Ne volim raditi kod kuće. Imam nekoliko mesta za različita doba dana. Priključak za laptop i neprimetnu uslugu. Muzika, ako je ima, od one neopazive vrste lift muzike koja vas čini čilim ali ne i angažovanim. Dopušta vam da se bavite sobom ili svojim sagovornikom. Ako ste se snabdeli takvim nečim. Ako niste, ili o tome niste uopšte razmišljali, može vam se desite da vam uleti i napravi haos kao i meni to popodne. Sletela je na stolicu, okrećući je i zajahujući u jednom potezu. Trebalo bi mi puno vremena da to uvežbam. Odmah po sletanju je bupnula čašu sa poklopcem pred mene. Svoju je lagano spustila zabadajući pogled u mene. Koliko god o tome mirno govorio sada, tada sam odskočio od stolice dižući obe ruke u vis sa sa grimasom isprepadanog tipa. Srce je poskočilo i negde zveknulo dok mi je dolazila u vidno polje "mislio si da ćeš se lako izvući" izgleda lica. Tresnuo sam dlanove o sto pri spuštanju, besan na sebe što je uspela da me istera iz pameti i zaustio da dreknem nešto poput: "Dokle misliš da me ovako prepadaš!!!!", ali me je preduhitrila.
"Dokle ćeš da pišeš onakve gluposti? Kakav tatu na leđima? Jesi li normalan?!"
Ona isprepadanost poče da se spušta naniže. Glas joj je bio ne toliko siktav koliko opasan.
"Ti nisi...?"
"Nisam, pogrešno si spojio! Ceo dan me zezaju i traže da pokažem leđa! Počinje zima a ti mi navukao majcu bez leđa. Genije!"
"Ko te zeza...?" Idiotsko pitanje!
"Baci pogled!" Pomače jaknu i za pojasom vidim značku. Počnem da nišanim i ona još malo pomakne jaknu da više svetla padne. Visoko tehnološki kriminal. Ups. Sadržaj pantalona je rapidno počeo da se smanjuje. Lice mi je dobilo upitni izgled.
"Kenjao si nešto po fejsbuku pa si nam došao u fokus". Sunce ti... Temperatura je počela da mi se spušta.
"A to sokoćalo da baciš. Šuplje ko sito. Za petnaest minuta sam ti pogledala sve što imaš". Sklopio sam laptop.
"Tu sam ti i našla blog. A na Fejsu i one stare"
"Kako...?"
"Kako da uopšte razgovaram sa tobom? Ono u Zoo vrtu je bilo neslužbeno. Htela sam da te vidim uživo."
Mora da se nakezio moj muški ego. Podigla je prst i licem učiteljice mi saopštila.
"Kao pisca!". Kao pisca? Ovo neće ispasti na dobro...
"Da sam znala da ćeš mi zalepiti tatu, stavila bih ti više ljute paprike u urnebes salatu". Zvonko se smejala, vrteći glavom sa dlanom na čelu.
"Da si mogao sebe da vidiš, jedva sam se uzdržala da se slatko ne izsmejem."
Okrenula je laptop prema sebi, otvorila ga, iskucala nešto i vratila prema meni.
"Zbog ovog te ganjamo. Otkud to znaš?" Moje fejsbuk beleške.
"Ali, to je priča!!!". Okrenula je laptop prema sebi, obeležila dve reči i vratila mi ga. Gledam i ne verujem.
"Za to znam već 30 godina" Ponovo je okrenula prema sebi i obeležila drugi deo teksta.
"To sam izmislio!" Skupila je oči i gledala me. Borio sam se da izdržim pogled.
"Dobro, imaš sreće. Nisam te privela jer bi me zezali još više. Osim te gluposti nemaš drugih mrlja" izlogovala se sa mog profila i sklopila laptop.
"Ne zoveš se... ?"
"Ne zovem se Tamara, naravno. Pij tu kafu ohladiće ti se."
"Ako o ovome napišem...?"
"Ako napišeš, a čudila bih se da to ne uradiš, znaš šta ćeš izostaviti!"
"A ako..."
"Veruj, ne bi da se kačiš sa mnom. Progledala sam ti kroz prste za onaj tatu zbog urnebes salate koju sam ti uvalila"
Dok je ustajala ispila je svoju kafu do kraja.
"Vidimo se" pokazala je prstima ram spajajući palčeve i kažiprste namignujući mi.
Mahnula mi je i krenula van iz kafića. Na pola puta se okrene i doviknu:
"Da ti nađem onu adresu?" Razmislim trenutak:
"Ne bi bilo fer. To ću sam, nekako". Okrene se podignutog dlana na pozdrav.
Dopada mi se nešto u njenom hodu i to kako joj tesne farmerice stoje. Zatresem glavom i oteram te misli.
Treći ili peti put čitam ovo iznad i razmišljam da li sam napisao nešto što nije trebalo. Svakako će mi reći.
* Kome nije jasno - virni u prethodni post
** Kome ništa nije jasno, ubiće se od čitanja :o)
