilaziš i propinješ se na prste da bi dosegla glatko izbrijani obraz. Tražim jezu koja prožima dok su usne naslonjene, lice se razvlači u još širi osmeh a ruke se sklapaju oko njima prepoznatljivih oblina. Tražim ono peckanje u prstima kao odjek topline tvoje kože. Tražim zvuke tvojih reči, tražim zvuke reči koje smo jedno drugom dodavali kao ukusne zalogaje velike zajedničke torte, složno umešene, umešno ukrašene. Tražim neminovnost poput dolazećeg jutra da ćemo biti jedno uz drugo kada god nam želja preraste svakodnevna moranja. Tražim iskradanja koja su nas čuvala od tamnih pogleda. Tražim beskrajno pripadanje, beskrajno davanje. Ne tražim previše, ne tražim više od jednom zaimanog ali...

Potraga nas je dovela u gužvu telesa koja su uz muziku modnog trenutka klizala po ovalu ledene ploče. Nekako si prepoznala da tip sa cvikerom ima nešto u prtljagu i ume to lepo da deli. Koliko dana na ledu je prošlo dok si klizajući unazad najzad ušetala mu u pogled stavljajući tačku na traganja? Šta si mislila dok te je nestalu tražio vrteći se u krug? Jesi li prepoznala u njegovom pogledu olakšanje dok ti je pružao ruku ne želeći da te ponovo izgubi? Šta si sanjala te večeri? Tražim te da razjasniš te tada nevažne stvari.

Sećaš se plakata moskovskog cirkusa? Čekao sam te pod kolonadom sa nekom dalekom zebnjom da možda nećeš doći držeći u šaci praporac u celuloidnoj kocki. Našao sam ga tog jutra, otpalog sa opreme konja nekog kočijaša koji je znao da mi je potreban baš takav, sa takvim zvukom da bi te večeri sigurno te dozvao i poklonio mi tvoj prvi zagrljaj i poljubac. Mali i lep, pomalo grčevit, pomalo zgranut, nekako neplaniran. Prepoznala si u tom jednostavnom cilikavom komadu moju želju da ti dam deo sebe u providnoj kockici obavijenoj mašnom. Jesi li? Sećaš se da smo se pomalo zbunjeni udaljili jedno od drugog i držeći se za ruke nastavili ka šatri smeštenoj u košarkaškoj sali? Setio sam se toga. Tada sam bio zaokupljen tvojim mirisom i skrivanjem lakog čuđenja da si videla sve ono što sam smeštao u skup tri slučajno (da li?) skupljena predmeta. Mora da je tako bilo. Ne može biti da samo nisi navikla na poklone.

Moram priznati da se ne sećam predstave. Osim jedne tačke. Sve vreme sam gledao tvoj profil, nesvesno micanje usana, širenje i skupljanje zenica i jednog trenutka zacaklila je suza u kotrljanju niz obraz. Tada sam video, malo desno od tvog nosa kako dresirani medvedi revnosno ispunjavaju naučene zadatke. Lice ti je bilo dostojanstveno mirno dok si po njemu kotrljala suze. Nismo sačekali kraj tačke. Izašli smo tvojih noktiju zarivenih u moj dlan. Nikada te nisam pitao. Znao sam da si tamo videla sebe. Medvedića punog veština. Pomno dresiranog... Nisam želeo da te ostavim samu. Otpešačili smo pola grada do bele kule u kojoj si stanovala.
Zamisli... Još se sećam.

Markolo Fubilucije nije bio omiljen u svom gradu. Nije bio grdan pa da se ljudi od njega sklanjaju. Ne. Čak i sa toliko godina bio je lep i stasit. Umeo je i da popije sa drugim majstorima u taverni "Kod divljeg vepra" na glavnom trgu. Umeo je i da zapeva. Kada popije malo više uzimao bi u ruke Zamfonu, preštimovao bi je okrenut leđima i svirao muziku koju niko nikada nije čuo pre. Tada bi mu lice poprimilo izgled koji nikada svakodnevno nema, lice mrguda bi nestalo ustupajući mesto nekom duboko zagledanom u ogromno unutrašnje prostranstvo koje je svirajući dočaravao. Tada bi se i najpijaniji treznili. Tada se i on treznio, mrmoljeći nešto ostavljao instrument i odlazio u svoju radionicu.
