Ono pola hleba, nekako smeđeg, jer tako rano nije bilo one vrste koju više volimo, što si mi spakovala da ga imam kada se vratim kući, sav se bio sasušio. Možda se to ne bi dogodilo da nisam svratio i ostavio ga mojoj staroj da proba sviđa li joj se. Kada sam otišao neki dan posle, kaže, "tvrd je" a on još uvek u onoj papirnoj kesi u koji si ga stavila. Ponesem ga i ostavim gde obično stoji hleb, između one dve kutije.
Malopre mi skrene pogled papirna smeđa kesa, lagana skoro kao da u njoj nema ničeg. Izvučem dasku i onaj veliki nož i nekako uspem da izdrobim hleb na male komade, proključam pola litra posoljene i nauljene vode i napravim poparu. Eno stoji u onoj maloj šerpi sa drškom. Da "ostine", kako je govorila moja baba Danica, da se malo prohladi. U činiju sam nadrobio malo sira i evo dodajem još po malo pušeću poparu, ukuvani stvrdnuti hleb. Na jeziku osećam detinstvo dodajući viljuškom zalogaje, tople, zasirene, ukusne. Nisam zaborvio kako se pravi. Nisam zaboravio kako izgleda nemati za bolje ili samo nisam zaboravio vreme u kojem se ništa nije bacalo, pa ni stvrdnuti hleb.
A možda je ona tu samo da bih imao više kada se ponovo otisnem lađom do tvog ostrva, jedine luke, bežeći od kletve da u svakoj imam te po jednu.
