Duboko u nama čuče naši roditelji. Ta činjenica ume da nervira. Mene nervira. Prepoznam kod sebe nešto od toga što mi se ne sviđa kod moje roditeljke pa se nerviram. Nemam dovoljno strpljenja za nju, lako planem, izvičem se. Njoj, verovatno, dođe da isključi slušni aparat i da me gleda kako otvaram usta, vrištim, takoreći. Nije se još setila ali stvarno me nebi čudilo da to uradi jednog dana.
Život je nije mazio pa ne čudi što misli da je ceo svet protiv nje. Kada polomi ključić od pošte, zaključak je, neko je nešto čačkao i pokvario bravicu. Ne uzima u obzir da joj je motorika postala malo haotična i da je, umesto da malo promrda ključić po, inače kinesko kvalitetnoj, bravici, zapela da je pošto poto otključa iz prve. Izgubila je sigurnost pri hodanju i gazi kao po jajima, po stepeništu naročito. Još uvek zna šta čemu služi ali ne može baš za sve da se seti kako se zove. Njena suverena vladavina okruženjem je prvo igrala malo žmurke sa njom a onda je napustila i odmaglila u nepoznatom smeru.
Zbrisala je od kuće sa 16 godina i udala se za mog oca koji je uzeo trajno odsustvo od života kada je imala 23. Zbrisala je jer joj je padalo teško što joj majka uvaljuje sve bogovetne poslove po kući kao da je ona neka pepeljuga. To što joj je starija sestra bila bolešljiva a brat nedorastao za većinu ozbiljnih kućnih poslova nisu bili nikakvi razlozi za razumevanje da njena majka, i sama bez muža kojem su okratili život krajem onog drugog rata, nema na koga da se osloni. Šta će njena majka nego potpiše papir na kojem je stajala saglasnost da njeno maloletno dete može da se uda. A on, naočit, u svečanoj uniformi, brka, muzičar vojni. Morala je da ga ćapi da ne utekne sa nekom drugom. Sve mislim da ne bi, jer, prema priči, voleo je moju staru. Baš. Živim od skoro u kraju mog detinjstva i stariji ljudi kada me prepoznaju pričaju o njima. Mom starom o kome sam sačuvao samo nekoliko bledih uspomena i mojoj staroj, dok su bili zajedno a i posle, dok nas je čuvala u čovečala kako je umela i znala. Sama. Kada sam dovoljno omatoreo da znam kako stvari funkcionišu, pitao sam se kako je sve sama, a kada sam jopš malo omatoreo, skapirao sam.
Pitala me bojažljivo je li ja neću da idem sa njom kod lekara, jer, boji se pomalo odlaska kožnom. Hteo sam da kažem nešto grubo povodom pitanja sa ugrađenim ne (ti nisi bio, nisi uradio, oni nemaju, oni nisu...) ali sam uspeo da se uzdržim jer je iz nje izbila nemoć koja me je, besnog, žacnula i zaustavila. Videćemo, rekao sam, a po povratku kući javio sam joj telefonom da ću doći. Lekar je samo dve bliske ulične krivine daleko i do njega se može stići za kraće vreme nego što je potrebno da se tvrdo skuvaju dva jajeta (ajde idemo na tri). Još dok sam bio kod nje počela je da se sprema za sutrašnju posetu ordinaciji. Novac, čarape, Uputstva iz kutija sa preparatima za suvu kožu i stišavanje nesnosnog svraba koji ju je spopao. Dala mi je bila jaknu za izlazak van kuće da stavim kapuljaču jer je izgubila bitku sa zipom koji ih povezuje i još koješta. Bila je unezverena da nešto ne zaboravi što će lekar možda tražiti. Preslišavala se šta će mu reći ako pita ovo ili pita ono. A gde je to u Jakšićevoj, htela je da zna za svaki slučaj, ako ja, ipak, ne dođem.
