Rambler

Rambler

petak, 30.12.2016.

Tačka

Mogu da otpevam opersku ariju. Da li bi ti se svidelo? Ne verujem. Zato to radim dok se tuširam ali sve ređe jer se ni meni ne dopada kako to zvuči. Ali mogu da otpevam. Mogu još puno drugih stvari, nije mi teško, dobro se osećam dok ih radim. Na moj način. Moj način nije uvek i način kako to drugi rade. Nije uvek dopadljiv ali se oko toga i ne sekiram puno. To je moj način i tačka. Ponekad mi nije pravo što je tako.
Na primer: dopada mi se neko. To dopadanje, otud, odovud, završi na tome da bih tog nekog da volim. Onako, baš, ali ne uspeva. Neko bi da se voli onako kako voli da se voli a ja imam samo moj način i tačka. Budem i fleksibilan i sklonim tačku ali nije dovoljno. Ili bude baš sve dobro ali traje neko kratko vreme posle kojeg prestane da bude dobro.
Mislim da se razumemo. Imam problem. Kako voleti nekog na način kako voli da se voli a da to bude i onako kako ja volim da volim i tačka? Dobro, bez tačke. Zašto vreme ume da pokvari to kako volimo da volimo?
Od skoro kao da sam našao odgovor. Kao i sve drugo i to kako volimo da se volimo i kako volimo da volimo stari. Prava stvar je kada sve to stari istim tempom na obe strane pa i ne primetimo da je sa nama ostarilo i kako volimo da se volimo kao i kako volimo da volimo. Ispod tog kamena sam otkrio odakle moj problem crpi snagu.
Starim sporije nego drugi i moja način i tačka takođe. Zato, možda, onima koje volim da volim dajem i do dvadeset pa i više mojih godina fore, tako da stižući me starimo u svemu skoro podjednako. Zasad je to dobro rešenje, dok vreme opet nešto ne zabrlja

- 00:49 - Komentari (5) - Isprintaj - #

srijeda, 28.12.2016.

