Pozvala je. Šta radiš, kaže. Odgovorim nešto suvislo, da ne ispadne da sam baš toliko dokon. Pitam šta radi a motam neke slike, slike o tome kako sam na povratku sa puta po nekim drugim zemljama poželeo da je vidim, pozvao, bilo je rano, samo što sam stigao. Kaže, tek popodne u 2. Gde da se nađemo, pitam i ona kaže, tu i tu. Muvao sam se okolo i pošto je bilo još puno do 2 a tu i tu mi se namestilo na nogu, okrenem pogled okolo i izaberem mesto za čekanje. Dobijem kafu i vodu i mesto da uključim laptop. Vreme mili, napolju lepo vreme, mami, ja tipkam, rasterujem sekunde, minute, sate. Bacim pogled prema vratima kada se otvore, ne zato što nekog očekujem nego zato što je to jedini jak zvuk u tihom mrmoljenu kafića. Kažem, bacim pogled, vidim je i bude mi baš lepa, možda baš od nedostajanja, od nerazgovora, od daljine. Ne mogu da verujem da smo se ovde našli, kaže. Sa šanka joj već dodaju onu plastičnu čašu sa poklopcem za pijenje na drugom mestu, čekalo je. Ja zaćutao od svega. Kaže, tu gore radim, imam dva časa. Podne je, vreme za takve sastanke, kratke. Sačekam da se vrati, izađemo, sunce se stišalo malo i prijatno je, polako se primičemo mestu odakle ću nazad na put a duž njega svraćamo u trgovine u kojima kupujemo jedno drugom stvari koje nismo nekada ili nikada, sednemo na njeno omiljeno mesto jer je tamo najbolja torta koju voli, pričamo, oči mi sijaju, mogao bih njima ceo grad da osvetlim, negde duboko boli i radost je svud. Isprati me i mahne, onako, kao da se odmah vraćam. Idem u Poljsku, kaže. Već sam bila tamo. Donela si mi onu majcu sa slikom Plzena. E da tamo. Prihvatili su mi rad. Idem ponovo, tamo se osećam kao kod kuće. Pričamo o ljudima koje je tada srela i koje sam video na slikama, pitam za neke od njih. Pitam je li je taj rad u sklopu disertacije. Kaže da jeste i da bi do kraja januara trebalo da je preda. Šalim se kako ću da joj kupim stetoskop kao što svaki doktor treba da ima, kao da je to najvažnije na svetu što jedan lingvističar treba da ima. Smeje se, smejemo se, pitamo se još po nešto, odgovaramo, pozdravljamo.
Posle su mi obraz bili vlažni i nisam mogao odmah da ih osušim. Ne znam zašto. Valjda tako završavaju tataćerkinski razgovori kada ćerke porastu...