Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/etruscanmatrix

Marketing

Gledanje

Gledali smo se već neko vreme. Sunce se presijavalo na njoj i teralo je da žmirka ali nije skidala pogled. Kao ni ja. Sedeo sam prekoputa u pozi Mislioca i nastojao da shvatim zašto ih ne skrećemo. Samo ga raširim da uhvatim joj stomak kako se pomera dok diše, pa suzim nazad na oči. Glava joj je malo podignuta, bez oslonca, kao da joj nije potreban.
Nisam odmah spazio da je sela pored mene. Možda i jesam ali mi nije bilo važno. Možda je čak i čekala da je primetim i kada već nisam, munula me je u rebra laktom i dala u ruku topli sendvič i flašicu kisele vode u drugu. To me je definitivno nateralo da fokusiram pogled na nju sa, verovatno, glupim izrazom na licu.
"Gledam vas već dva sata kako buljite. Računam, ogladneli ste"
Imala je pravo. Vraški je imala pravo jer mi je topli sendvič tako dobro mirisao.
"Tamara". Pruža mi ruku.
"Ram". Pružam ruku.
"Za sliku sa...?" i pokazuje preko puta. Na usnama joj osmeh dobrog vica dok grize svoj topli sendvič.
Verovatno sam nastavio da piljim u nju dok je brzo mlela zalogaj pogleda uperenog preko puta.
"Ohladiće vam se", hvata me za omlitavelu ruku i prinosi mi sendvič ustima.
"Lepa je" kaže i bradom pokazuje preko puta.
Slažem se sa njom, klimam glavom jer su mi usta puna urnebes salate, oči suza. Otpijam vodu...
"Jeste". Iz njenog sendviča viri paradajz i pečurke u pavlaci.
Gužva kesu i briše se salvetom. Nije našminkana. Kratka crna kosa joj uokvirava lice. Vidi da je gledam i prstima pokazuje i kaže,
"Ram za sliku..." i okreće mi glavu da gledam pravo. Preko puta je ustala i miriše naše sendviče. Na mom licu je pitanje.
"Gledam vas već mesec dana, sedite tu nepokretni, nervirate je i kada odete nervozna je dok se ponovo ne pojavite."
Završavam sendvič, brišem se salvetom, otpijam vodu ne skidajući pogled sa očiju pored mene. Boja oka bližeg meni se polako menja u zelenu. Ne znam šta da mislim. Do malopre zauzet onim krupnim zurećim očima preko puta, izbačen ovim novim.
Uzima zgužvanu kesu iz moje ruke i zajedno sa svojom baca u korpu pored klupe.
"Zar nećete da je pomilujete". Volim izazove. Ovo je definitivno bio ozazov.
Ustajem, prelazim stazu, preskačem šipku, prilazim sasvim, ona primiče glavu. Sa oklevanjem provlačim ruku i dotičem obraz. Podiže i spušta glavu mazeći se o moje prste. Osećam njen miris. Okreće mi leđa i celom dužinom legne ispred mene puštajući me da je češkam. Okrećem se prema zelenom oku sa osmehom nekog ko je uspeo i vidim da zamiče stazom. Njena letnja majca bez leđa ostavlja dovoljno prostora da se uoči istetovirani zmaj i dole niže, glava tigra. Izvlačim ruku i trčim za njom. Zamiče za ugao, Dolazim do njega. Bacam pogled niz stazu kojom je, mislim, krenula. Nema je. Brzo okrećem pogled na sve strane. Nema je.

Iz tame žbuna levo motri oko puneći se zelenom. Pri izdisanju čuje se tiho predenje Tigrice.



Post je objavljen 29.11.2015. u 17:07 sati.