Zaborav

Duboko u nama čuče naši roditelji. Ta činjenica ume da nervira. Mene nervira. Prepoznam kod sebe nešto od toga što mi se ne sviđa kod moje roditeljke pa se nerviram. Nemam dovoljno strpljenja za nju, lako planem, izvičem se. Njoj, verovatno, dođe da isključi slušni aparat i da me gleda kako otvaram usta, vrištim, takoreći. Nije se još setila ali stvarno me nebi čudilo da to uradi jednog dana.
Život je nije mazio pa ne čudi što misli da je ceo svet protiv nje. Kada polomi ključić od pošte, zaključak je, neko je nešto čačkao i pokvario bravicu. Ne uzima u obzir da joj je motorika postala malo haotična i da je, umesto da malo promrda ključić po, inače kinesko kvalitetnoj, bravici, zapela da je pošto poto otključa iz prve. Izgubila je sigurnost pri hodanju i gazi kao po jajima, po stepeništu naročito. Još uvek zna šta čemu služi ali ne može baš za sve da se seti kako se zove. Njena suverena vladavina okruženjem je prvo igrala malo žmurke sa njom a onda je napustila i odmaglila u nepoznatom smeru.
Zbrisala je od kuće sa 16 godina i udala se za mog oca koji je uzeo trajno odsustvo od života kada je imala 23. Zbrisala je jer joj je padalo teško što joj majka uvaljuje sve bogovetne poslove po kući kao da je ona neka pepeljuga. To što joj je starija sestra bila bolešljiva a brat nedorastao za većinu ozbiljnih kućnih poslova nisu bili nikakvi razlozi za razumevanje da njena majka, i sama bez muža kojem su okratili život krajem onog drugog rata, nema na koga da se osloni. Šta će njena majka nego potpiše papir na kojem je stajala saglasnost da njeno maloletno dete može da se uda. A on, naočit, u svečanoj uniformi, brka, muzičar vojni. Morala je da ga ćapi da ne utekne sa nekom drugom. Sve mislim da ne bi, jer, prema priči, voleo je moju staru. Baš. Živim od skoro u kraju mog detinjstva i stariji ljudi kada me prepoznaju pričaju o njima. Mom starom o kome sam sačuvao samo nekoliko bledih uspomena i mojoj staroj, dok su bili zajedno a i posle, dok nas je čuvala u čovečala kako je umela i znala. Sama. Kada sam dovoljno omatoreo da znam kako stvari funkcionišu, pitao sam se kako je sve sama, a kada sam jopš malo omatoreo, skapirao sam.
Pitala me bojažljivo je li ja neću da idem sa njom kod lekara, jer, boji se pomalo odlaska kožnom. Hteo sam da kažem nešto grubo povodom pitanja sa ugrađenim ne (ti nisi bio, nisi uradio, oni nemaju, oni nisu...) ali sam uspeo da se uzdržim jer je iz nje izbila nemoć koja me je, besnog, žacnula i zaustavila. Videćemo, rekao sam, a po povratku kući javio sam joj telefonom da ću doći. Lekar je samo dve bliske ulične krivine daleko i do njega se može stići za kraće vreme nego što je potrebno da se tvrdo skuvaju dva jajeta (ajde idemo na tri). Još dok sam bio kod nje počela je da se sprema za sutrašnju posetu ordinaciji. Novac, čarape, Uputstva iz kutija sa preparatima za suvu kožu i stišavanje nesnosnog svraba koji ju je spopao. Dala mi je bila jaknu za izlazak van kuće da stavim kapuljaču jer je izgubila bitku sa zipom koji ih povezuje i još koješta. Bila je unezverena da nešto ne zaboravi što će lekar možda tražiti. Preslišavala se šta će mu reći ako pita ovo ili pita ono. A gde je to u Jakšićevoj, htela je da zna za svaki slučaj, ako ja, ipak, ne dođem.
I došao sam. Dobiciklao sam do nje, zaključao ga i ušao. Dovršila je spremanje i izađemo. Drži me ispod ruke i nabada stepenike do trotoara. Pošto poto hoće da me nagura da ulicu pređemo na pešačkom prelazu dok ja nastojim da pređemo na najbližem mestu jer je ulica skoro prazna. Čime smo prošli drugu krivinu ugledala je tablu ordinacije veliku ko semafor na Zvezdinom stadionu. Vidi, kaže, nisam ranije primetila da je to tu a mene mrzi da joj kaem da nije ni mogla jer su tu tek tri meseca a ona inače i ne ide tim putem kaad ide do pijace iza trećekrivine. Kao što biva kad krene naopako sve što može da krene naopako, lekar je fasovao trbušni virus i cedio se kod kuće na noši. Stara, kao da joj je neko opalio metak iz duge devetke, rezignirano kaže kako je mislila da će da završi posao (tako je dan ranije otišla u policiju da ih zamoli da joj učine i uzmu podatke za plastiku od lične karte, kao mora da putuje pa neće biti tu što je rezultiralo ponovnim dolaskom četiri dana kasnije, u nedelju u 8:00, baš u vreme kada pije lekove, stavlja kapi u oči i sve one jutarnje radnje koje moraju das se obave ili će zemlja prestati da se okreće). Uz istu muku koju je imala dok se penjala na sprat ordinacije, silazila je bočnim stilom držeći se za mene i gelender ili gelender i mene, kao vam se više sviđa.