Nekada je to bila radnja, dok je njegov otac Paskvale izrađivao instrumente i prodavao ih. Kada je ostareo dovoljno a to i nije bilo sa puno godina jer ga je rano napustio sluh, predao je posao sinu koji je i pre toga bio već odavno nezamenljiv. Kažu da je tada plakao jer nije mogao da naštimuje violinu koja je svoje odležala i trebalo da bude ožičena i probana. Njegova poslednja violina od ružinog drveta. Markolo je primio violinu i nikada nije ocu rekao da je bila dobro naštimovana.
Gospođa Fubilucije ili gospođice Fubilucije nisu postojale,. Gospođa još od porođaja, izguravajući krupnog Markola a posle više i nije moglo jer je Paskvale ostao veran svojoj gospođi do groba. Susedi koji lošije spavaju mogli su da vide Markola kako kasno izlazi iz radionice, držeći fenjer na štapu ispred sebe kako ne bi ugazio u ulične kanale Sijene. Zli jezici kažu da je odlazio kod neke udovice ali većina tome ne pridaje neki značaj verujući da su ga ugostili u ulici na periferiji na čijem početku je mrak razgonilo crveno svetlo iznad male kamene table sa ružno napisanih Via Putana.
Nije bio omiljen jer nije hteo da uzima učenike i predaje im svoje, neosporno, veliko znanje o gradnji žičanih instrumenata. Jedini čovek od kojeg su zazirali čak i u Kremoni bio je Markolo koji je ljubomorno čuvao svoj zanat. Umeo je da kupuje svakojako drvo kako niko ne bi mogao da sazna koje je ono pravo. Nekada je umeo da ode i preko Adrije i u prebogatim šumama odabere drvo, obori ga, izdašča i donese kući, u Sijenu, na dugogodišnje sušenje u naoko nevelikom dvorištu iza radionice. Išao je sa Ocem, kasnije sam. Kažu da su svi njegovi instrumenti samo od tog drveta a da je sve ostalo što kupuje samo zamazivanje očiju.
Utoliko je iznenađenje bilo veće kada je za njim počela da trčkara prilika pod ogrtačem i kukuljicom, da ide na tržnicu ribe, da sačekuje kočiju sa pismima u kojima su naručivani instrumenti. Kretala se brzo ne dajući priliku da je bolje osmotre. Dogodilo se nešto nepojmljivo. Markolo je uzeo šegrta. Uskoro se saznalo i ime. Lucije. Ono što nisu mogli znati bilo je kada se to dogodilo i ko je tajanstveni šegrt. I još značajnije. Čiji je potomak. Ne bi Markolo primio bilo koga, govorilo se. Nije bio iz Sijene, to je bilo sigurno. Nisu mogli znati da je Markola jedne mračne noći probudilo lupanje i da je nakon mrzovoljnog "Ko je pobogu u ovo doba" i opreznog otvaranja vrata u radionicu primio dve osobe, da je dobio kesu zlatnika da uzme šegrta i obećanu kesu zlatnika kada se završi obuka. Nikada se neće saznati ko je bio tako darežljiv i nikada se neće saznati da zlato nije bilo razlog zašto je Markolo pristao.
Nije ni Markolu bilo sasvim jasno zašto. Imao je dovoljno. Ti dukati mu nisu bili potrebni. Možda kada je video vatru u crnim očima nakon što je mlađi posetilac skinuo kukuljicu. Kratka raštrkana kosa i skoro uplašeni izraz lica plamtećih očiju pogleda brzo zabodenog u pod. Iznad svega, Markola su slomili prsti na vitkim šakama, dugi, pravilni, koje je mladić sklupčao ispred sebe. Razmrsio mu je prste, ispravio i položio na svoje dlanove i znao je da će pristati. Gledao je kesu sa dukatima u ruci kasnog noćnog posetioca razmišljajući hoće li reći ne treba ili rok obuke. Rekao je rok i stranac je otišao. Pitao je i saznao da se zove Lucije. Odveo ga je strmim stepenicama u kuću iznad radionice, gde godinama nije odlazio, pokazao mu gde će naći postelju i vratio se na spavanje.
Markolo se ujutro posle te kasne posete probudio ranije nego obično, zapravo bio je probuđen zvukom metlanja a možda i ponečim što je prošlo između dasaka poda na spratu. Njegov nervozni glas je naterao šegrta da strči u radionicu kao bez duše, uz izvinjenje.
