Mogu da otpevam opersku ariju. Da li bi ti se svidelo? Ne verujem. Zato to radim dok se tuširam ali sve ređe jer se ni meni ne dopada kako to zvuči. Ali mogu da otpevam. Mogu još puno drugih stvari, nije mi teško, dobro se osećam dok ih radim. Na moj način. Moj način nije uvek i način kako to drugi rade. Nije uvek dopadljiv ali se oko toga i ne sekiram puno. To je moj način i tačka. Ponekad mi nije pravo što je tako.
Na primer: dopada mi se neko. To dopadanje, otud, odovud, završi na tome da bih tog nekog da volim. Onako, baš, ali ne uspeva. Neko bi da se voli onako kako voli da se voli a ja imam samo moj način i tačka. Budem i fleksibilan i sklonim tačku ali nije dovoljno. Ili bude baš sve dobro ali traje neko kratko vreme posle kojeg prestane da bude dobro.
Mislim da se razumemo. Imam problem. Kako voleti nekog na način kako voli da se voli a da to bude i onako kako ja volim da volim i tačka? Dobro, bez tačke. Zašto vreme ume da pokvari to kako volimo da volimo?
Od skoro kao da sam našao odgovor. Kao i sve drugo i to kako volimo da se volimo i kako volimo da volimo stari. Prava stvar je kada sve to stari istim tempom na obe strane pa i ne primetimo da je sa nama ostarilo i kako volimo da se volimo kao i kako volimo da volimo. Ispod tog kamena sam otkrio odakle moj problem crpi snagu.
Starim sporije nego drugi i moja način i tačka takođe. Zato, možda, onima koje volim da volim dajem i do dvadeset pa i više mojih godina fore, tako da stižući me starimo u svemu skoro podjednako. Zasad je to dobro rešenje, dok vreme opet nešto ne zabrlja
