Kada bih došao u tvoj grad, nenajavljen, i hodao ka tebi nogu pred nogu sokacima koje znaju samo posvećeni, da li bi, stvarno, da li bi osećala plimu negde u sebi i potrebu da otvoriš vrata kao da je neko već tu, ispred, ili bi se spremila i bez valjanog razloga krenula mi u susret, tek da savladaš taj neopisiv osećaj? Da li bi, kada me vidiš, onako, iz trka, skočila na mene i obavila me sobom uz rizik da se oboje srušimo na asfalt i razvejemo sinoć napadali sneg. Zasula poljupcima. Bila u nedoumici šta to još da mi uradiš kako bi ispraznila tu radost što nisi išla u susret uzalud.
Samo pitam. Stvarno ne znam šta bih radio pred vratima koja nema ko da otvori.