Prvu godinu šegrtovanja ne bi imalo smisla pominjati jer šegrtu nije davao da priviri u radionicu, sem povremenih čišćenja. Druge stvari su se događale što ju je učinilo vrednom pomena. Šegrt je očistio celu kuću, od sprata do tavana. Izgledala je kao u srećna vremena njegovog oca dok je Markolova majka po njoj poslovala o čemu on, naravno, nije mogao ništa da zna sem kroz šture Paskvaleove priče. Obedi su se spremali u kuhinji i jeli za ne baš malim stolom u uglu sa prozorima na obe strane. Šegrt se pokazao neobično vešt u spremanju hrane izgovarajući se šegrtovanjem u prolaznoj krčmi na periferiji Sijene prema Firenci. Promene su se videle i u radionici iako je šegrt tu provodio najmanje vremena. Bila je čistija, urednija čak i od onog reda koji je Markolo održavao. Bilo je zapaženo i njegovo kratko zadržavanje u Via Putana i čak proređeni odlasci. Počelo je da se govorka da je šegrt više od nekog ko uči kako se prave muzički instrumenti, ali o tome se nije govorilo u Markolovom prisustvu jer niko nije hteo da rizikuje izlivanje njegove mrzovolje. Ali da se govorkalo, govorkalo se.
Sledeća godina je Lucije počeo da provodi više vremena u radionici slušajući o alatima i kako se koriste. Učio je i kako ih treba oštriti, ložio je vatru i donosio i odnosio poluizrađene delove iz male prostorije u pozadini radionice. Ništa mu nije trebalo reći dva puta, brzo je shvatao i uskoro je Markolo prestao da oštri alat. Prestao je da bude bahat, prestao je da ga zove sa Ej. U trećoj godini mu je pričao o drvetu i davao mu da tupi alat u pokušajima da ispuni zadati posao. Pustio ga je da za sebe napravi sto za rad, dao mu stari alat. Šegrt je pravio čivije i grubo pojedine delove. Markolo je lakše i brže gradio naručene instrumente. Glas o njemu i šegrtu je počeo da nadjačava glas o pojedinim graditeljima iz Kremone. Siguran u šegrtove sposobnosti i lojalnost, počeo je da spava u sobi svojih roditelja na spratu. Zaticao je šegrta ranije u radionici i ostavljao ga je da radi i nakon što se povlačio na spavanje. U četvrtoj godini Markolo je smatrao da Lucije može da počne da gradi svoj prvi instrument i dao mu nacrte i uputstva za izradu zamfone. Sa zadovoljstvom je gledao kako instrument raste i gledajući kako vešti Lucijevi prsti bez greške rade, kako mu još iz očiju bije onaj isti plamen koji je video prve noći, počeo je da oseća nešto bezimeno tiho izjedajuće, posle nekog vremena preraslo u sasvim jasno "Ah da sam ja bio takav učenik svog oca!"
Taj mali osećaj je uskoro postao vidljiv. Vratila se njegova mrzovolja. Ponovo je Lucija pozivao sa Ej i davao mu teške zadatke kao što je premeštanje teških talpi u sušnici što su ranije zajedno radili. Lucije je ćutao i radio. Plamen u očima se nije smanjivao a veština je rasla. Instrument je bio gotov. Lucije ga je ožičavao, znalački štimovao okrećući uvo prema instrumentu na isti način kako je to nekada radio Paskvale. U Markolu je rastao neki nepoznati bes prerastajući u jarost kada je Lucije počeo da svira muziku kakva se mogla čuti samo u Markolovim unutrašnjim prostranstvima. Osećao se pokradeno, omalovaženo a negde duboko ga je sve to radovalo ali bez snage da savlada bes i jarost. Oteo je instrument Lucija silovito odbacujući. U ruci mu je ostao deo Lucijeve košulje koji je besno otreso, shvativši da instrument pogrešno miriše. To nije miris laka čijoj izradi ga je učio. Pomirisao je unutrašnjost instrumenta. To nije bio miris lepka čijoj izradi ga je učio. Besno je razbio instrument o Lucijev radni sto razletevši ga na stotine komada. Razbacao je njegov alat, izvalio sto nastavljajući da na njemu iskaljuje bes kada je začuo Lucijev krik. Pogledao je besno prema njemu spreman da izruči bujicu reči o lopovu o nelojalnosti o... Zaustavio ga je Lucijev pogled pun neizmerne tuge u grčevitom pokretu prema vreći u Markolovoj ruci koju se spremao da tresne o pod. Lucijevo desno rame bilo je golo. Na njegovoj belini se video trag otkidanja skoro polovine košulje. Video se povez preko grudi. Napola rastrgan prsluk nije više pokrivao Lucijev torzo. Spustio je ruku sa vrećom koju je Lucije dočekao drhtavim rukama izvlačeći iz nje violinu od ružinog drveta. Zagledao je sa svih strana i privio na grudi. Markolo je to gledao otvorenih usta i širom otvorenih očiju. "Očeva violina" ona uništena, polomljena jer nije uspeo da posle toliko pokušaja napravi ništa blizu takvoj punoći zvuka. Ožićena violina u Lucijevim rukama na grudima je bila duh, ništa drugo nego duh. Markolo je podigao oborenu stolicu sa poda i seo. Noge ga više nisu držale. Sav bes se pretvorio samo u jad koji ga je godinama izjedao. "Očeva violina", ponavljao je u sebi svestan da to ne može biti istina i da mora da postoji drugo objašnjenje. Uzeo je jedno od gudala sa stalka na zidu i pružio ruku prema violini. Lucije je oklevao gledajući u ispruženu ruku i stavio u nju vrat violine. Markolo ju je odmerio u ruci, omirisao lak i lepak, stavio pod bradu i prevukao gudalom. Zvuk mu je izmamio jednu malu suzu pa drugu dok je počinjao da svira očevu omiljenu tarantelu i dok je muzika se slivala po njemu i suze kotrljale niz lice sve mu je najednom bilo jasno, sve male stvari koje su lelujale u njegovoj svesti su se sklopile u jasnu sliku.