Izabrala je da ode do daljeg ćoška pijace da kupi praunuku paketić za novu godinu pa će se vratiti kući. A dan lep, pomalo vetrovit ali sunčan i mi nogu pred nogu prvo po paketić pa posle malo otimanja dalje niz ulicu prema centru grada pa onim sokakom prema Beogradu prema restoranu gde imaju običaj da imaju jagnjeću čorbu. Milimo ulicama ali ne pričam gde je vodim. Ona nervozna. Treba joj kontrola situacije. neće da je vodim kao gusku po magli. A znaš, da ti mama kaže, ovde je bila radnja... Znam, kažem. Ali samo da ti kažem... I tako, sastavismo istoriju ulica kroz koje smo prolazili a sve povezane bliskim krivinama. Mali grad, mali i centar ali još uvek lep. Uz put prepoznaje namenu građevina pored koje prolazimo i pita, hoćemo ovde, a ovde smo pošli, pa gde me vodiš više i kada smo bili ispred restorana koji bi svojim izgledom mogao bez ikakve mane da se smesti u bilo koji gradić na divljem zapadu, đuture sa imenom Etno i porodičnim imenom Restoran, starosedeocima poznat kao "Invalid", kaže, aha, tu ćemo da popijemo kafu. Ne majko, tu ćemo da ručamo. Ali rano je a ni lekove nisam ponela, kaže. Kelner prilazi pa naručujem klopu i piće za jednu osobu jer ja i nisam nešto gladan a ona i ne može da pojede više od pola porcije. Naručim i dva mala točena piva. Čorba joj je bila slana ali je ipak smazala pola. Kaže, ne mogu više, evo ti pojedi ostalo. Kelner donosi još dva tanjira i ćevape. Pet običnih i pet zaljućenih. Ljuta pečena paprika u ulju za salatu. pomfrit. Smesti sve to oko nas a ona, neznajući koji su ćevapi ljuti nabode jedan i smaže ga. Ne jede ljuto ali je prilično izgubila čulo ukusa i ne primećuje. Slanu čorbu je razređivala pivom pa i zaljućeni ćevap, ne shvatajući odakle to da joj pivo tako prija. Na kafu odemo u kafić u kojem je nekada bila obućarska i saračka radnja. Zastakljen prema dvorištu u kojem je letnja bašta. Naručujem produženi sa mlekom i dok se premišljala šta bi naručim i koktu i pokažem dva prsta. Kelner donese isto i njoj ali sedi kao na iglama jer nije stavila kapi u oči a to mora da bude tačno u 13:00. Sunce pada na zemlju ako okasni. Ništa ti neće biti, kažem. Stavićeš kada se vratiš kući, kažem.
Pričamo. Sunce osvetljava deo zidova dvorišta i unutra je baš prijatno. Mali četvrtasti stolovi postavljeni na livene stalke za Singer mašine za šivenje, slike na zidu, tiha muzika, tu i tamo zvecnu čaše, tihi žamor razgovora za stolovima okolo. Pričamo. Zna šta ne sme da započne. Baladu o teškom životu sam zabranio, davno. Rekao sam joj jednog trenutka da gleda šta je čeka i da se ne osvrće, da niko neće da sluša njeno kukumakanje, Previše svako ima svojih tegoba da bi tovario tuđe. Razgovor teče, ja ne vičem, vrištim ili besnim. Konačno sam se pomirio sa tim da je ostarela i da je ta starost najela i njenu snagu i njena sećanja i rečnik. Kaže kako će morati da počne da piše na stvarima kako se zovu. Ne mogu da se setim kako se zove ono što dignem slušalicu kada neko zvoni na ulazu. Intefon, ubacujem. Da Interfon, kaže. Piši, dodajem.
Na povratku joj kupujem zeleni božićni venčić a pre toga u apoteci uzmemo neki preparat za smirivanje svraba. Pita da li svaki dan mora da se kupa. Apotekarka iskolači oči pa kaže kako samo sebi šteti ali stara ne odustaje, Bombarduje je pitanjima na koje sam joj već dao odgovore juče što je i dovelo do zakazivanja pregleda kod kožnog lekara. Nekako uspem da je izbacim iz apoteke ali se rat nastavlja pri povratku kući. Rat za osvajanje rasporeda kupanja i mazanja tela tim novim preparatom. Je'l svaki dan, pita. Samo prvih petnaest dana a nakon toga posle svakog kupanja. Je'l moram da se kupam svaki dan? Ne, kažem i čudim se miru u glasu. Na kalendaru obeležavam zelenim kružićima prvih petnaest dana i kažem joj da svaki put kada se namaže precrta po jedan dan. Kada više nema zelenih kružića, počinje sa mazanjem samo posle tuširanja. Tri kutije tri različita preparata. Izbacujem jedan da smanjim gužvu. Ovaj novi ga zamenjuje i trebalo bi da bude efikasniji. Uzima dve kutije, preslišava se šta kada ide i ostavlja ih u kupatilu tamo gde im je odredila mesto. Vraća se, pričamo još malo i krećem kući. U prolazu pored kupatila ponavlja mi redosled korišćenja, opet pogrešno. Vadim preparate iz kutija i kutije bacam. Kažem joj da kupka ima malu menzuru i to koristi kada se tušira a tubu koristi za mazanje posle tuširanja. Izgledaju različito i to je smiruje. Izlazim i dok otključavam bicikl, pojavljuje se na terasi i relaksirano priča o svojoj zaboravnosti. Kaže kako je dva dana tražila mobilni. Nije mogal da ga nađe, kad ono, stavila ga je na punjač pored televizora. Sama se sebi smeje. Pitam je kako se nije setila da kućnim telefonom pozove mobilni. Svima nam se dešava da ga zaturimo, dodajem. Vidiš, nisam se setila, kaže. Znaš kako ćeš ubuduće, savetujem je. Stavi ga na tanjir kada se puni. Nerviraće te što tanjir stoji na mestu koje nije za njega i svaku put kada ga pogledaš videćeš telefon i znaćeš o čemu se radi. Dodajem, dobro je dok znaš čemu stvari služe, makar i ne znala kako se zovu i gde su. Mislim da je razumela šta sam joj rekao.
Vraćam se i pišem sebi šta sutra mora da uradim i vidim da je zapisano već deseti put. Neke stvari i dvadeseti. Onda se zagledam u taj spisak i nije mi baš jasno čemu služi. Ipak zapisujem. Čuje se šum tipkanja po tastaturi. Pogledom tražim radne naočare, jer mi sa onim za napolje ne ide baš. Svud oko sve one stvari koje koristim. Spakovane na svoja mesta prestaju za mene da postoje a tako sakrivene ne mogu se pozvati telefonom. Tu sam sam i okruženje sam prilagodio onom što mogu i kako mogu. Mislim o tome kako je moja stara srećna jer me ima kakav god da sam. Kada još malo zabasam u sopstveni zaborav nedostajaće mi neko...