I došao sam. Dobiciklao sam do nje, zaključao ga i ušao. Dovršila je spremanje i izađemo. Drži me ispod ruke i nabada stepenike do trotoara. Pošto poto hoće da me nagura da ulicu pređemo na pešačkom prelazu dok ja nastojim da pređemo na najbližem mestu jer je ulica skoro prazna. Čime smo prošli drugu krivinu ugledala je tablu ordinacije veliku ko semafor na Zvezdinom stadionu. Vidi, kaže, nisam ranije primetila da je to tu a mene mrzi da joj kaem da nije ni mogla jer su tu tek tri meseca a ona inače i ne ide tim putem kaad ide do pijace iza trećekrivine. Kao što biva kad krene naopako sve što može da krene naopako, lekar je fasovao trbušni virus i cedio se kod kuće na noši. Stara, kao da joj je neko opalio metak iz duge devetke, rezignirano kaže kako je mislila da će da završi posao (tako je dan ranije otišla u policiju da ih zamoli da joj učine i uzmu podatke za plastiku od lične karte, kao mora da putuje pa neće biti tu što je rezultiralo ponovnim dolaskom četiri dana kasnije, u nedelju u 8:00, baš u vreme kada pije lekove, stavlja kapi u oči i sve one jutarnje radnje koje moraju das se obave ili će zemlja prestati da se okreće). Uz istu muku koju je imala dok se penjala na sprat ordinacije, silazila je bočnim stilom držeći se za mene i gelender ili gelender i mene, kao vam se više sviđa.
Izabrala je da ode do daljeg ćoška pijace da kupi praunuku paketić za novu godinu pa će se vratiti kući. A dan lep, pomalo vetrovit ali sunčan i mi nogu pred nogu prvo po paketić pa posle malo otimanja dalje niz ulicu prema centru grada pa onim sokakom prema Beogradu prema restoranu gde imaju običaj da imaju jagnjeću čorbu. Milimo ulicama ali ne pričam gde je vodim. Ona nervozna. Treba joj kontrola situacije. neće da je vodim kao gusku po magli. A znaš, da ti mama kaže, ovde je bila radnja... Znam, kažem. Ali samo da ti kažem... I tako, sastavismo istoriju ulica kroz koje smo prolazili a sve povezane bliskim krivinama. Mali grad, mali i centar ali još uvek lep. Uz put prepoznaje namenu građevina pored koje prolazimo i pita, hoćemo ovde, a ovde smo pošli, pa gde me vodiš više i kada smo bili ispred restorana koji bi svojim izgledom mogao bez ikakve mane da se smesti u bilo koji gradić na divljem zapadu, đuture sa imenom Etno i porodičnim imenom Restoran, starosedeocima poznat kao "Invalid", kaže, aha, tu ćemo da popijemo kafu. Ne majko, tu ćemo da ručamo. Ali rano je a ni lekove nisam ponela, kaže. Kelner prilazi pa naručujem klopu i piće za jednu osobu jer ja i nisam nešto gladan a ona i ne može da pojede više od pola porcije. Naručim i dva mala točena piva. Čorba joj je bila slana ali je ipak smazala pola. Kaže, ne mogu više, evo ti pojedi ostalo. Kelner donosi još dva tanjira i ćevape. Pet običnih i pet zaljućenih. Ljuta pečena paprika u ulju za salatu. pomfrit. Smesti sve to oko nas a ona, neznajući koji su ćevapi ljuti nabode jedan i smaže ga. Ne jede ljuto ali je prilično izgubila čulo ukusa i ne primećuje. Slanu čorbu je razređivala pivom pa i zaljućeni ćevap, ne shvatajući odakle to da joj pivo tako prija. Na kafu odemo u kafić u kojem je nekada bila obućarska i saračka radnja. Zastakljen prema dvorištu u kojem je letnja bašta. Naručujem produženi sa mlekom i dok se premišljala šta bi naručim i koktu i pokažem dva prsta. Kelner donese isto i njoj ali sedi kao na iglama jer nije stavila kapi u oči a to mora da bude tačno u 13:00. Sunce pada na zemlju ako okasni. Ništa ti neće biti, kažem. Stavićeš kada se vratiš kući, kažem.