Koliko god mrak bio u toj sobici u trećoj kući levo u Via Putana sa izslikanim vencem cveća iznad vrata, Markolu je taj mrak donosio svetlost jer je toj ženi čije lice nikada nije želeo da vidi pričao sve tajne koje nikom nije, zaklevši je na ćutanje. Ona je znala sve o violini, znala je sve o gradnji isntrumenata, znala je sve o drvetu, znala je sve o njemu i za to dobijala zlatnike. Za ćutanje. Posebno je plaćao kući u kojoj je i ona bila. Nije se bojao njenih reči, bila je putana, žena za nečije zadovoljstvo. Njegovo zadovoljstvo je bila priča o jadu, o neuspehu o beznalaznom traganju. Markolo je svirao i gledao njene oči u koje se vraćao plamen. Prestala je da se pokriva rukama. Markolo je prestao sa tarantelom i počeo nešto iz svoji prostranstava. Oslobodila se ostatka odeće sa ramena i olabavila povez preko grudi. Disala je duboko dok se po njoj razlivalo Markolovo prostranstvo iz violine izuzetne boje zvuka.
Bilo je zapaženo da više nema šegrta, a bilo je i vreme. Četiri godine su dovoljne za bilo šta pa i da se nauči jedan zanat makar i takav kao Markolov, pričalo se. Pričalo se da mu je taj šegrt doneo sreću jer se kod Markola skrasila jedna žena, verovatno ona udovica kod koje je povremeno odlazio. Bilo je zapaženo da je mlađa od njega oho a i da se on, nekako, podmladio, prestao da bude onakav mrgud. Uskoro se čulo i da se zove Lucija. Čudno. Baš.

Bio je to sasvim običan zid, u onom prolazu iza robne kuće. Da, onom što povezuje pasaž i sokak u kojem stanujem. Bočni zid poslastičarnice i jedino mesto gde je bilo moguće videti kako su nekada zidovi tog kraja izgledali pre netom prispelih zgrada sa ravnim krovovima. Malter se potkoružio i na nekim mestima uveliko već otpao otkrivajući ciglu nestandardne veličine ali u sasvim solidnom stanju. Bio je sasvim običan do tog dana, trebalo bi da je bila sreda, kada se zabeleo, sasvim gladak i spreman.
Imao sam pri sebi samo jedan skoro sasvim istrošen sprej i u trenutku dok je kuglica unutra kloparala udarajući o zidove, primetio sam oznaku. "Dajte mi vremena da završim". Neko je već bio ovde, skoro na mojoj teritoriji i rezervisao prostor. Nije me pogodilo to saznanje. Pogodilo me je što je oznaka bila moja. Ništa neobično, kao da sam rezervisao prostor u svom okruženju. Samo ja sam znam da nisam.
Prestao sam sa trešenjem spreja i spustio ga u torbu. Nije mi se dalo da bilo šta činim. Gledao sam oznaku neko vreme, glatku belinu površine zida i udaljio se nogu pred nogu. Leto je bilo u zamahu i imalo se šta raditi. Društvo mi se rasulo po morima i okeanima, neko da odmara, neko da opslužuje na brodovima brinući se o bogatom svetu na putovanjima između egzotičnih tačaka na zemljinoj kugli. Ja ću kao i obično u planinu. Kazali su mi da ledena pećina nije kao što je bila, da su ukrasi počeli da nestaju. Želeo sam da to vidim i zabeležim, kao i prošli put. Izmaglica nestajućih ledenih oblika.
