Stao je ispred i gleda me. Zažmirio na jedno oko, zabio ruke u pantalone. One zamalo ispod kolena, sa tregerima, dva velika dugmeta se sjaje nešto manje od njegovih očiju. Kosa lepo razdeljena, malo na levu stranu. Bela košulja sa kratkim rukavima.
"Pošto prevoz?", pita.
"Ooooo, miran!" umirim konja odsečnim glasom pomerenog iz stajaćeg dremeža.
"Pet dinara", kažem.
"Mnogo ti je to", tiše će.
"Gde voziš?", pitam.
"Pod brdo, iznad groblja"...
"Dobro, četiri", kažem
"Može tri?", pita, podigao dlan iznad čela i još uvek škilji u mene sklanjajući se od sunca. Gledam ga par trenutaka i pružim ruku.
"Može!". Njegova, bela, dečja, nestala u mojoj čvornovatoj. Idem za njim i vodim Cvetka. Gazi sigurno i dovodi me do već istruganih drva i uglja, vadi smotani novac iz džepa, plaća, blagajnik mu daje račun, pažljivo ga presavija i stavlja u džep od košulje.
"Oćeš da mi pomogneš da utovarimo?". Vežem Cvetka i tovarim ugalj. Dobar je kupio. Nema prašine. Sve u komadima. Punim zadnji deo ugljem. On napred stavlja istrugana drva, pažljivo da sve stane.
"Koliko imaš uglja?"
"Tonu", kaže kratko.
"Kako znaš?"
"Merili smo na vagi"
"A drva?"
"Izmetrili su mi u onom tamo ramu, pa sam posle tražio da ih istružu", reče da zadovolji moju radoznalost.
"Malo sam ti naplatio", kažem, i gledam ga u oči.
"Pružio si mi ruku", kaže, i gleda me u oči. Nasmešim se i popravim kačket.
"Hoćemo li?", pitam. On ide iza da sedne na rudu.
"Nemoj tamo! Sedi pored mene", nameštam preko sedeće daske ćebe koje miriše na Cvetka. Penje se, hvata za kanatu i dasku i seda. Noge zamalo da ne dohvataju patos.
"Hajde Cvetkooo!".
Cvetko povuče, nije ovo ništa za njega, ujednači hod, izađemo sa stovarišta. Kopita kloparaju po kaldrmi, kola škripe dok se teret ne rasporedi i posle se čuje samo još šum guma po kamenu.
"Kako se zoveš?"
"Dragan"
"Ideš u školu?"
"Idem, treći razred". Popravim kačket. Nešto mi se opet nakrivio.
"Koga imaš?", pitam.
"Sestru i majku". Glas mu je ravan, otresit. Vruće mi ispod kačketa. Skinem ga i stavim na koleno ispod ruke. Prebacim štrangle u levu i počeh da dižem desnu da ga pomilujem po glavi pa stanem. Uvredio bih ga. Spustim ruku. Stavim opet kačket na glavu i bez potrebe podviknem Cvetku.
"Jel ide sestra u školu"
"Sad će, u septembru. Idi ovde uzbrdo pa gore kod raskrsnice desno". Skrenem Cvetka uzbrdo. Na pola ulice njegovi vršnjaci igraju kence. Kada ga vide, dovikuju i zovu ga. Odmahuje rukom, ne može sad, kaže im. Skrenem Cvetka desno. On je već skočio sa kola i otrčao da otvori kapiju. Uterujem Cvetka u travnato dvorište. Pokazuje mi gde treba da se istovari. Podmetnem komad uglja pod točak da nizbrdica ne prevari Cvetka, skinem kanatu i sručim drva i ugalj pred do pola ukopan podrum. Vraćam kanatu, okrećem Cvetka. U ruci drži moja tri dinara i pruža mi ih. Rukujemo se. Isterujem Cvetka, on se skida, ostaje samo u gaćama i sandalama, hvata komade uglja i unosi ih u podrum. Kao popravljam kanate na ulici ispred dvorišta. Radi, ne osvrće se, leđa mu se povijaju, katkad zastane i osloni komadinu na koleno. Sve zna. Domaćin.
Post je objavljen 06.11.2015. u 23:46 sati.