Pričamo. Sunce osvetljava deo zidova dvorišta i unutra je baš prijatno. Mali četvrtasti stolovi postavljeni na livene stalke za Singer mašine za šivenje, slike na zidu, tiha muzika, tu i tamo zvecnu čaše, tihi žamor razgovora za stolovima okolo. Pričamo. Zna šta ne sme da započne. Baladu o teškom životu sam zabranio, davno. Rekao sam joj jednog trenutka da gleda šta je čeka i da se ne osvrće, da niko neće da sluša njeno kukumakanje, Previše svako ima svojih tegoba da bi tovario tuđe. Razgovor teče, ja ne vičem, vrištim ili besnim. Konačno sam se pomirio sa tim da je ostarela i da je ta starost najela i njenu snagu i njena sećanja i rečnik. Kaže kako će morati da počne da piše na stvarima kako se zovu. Ne mogu da se setim kako se zove ono što dignem slušalicu kada neko zvoni na ulazu. Intefon, ubacujem. Da Interfon, kaže. Piši, dodajem.
Na povratku joj kupujem zeleni božićni venčić a pre toga u apoteci uzmemo neki preparat za smirivanje svraba. Pita da li svaki dan mora da se kupa. Apotekarka iskolači oči pa kaže kako samo sebi šteti ali stara ne odustaje, Bombarduje je pitanjima na koje sam joj već dao odgovore juče što je i dovelo do zakazivanja pregleda kod kožnog lekara. Nekako uspem da je izbacim iz apoteke ali se rat nastavlja pri povratku kući. Rat za osvajanje rasporeda kupanja i mazanja tela tim novim preparatom. Je'l svaki dan, pita. Samo prvih petnaest dana a nakon toga posle svakog kupanja. Je'l moram da se kupam svaki dan? Ne, kažem i čudim se miru u glasu. Na kalendaru obeležavam zelenim kružićima prvih petnaest dana i kažem joj da svaki put kada se namaže precrta po jedan dan. Kada više nema zelenih kružića, počinje sa mazanjem samo posle tuširanja. Tri kutije tri različita preparata. Izbacujem jedan da smanjim gužvu. Ovaj novi ga zamenjuje i trebalo bi da bude efikasniji. Uzima dve kutije, preslišava se šta kada ide i ostavlja ih u kupatilu tamo gde im je odredila mesto. Vraća se, pričamo još malo i krećem kući. U prolazu pored kupatila ponavlja mi redosled korišćenja, opet pogrešno. Vadim preparate iz kutija i kutije bacam. Kažem joj da kupka ima malu menzuru i to koristi kada se tušira a tubu koristi za mazanje posle tuširanja. Izgledaju različito i to je smiruje. Izlazim i dok otključavam bicikl, pojavljuje se na terasi i relaksirano priča o svojoj zaboravnosti. Kaže kako je dva dana tražila mobilni. Nije mogal da ga nađe, kad ono, stavila ga je na punjač pored televizora. Sama se sebi smeje. Pitam je kako se nije setila da kućnim telefonom pozove mobilni. Svima nam se dešava da ga zaturimo, dodajem. Vidiš, nisam se setila, kaže. Znaš kako ćeš ubuduće, savetujem je. Stavi ga na tanjir kada se puni. Nerviraće te što tanjir stoji na mestu koje nije za njega i svaku put kada ga pogledaš videćeš telefon i znaćeš o čemu se radi. Dodajem, dobro je dok znaš čemu stvari služe, makar i ne znala kako se zovu i gde su. Mislim da je razumela šta sam joj rekao.
Vraćam se i pišem sebi šta sutra mora da uradim i vidim da je zapisano već deseti put. Neke stvari i dvadeseti. Onda se zagledam u taj spisak i nije mi baš jasno čemu služi. Ipak zapisujem. Čuje se šum tipkanja po tastaturi. Pogledom tražim radne naočare, jer mi sa onim za napolje ne ide baš. Svud oko sve one stvari koje koristim. Spakovane na svoja mesta prestaju za mene da postoje a tako sakrivene ne mogu se pozvati telefonom. Tu sam sam i okruženje sam prilagodio onom što mogu i kako mogu. Mislim o tome kako je moja stara srećna jer me ima kakav god da sam. Kada još malo zabasam u sopstveni zaborav nedostajaće mi neko...