Znatiželja nije bila velika, tako da nisam često prolazio kraj zida ali me je put naneo. Neko je postavio prilično nejasnu skicu. Posle par minuta gledanja shvatio sam šta će biti na zidu. Motiv mi je bio poznat a i razlog načina pripreme. Postavljene su bile oznake samo dijagonalno, za polovinu gotovog rada. Ovo saznanje me je navelo da sve što se dešavalo na zidu shvatim kao poziv. Ako ucrtam oznake za drugu polovinu, Neko će shvatiti da sam razumeo poruku i da sam prihvatio izazov. Obeležio sam praznu površinu. Ko zna kako radim ne bi umeo da napravi razliku među polovinama. Potezi su bili skoro identični. Razlike su postojale, naravno i ja sam ih uočavao. Govorile su mi da me niko ne kopira. Rukopis je bio autentičan ali skoro identičan sa mojim. Imao sam smešak na licu kada sam se pojavio kod mog prodavca sprejeva. Kod njega toliko dugo pazarim da je nešto od mojih potreba pokrivao specijalnim narudžbama znajući da ću ih sigurno kupiti. Osmeh mu se razvukao od uveta do uveta kada je shvatio koliko kupujem.
- Ovo će biti nešto veliko, rekao je.
- Pre će biti detaljno, odgovorio sam.
Osmeh je nestao kada je shvatio da mu dajem samo polovinu para a da će drugu sačekati. Nije mu bilo baš pravo ali znao je da ne rizikuje.
Kutije sam preneo iz dva puta. Sreća pa nije tako daleko. Mogao sam da pozovem upomoć ali, želeo sam da ovo zadržim za sebe što duže mogu. Veče nakon kupovine obišao sam zid. Oznaka je bila promenjena. Sada je glasila "Dajte nam vremena da završimo". Poslednji znak je dopunjen pretvarajući jedninu u množinu. Neko je bio ovde. Neko me je možda čak i video dok sam dopunjavao skicu. To me nije učinilo nervoznim. Ipak. Nisam želeo da sretnem Nekog.
Leto je pržilo iz sve snage, na planinu nisam otišao, nisam išao ni na bazen, rolere sam vozio izuzetno ali sam uporno praznio sprejeve i belina zida je ostala samo po rubovima ali je još uvek bilo daleko od kraja. Ruka i oko koji su radili pre mene i posle mene imali su iste poteze i zapažanje tako da sam već sasvim teško razlikovao šta je moje a šta ne. Znao sam sasvim sigurno gde sam trošio boju ali i tamo gde nisam, video sam svoj rad. Povremeno sam prepoznavao osećanje koje mi se javljalo dok sam radio ili razmišljao o zidu. Posle nekog vremena sam bio sasvim siguran u to kako bih ga nazvao. Bezgranična ljubav. Uskoro sam bio u stanju euforije preko celog dana. Mislio o zidu ili ne, radio na zidu ili ne. Kretao sam se laganije, brže stizao, manje kasnio, manje jeo, više radio, preciznije, sa više zanosa, sasvim uvučen u priču nastajanja murala na zidu. Neko je bio bespolan, Neko je bio drugo ja, Neko je bio moja nedostajuća polovina, Neko mi je uskoro bio sve. Jer, neko je stalno bio tu potvrđujući svoje postojanje.
Prošlo je leto i dobar deo jeseni. Već je zahladnelo dovoljno i rad je uskoro trebalo da bude gotov. Nanosi boje su se presijavali u večernjim satima osvetljeni samo oskudnim svetlom u prolazu. Nije ni čudo što se tako malo ovde prolazi. Nakon početka sezone loženja rad je bio gotov. Stavljena su dva potpisa uklopljena u jedan. Nedovršenost mog se uklopila u nedovršenost Nečijeg čineći jedinstvenu celinu. Kako se rad na muralu bližio kraju počela je da se javlja nedokučiva praznina narastajući sve više i više tako da je osećanje beskonačne ljubavi izmešano sa novim osećanjem počelo svog da me boli. Odlagao sam privođenje završetku dok je god moglo. Sve je počelo previše da mi znači. Nije to bio samo izazov stvaranja, bio je to i izazov življenja. Neko postoji, Neko je toliko ja kao što sam ja ja i ja sam toliko neko kao što je Neko Neko. U meni je postojalo bezgranično prihvatanje. Neko je moja polovina. Voleo sam da mislim da ima kosu takvu i takvu, crte lica takve i takve, ruke. Da ruke, posebno, takve i takve sa prilično ženskim atributima. Sve je bilo tako isparljivo i u izmaglici tako da ni muški atributi uskoro nisu bili ništa neobični. Ja sam samo polovina nekog bića, oboje smo celina. Šta menja ako smo obojica celina? Ali, Neko se nije pojavljivao.