- 02:54 - Komentari (4) - Isprintaj - #

nedjelja, 25.12.2016.

Sreća

Postoji tajna koju godinama ne mogu da dokučim. Uporno se skriva u najvećoj dubini ili samo doživljavam da je tako. Možda uopšte nije tajna. Možda je nešto tako jednostavno, elementarno, da mi promiče.
Ne zaokuplja me uvek. Nekad češće, nekad ređe. Ponekad me ne pušta satima ali ne mogu da doprem do nje koliko god pokušavao. Desi se u toku ili nakon nekog događaja a desi se i pred događaj, recimo, nedelju dana unapred. Znam da će biti. Prosto znam. Nedelju dana unapred. Ponekad čak i više. I to uglavnom kada se sprema da nestane nešto do čega mi je veoma stalo. Samo nestajanje me ne zaokuplja već uvid u buduće nestajanje. U njegovu neminovnost.
Događa se negde u mom umu. Tamo gde se slože kocke nečega što ne razumem. Nije uvek istog intenziteta. Kao da na tom mestu može da stane samo određena količina posle koje se prelije i svom silinom traži novi prostor za smeštanje koji mora da bude stvaran. Kao pražnjenje, ponekad tako veliko da se prelije i u zvuk i natera me da se sklonim dok ne prođe.
Postoji tajna koju godinama ne mogu da dokučim. Već neko vreme je to samo uz i posle nekih događaja koji su u prolazu, van mene. I to je dobro ali odgovor se i dalje skriva.
Zašto plačem a trebalo bi da sam srećan?

- 15:46 - Komentari (1) - Isprintaj - #

subota, 24.12.2016.

Dragi Deda Mrazeee!

Kao što već znaš, nisam bio dobar ove godine (kao ni ranijih) iz prostog razloga što nisam bio dovoljno motivisan. Ti bi mogao na tome da poradiš i ove godine puno učiniš na tome da se popravim. Ne mogu sada da se upuštam u svaku sitnicu jer nemam dovoljno mastila pa ti predlažem da počneš sa ovim, a kako bi ti bilo jasnije zašto i ako imaš vreme možeš da virneš ovde.

Pošto je ova želja skromna, dodajem i komplet metalnih delova da napravim ovo a za daske ne brini, to ću sam da izdeljem jer ovde mogu da se kupe a i veliko je Deda moj, da ti to sam secaš pa makar ti i irvasi pomagali.

Biće ti drago da znaš da imam nameru da to sve upotrebim kako bih načinio nešto ovako ili ovako a i svašta drugo mi pada na pamet kao recimo ovo.

Voli te tvoj Rambler

P.S. Ono po ženskom pitanju molim te da zaboraviš. Snašao sam se nekako...

Tvoj Ram


- 06:00 - Komentari (1) - Isprintaj - #

petak, 23.12.2016.

Ništa od priče...


