Jutros mi je bila policija. Mislio sam da su se izgubili i bio sam voljan da im pomognem ali nisu bili kooperativni. Njihova navala pitanjima me je najzad smilovala da ih pustim u kuću izvinjavajući im se što je takav svinjac okolo. Nije im smetalo. Rasporedili su se i posedali. Nisu imali ništa protiv kafe a ne bi imali ni protiv da iznesem meze i pečenje da je nešto preteklo od nove godine. Tu sam se baš izbrukao.
Iz niza njihovih pitanja ubrzo sam shvatio da komšiluk mnogo više zna o meni nego ja i da ću propitivanje morati mnogo ozbiljnije da shvatim od pokazivanja puta zalutalima. Gde sam bio sinoć oko 21:25? Odavno ne pamtim takve stvari. Zato sam se i razveo! Takva pitanja mi uključuju nervirator na trojku. Hranio sam psa, kažem. Ali ti nemaš psa, kažu. To prisno obraćanje je značilo da sam prvi osumnjičeni, ako ne i jedini. Ima komšija, pomirljivo kažem. Jedan od njih je izašao, valjda da uzme iskaz rundovu, ali se ubrzo vratio jer rundov ne voli uniforme. Mic po mic dođemo dotle da je komšinicu koja stanuje malo niže preko puta neko napao u mraku pored bandere na kojoj nije radilo osvetljenje. Po toj tačci sam bio veoma sumnjiv jer na stolu je bilo alata kojim je i rad hidrocentrale mogao da se ugrozi a ne jedno osvetljenje, bandersko.
A komšinica! Prelepa crnka kojoj ni debela zimska odeća ne može da sakrije ništa a letnja više otkriva nego što sakriva. Svakom normalnom bi pao mrak na oči a ostalim nek je bog na pomoći da se uzdrže. Jedan od mojih zakona kaže, ne diraj komšiluk, ali nisam bio slep. Svakako je neko koga volim da vidim, kažem, dobar dan, dižući sa glave kakvo god pokrivalo. Da su nju pitali znali bi da nema razloga da me posećuju. Znači, u tom napadu je lošije prošla nego sam pretpostavio.
Malo su pretreseli moj lom i u donjoj fioci, desno, među gaćama i čarapama nađoše neke igračke na baterije, nikada upotrebljene, časna reč. Moje opravdanje zašto je to tu, da nema smisla da stoje sa escajgom, nije bilo prihvaćeno. Ni ona jedna kutija Durex klasika, još u celofanu, nije ostavila bolji utisak. Kada ste zadnji put? Ako im kažem da je bilo pre šest meseci, daću im motiv i dok razmišljam kako da se izvučem, što je narušilo njihovo strpljenje, obaveste me da je bilo pre pet meseci i tri dana. Komšiluk je precizan kao atomski sat. Pokažu mi i fotke. Sedimo na terasi i kikoćemo se. Nisam smeo da se upuštam u objašnjavanje tog fenomena jer bih morao da priznam da sam pričao onaj urnebesni vic o policajcima. Iz ugla snimanja shvatim da ona baba iskosa preko puta ima odličnu kameru na mobilnom. Bacim pogled kroz prozor i vidim je. Privukla kafu prozoru i osmatra.
Ubrzo, nakon gomile pitanja, sastavim listu komšiluka sa kojima su policajci obavili razgovor. Među njima je bila ona komšinica što živi sama, kojoj se ljubazno javljam. Znamo se od mog detinjstva jer sam porastao dole u kući na uglu, preko puta. Prosto se osećala žestoka neugodnost ako bih potrošio reč više od uobičajenog dobar dan ili dobro jutro. Tu je bio i onaj komšija koji usiljeno odgovara na moje dobardananje. Od njega su saznali kada je bilo koje žensko čeljade kročilo kod mene i koliko je sve trajalo. Od one komšinice što misli da se lepo nosi saznali su kako je ta ženska čeljad bila obučena. Imali su njihovu rejting listu poređanu po količini sviđova. Na vrhu liste je bila kratkokosa gospođa, lepog osmeha i veselog ponašanja a na dnu ona što iz taksija nije izlazila. Visoko na listi bile su vruće pantalonice, kasnije maskirane u nešto pristojnije. Lista je bila duža od mog sećanja i kapaciteta ali, komšiluk je sigurno bio u pravu. Očevici su to.
Na kraju smo nekako došli do toga da je većina prikupljenih iskaza nepouzdana. Odlučujući je bio poziv čeljadeta koje povremeno dođe da skrasi lom koji pravim i kojem svesrdno pomažem kako bi uspela da posao uradi za jedan dan. Dogovorili smo se za sutra kako bih Praznik sačekao u primerenom redu.
Popili su kafu, onu treću i udaljili se. Jedan od policajaca se pri izlaženju okrenuo, slegnuo ramenima i sa grimasom, jbg, ne zameri, takav je posao, pridružio ostalima.
Skinuo sam zavesu i drvene šalone sa okvira prozora kako se komšiluk ne bi mučio u sagledavanju mog života.
Ipak, RedTjub prelistavam samo kada sunce sija direktno, odbijajući se od stakala i zaslepljujući preradoznale.