Nije bilo svečanog otvaranja. Nije bilo presecanja vrpce, govora, pljeska, rukovanja, tapšanja po ramenu. Ali bilo je promena. Neko je postavio osvetljenje koje je celom muralu davalo mističan izgled. Prolaz je dobio lepe zidne svetiljke. Niklo je par kafanica u otvorima probijenim prema prolazu sa po par stolova, koliko je dopuštao raspoloživi prostor. Jedna malo ukoso od murala. Uskoro sam postao stalni posetilac u večernjim satima. Zvezda novouređenog prostora je bio do skoro sasvim običan neugledni zid. Voleo sam da slušam komentare i razmišljanja prolaznika, turista koji su počeli sve češće da se pojavljuju kao i gostiju za par susednih stolova. Nekada sam jedva uzdržavao smeh, nekada imao želju da se umešam u razgovor ali sam ubrzo odustajao. Uskoro je ceo prostor natkriljen staklenim tunelom lepo propuštajući dnevno svetlo, krajevi prolaza su dobili lavirintska vrata tako da iako je vani bilo hladno i vetrovito u kafanicama je moglo da se sedi, pilo se kuvano vino sa karanfilićem cimetom i biberom po želji, neke neobične kafe, kao i sasvim uz njih neobični kolačići oblikovani po sveprisutnom muralu. Prolaz je dobio ime kao i mural pravdajući svoje rađanje u srcu Grada.
Neko se još uvek nije pojavljivao i meni je bilo sve teže da sedim i čekam. Izjedala me je sopstvena polovičnost. Pokušaji i dozivanje na nekim drugim belim površinama u gradu ostali su bez odgovora. Ponekad mi se učini da za susednim stolom sedi Neko, bilo zato što ćuti očiju znalački uprtih u bivšu belinu zida ili zato što svojima za stolom znalački objašnjava detalje. Glas mi je privukao pažnju. Glas kakav bih voleo da slušam stalno.
"Ma kako nije naopako, zašto su im glave naslikane naniže?"
"Nije naopako, pa strmoglavljuju se!"
"I vidiš da se bore kandžama, tuku se"
"Ne tuku se, drže se kandžama!"
"Kako to misliš, strmoglavljuju se. Odakle to?"
"Sa velike visine. Vole se... I pare!"
"E sada ga pretera. Otkud znaš? Jesili ti ovo radila?! Ti si ovo radila!!!?"
"Prema legendi, ženka ga izaziva leteći do velikih visina, hvata ga kandžama i strmoglavljuje se skoro do samog tla u poslednjem trenutku ga puštajući da se odvoji. Ako izdrži imaće porod."
...
"Koliko su blizu tla?"
"Vrlo blizu"
"Zašto ne jedeš više. Ne sviđa ti se pica Dva zmaja?"
"Sve što volim jedem po malo."
"Ne može nikada da ti dosadi?"
"Da!"
...
Sedim i čekam. Znam da neće dopustiti da udarimo o tlo.

*Iz zbirke priča "Trag vremena" by Rumbler

Zoe nije marila za puno toga a najmanje za Augustu de Monmiraj kako su je imenovali roditelji. Fućkalo joj se na plemićku titulu propalu navalom francuske revolucije. Uživala je da mesi ilovaču i da od nje modeluje stvari koje su ljudi voleli da imaju. Bila je najsrećnija što je na gradilištu zamka iz 13tog veka, što izgleda kao neko iz tog doba u haljini seoske žene sa tunikom preko. Pevalo je u njoj čak i kada je kišilo van nadstrešnice dok je ređala ispred sebe predmete koji će biti u upotrebi kada zamak bude gotov. Do nje je Serž rutinskim potezima pravio četvrtaste i trouglaste podne ploče. Ispod druge nadstrešnice je kovač iskivao okov i šarke budućih vrata na glavnoj kuli. Iza je užar pravio užad za dizalicu pokretanu snagom ljudi kako bi se kamen podigao na dovršeni deo donžon kule. Zaokupljenost svim zvucima koji se je okruživali i dlanovima koji su na točku oblikovali ilovaču skoro da su je odvukli od toga da primeti ko joj je donosi, ko pomaže užaru, ko pomaže kovaču, ko diže kamen hodajući u veveričinom kavezu dizalice. Da je mogla da obrati pažnju, shvatila bi da je to jedan isti čovek i verovatno bi se upitala kako sve to postiže. Jeste joj okrznulo svest i dovelo dotle da je zastala, prekinula sa okretanjem točka, isprala dlanove u posudi pored uz osvrtanje na sve strane. Obišla je gradilište zagledajući lica, neznajući tačno koje traži ali je znala da će to biti jasno kada ga ugleda. Nije ga bilo. Odmahnula je glavom i vratila se poslu.