Vidi, molim te, koliko je sati a ja još uvek sedim i lupam glavu šta da stavim u priču koju bi čitala uz jutarnju kafu. To ne može da bude kratka priča makar je i pet puta uzastopno čitala jer ti je jutarnje lonče od litra. Mogu priču i da zakupusam i zakobasičim, ljuto, baš ljuto i prelijem kuvanim vinom sa svim mogućim začinima ali badava ako te u priči ne pomenem, makar zarezom. Čak i ako to ne učinim ti se u nju uguraš jer voliš da se baškariš u svim tim rečima koje nanižem. Prevrćeš ih, zagledaš, meriš i uvek nađeš nešto što me natera da ih dodam još kako bi sve bilo jasno. Volim da te gledam dok ih čitaš. U tvojim očima, kao na filmskom platnu, nižu se slike izmamljene svim tim što sam umesio, šire se i skupljaju dok ih istresaš, jednu za drugom.
Svanuće a ni slovo nemam od priče. Možda me je zima usporila, umirila ili to što znam da si dobro jer mirno spavaš, ujednačenog disanja koje se ne menja čak ni kada se prišunjam i poljubim ono što se otelo pokrivanju, a ume da se otme sa svih strana. Ponekad se samo pritajiš i smotaš me pod pokrivač kada priđem, radujući se što si me izennadila. Uguraš mi se u dlanove, omotaš se mnome kao da već nismo to popodne. Posle mi ostaneš u naručju i miruješ do jutra zabijena u mene.
Samo još jedan sat i bićeš budna a ja ni naslov nemam. Njega ionako poslednjeg zapišem. Izstrči nešto od svih reči iz priče i smesti se u naslov. Neki kao umor mi se uvukao u razmišljanje. Možda je i pravi umor, kao onaj kada sam brektao uz brdo nastojeći da te stignem. Vukao sam se nogu pred nogu a ti odmičeš. Gledam kako sigurno gaziš. Uzane planinarske pantalone ne skrivaju napete mišiće, uske kukove, ravnomernu građu sportiste. Nemaš štap. Nije ti potreban. Podupirem se sa po jednim u ruci dok nastojim koliko toliko da ti budem blizu. Povremeno me pogledaš, odmeriš mi težinu koraka, mahneš rukom, kao, hajde, mrdni malo. Stignem te tek na vrhu brda dok odbijaš dimove. Dođem do daha i nastavimo posle, zajedno.
Mogao bih da napišem neki red o tome kako volimo da šetamo po brdu, zavirujemo u dorišta i ljubimo se po mračnim sokacima sve da nas ovakve neko redoznalo ne zapita. Znamo da ima i boljih mesta za to, ali tu nam se baš hoće. Već odavno ulice na brdu imaju naša imena. Ulica gde smo se prvi put poljubili. Ulica gde smo se poljubili kada je padala kiša. Ulica gde smo se poljubili kada je naš prvi sneg počeo da pada. Ulica u kojoj smo pevali. Ulica u kojoj smo igrali.
Joooooj. Ma reč ne mogu da sastavim. Sva mi se slova pomešala i razmilela. Kao da ih nikada nisam ni znao ni imao. A umeo sam da ih slažem i da te tako složenim uspavljujem pričajući ti priču o tri brata, žar ptici, zmaju, divu i princezi koja ima tri sestre. Trajala je dugo jer ti nikako da zaspiš zbog napetosti naglašene mojim glumatanjem. Hoće li najmlađi brat uspeti da osvoji jednu od sestara a ostale dovede braći od kojih jedna voli morske plodove.
Pa ništa. Šta ću kada me neće. Skuvaću ti kafu i zabašurivati nedostatak priče nekim ludiranjem o tome kako sam celu noć sanjao da se volimo pa nisam imao kad. Valjda ćeš da mi poveruješ.

- 04:34 - Komentari (1) - Isprintaj - #

srijeda, 21.12.2016.

Popara

Ono pola hleba, nekako smeđeg, jer tako rano nije bilo one vrste koju više volimo, što si mi spakovala da ga imam kada se vratim kući, sav se bio sasušio. Možda se to ne bi dogodilo da nisam svratio i ostavio ga mojoj staroj da proba sviđa li joj se. Kada sam otišao neki dan posle, kaže, "tvrd je" a on još uvek u onoj papirnoj kesi u koji si ga stavila. Ponesem ga i ostavim gde obično stoji hleb, između one dve kutije.
Malopre mi skrene pogled papirna smeđa kesa, lagana skoro kao da u njoj nema ničeg. Izvučem dasku i onaj veliki nož i nekako uspem da izdrobim hleb na male komade, proključam pola litra posoljene i nauljene vode i napravim poparu. Eno stoji u onoj maloj šerpi sa drškom. Da "ostine", kako je govorila moja baba Danica, da se malo prohladi. U činiju sam nadrobio malo sira i evo dodajem još po malo pušeću poparu, ukuvani stvrdnuti hleb. Na jeziku osećam detinstvo dodajući viljuškom zalogaje, tople, zasirene, ukusne. Nisam zaborvio kako se pravi. Nisam zaboravio kako izgleda nemati za bolje ili samo nisam zaboravio vreme u kojem se ništa nije bacalo, pa ni stvrdnuti hleb.
A možda je ona tu samo da bih imao više kada se ponovo otisnem lađom do tvog ostrva, jedine luke, bežeći od kletve da u svakoj imam te po jednu.

- 20:44 - Komentari (3) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.