Njena uznemirenost i traganje su se ponavljali nekoliko dana i to kada joj koncentracija na posao opadne, kasno popodne, kada se poslovi polako prekidaju, sprema večera i zajednički obeduje ispod jedne od polunadstrešnica. Možda bi vremenom smetnula s uma sve to da ga nije ugledala jednog predvečerja kako prolazi pored nje i odmiče prema vodenici. Lik iz nedogleda njenog pamćenja. Lik koji nešto znači ali nije mogla da dokuči šta. Zoe nije marila za puno toga ali za iznatiželju, da. Krenula je za njim, malo ga je sustigla dok je prolazio pored vodenice u strahu da ga ne izgubi u sumraku koji je izjednačavao predmete i senke. Prošao je i pored gliništa i krenuo prema rečici. Tu je zastao okrenuo se oko sebe i pogledao, savio se i nestao. Napravila je desetak koraka i shvatila da ga ne može naći. I tako nekoliko dana. Uvek na isti način bi nestajao. Odlučila je da ode nešto ranije i napravi zasedu kako bi, konačno, rasvetlila misteriju nestajanja. Nije sačekala sumrak kao uvek da završi posao već se izvukla i skoro otrčala do mesta gde je nestajao. Sakrila se nešto niže od tog mesta i čekala je. Došao je kao i uvek, okrenuo se i podigao zavesu od kupinovog šiblja i nestao iza. Kada su prestali šumovi kretanja, izvukla se iz svog skrovišta i vratila ostalima koji su već bili oko stola.
Sutradan nije bila prilika da se iskrade jer se punila peć za pečenje osušenih izrađevina, ali sledećeg dana se iskrala opet nešto ranije i ponavljajući pokrete zagonetnog čoveka ušla iza kupinovog zastora. Iza je bio tunel načinjen podupiranjem grana kupine svo do malog proplanka na kojem je bio maskirni šator. Brzo se vratila nazad u svoje skrovište za osmatranje. Sačekala je da uđe i šmugnula na večeru sa ostalima. Kopkalo je da nekome kaže šta se događa ali niko nije imao pojma da on postoji. Niko o njemu nije govorio kako bi ona mogla da ubaci svoja zapažanja. Nije joj se činilo opasno i prećutala je.
Peć za pečenje je bila upaljena i imao se mali zastoj u pravljenju novog. Sačekala je da se pojavi na gradilištu i otišla do šatora. Imala je dovoljno vremena na raspolaganju. Otvorila je šator praveći što manje šuma. Ušla u skučeni prostor za malo više od jedne osobe. Podloška, vreća za spavanje, ranac, rezervna odeća za rad. Otkopčala je poklopac ranca i u njemu potražila. Nije bilo nikakvih dokumenata. Pogledala je džepove ranca. Ništa. Kada je vraćala sve na svoje mesto. Učini joj se da poklopac ima još jedan ziper ispod. Ima. U džepu ispod poklopca nađe dokumenta. Pasoš, lična karta, rezervacija za let sa odloženim polaskom. fotografije na dokumentima joj nisu mnog značile sem što su prikazivale tajanstvenog stranca bez brade. Kada je već mislila da sve vrati, napipala je zadnji list pasoša nejednake veličine. Otvorila je poslednju stranu i zastala u pola pokreta. Poslednja strana nije bila veća od drugih već je to bila fotografija. Vidi sebe kako sedi na plaži zgrčenih nogu sa rukama oko kolena. Iza nje čuči tajanstveni stranac, ruku oko njenog struka. Dva osmeha. Izgleda srećna. Kosa mu je bujnija, čak, kovrdžava. Zapanjeno je buljila u fotografiju pokušavajući da se pribere. U njenom sećanju nije postojalo ništa slično.
Vratila se nazad na gradilište i lovila ga pogledom. Jednog trenutka su im se pogledi sreli. Videlo se da mu je laknulo. Krenuo je prema njoj pa se predomislio i nastavio da utovara kamen na dvoručnu nosiljku. Celog dana ga je držala na oku, povremeno bi im se pogledi sreli i trajali sve duže da bi u sumrak, kada je krenuo u šator, stala ispred njega, nesigurna kakav stav da zauzme. Stao je ispred nje, bez reči.
"Ko si ti?"
"Videla si u mojim dokumentima..."
"Jesam, ali još uvek ne znam ko si ti. Otkud nas dvoje na fotografiji?" Pružio je ruku prema njenoj glavi. Odmakla se korak, skoro u panici. Pokazao je prstima sebi iza uveta.
"Imaš li nešto ovde?"
"Imam"
"Znaš li šta je to?" Podigla je prste i napipala duguljastu brazdu ožiljka. Zna da ga ima. To joj je još iz detinjstva.
"To mi je iz detinjstva. Iz igre. Udarila sam se."
"Nije", odmahnuo je glavom. "To ti je od daske za surfovanje"
"Kakva daska za surfovanje! Ja ne umem ni da plivam!!", glas joj je bio već paničan. Načinio je pokret da je smiri ali se udaljila još za korak.
"Hoćeš li da pođeš sa mnom do šatora. Pokazao bih ti nešto.". Sumrak je osvajao, senki skoro i da nije bilo više. Šta može da izgubi, mislila je, i šta može da mi pokaže kada sam sve pretresla.
"Tamo nema više ničeg, sve sam pogledala"
"Nisi, hajdemo". Glas mu je bio umirujuće brižan. Krenuli su pored vodenice, gliništa, stigli do zastora od kupine, pa do šatora. Upalio je svetilku i ispod ručnog izletničkog frižidera izvukao plastičnu torbicu za dokumentaciju i pružio joj.
"Ti si, znači, moj muž", prošaputala je posle pregledanih par listova. Klimuo je glavom.
"Kako to da se ja tebe uopšte ne sećam?", pokazao je prstima na ožiljak i podigao ramena
"Ne znam ali setićeš se". Listala je i dalje.
"Koji je ovo put da se srećemo?".
"Treći"
"I svaki put se setim"
"Svaki put"
"Koliko me drži sećanje", nemoćno je spustila papire u krilo.
"Prošli put je bilo čeiri dana, pre toga kraće". Pogledala je papire.
"Dve godine ovo traje?"
"Dve godine. Počinje tako što me uočiš, razgovaramo, kao sada, svega se setiš i malo kasnije zaboraviš".
"I ti si sve vreme tu negde pored mene?". Klimnuo je glavom. Pogledala je papire ponovo.
"Bila sam modni kreator" izgovorila je i kao pitanje i kao saznanje.
"U toku rehabilitacije si radila sa glinom i to je ostalo"
"Moraću nazad do gradilišta. Videće da me nema"
"Dobro". Dao joj je svetiljku i pratio do zastora od kupina. Pogledala ga je još jednom. Bradu. Pokušala je da zamisli kako izgleda bez nje.
Zadržala se kratko na gradilištu. Zoe ne mari za puno toga ali saznanje da je bila neka druga osoba i da je jedini spoj sa tim ranijim svetom čovek koji je tamo i kojeg sigurno voli je izluđivalo jer ništa od toga nije nalazila u sebi. Stajala je neodlučno na ivici proplanka naizmenično paleći i gaseći svetiljku, nemoćna da odluči. Pojavio se iz mraka i poveo je nazad do šatora. Sela je u jednu od kamperskih stolica koje je odnekle izvukao. Seo je preko puta, zagledao se dugo u nju i počeo da joj priča kako su se sreli, kako je bila odevena, gde su išli kada su dogovorili prvi sastanak, kako su se venčali kada je završila studije, otvorila modni salon i vrlo brzo postala poznata zbog uspeha kreacija. SLušala ga je i negde izdaleka, kao davno gledani film kojeg ima smisla setiti se navirale su slike. Njegova priča je tekla a ona je dodavala po neki detalj iz svog filma. Možda je istina sve što on priča, pomislila je. Zagledala je njegove dlanove kojima je pojačavao svoju priču, jaka ramena. Da li je nešto ostalo od svih tih mogućih dodira koji se pomaljaju iz njegove priče.
"Ostaću kod tebe noćas."
"Biće nam tesno."
"Nek bude." Izbacio je ranac, ručni frižider, rezervnu odeću i napravio najviše prostora što je moguće. Izula se i legla na podlošku. Uneo je svetiljku i smestio se pored nje.
"Ugasi je." Isključio je pokrivajući nju i sebe vrećom. Okrenula se prema njemu i zaronila lice u njegov vrat. Udahnula je duboko njegov miris, miris znoja, pustila je ruke po njemu i mrak je počeo lagano da nestaje. Iz njenog filma je izronila scena kako zariva glavu u njegov vrat i udiše ga i znala je da njenih par dana počinje.