Nisu svi potoci isti. Ovo je nekada bio potok a sada je samo gudura u kojoj osim stena, prašine i retkog rastinja nema više ničeg. Ah, da, ima. Sunce. Novembar tamo i novembar ovde.
Dva sata na aerodromu. Petnaest sati leta, pa opet aerodrom, pa za Kimberli i onda neki komarac avion koji je non stop leteo ispod radara jer, posle sam utvrdio, nije imao dozvolu za letenje, ali imao je avion. Konačno Grikvaštad crvena prašnjava pista i hotel "malo sutra". Srećom sam u Kimberliju pazario, iz opreza, nešto pouzdane kamp opreme i opremu za prospekciju koju nije imalo smisla vući od kuće. U Kimberliju je to ionako najprodavanija roba a Grikvaštad je nekada bio grad kada su razbucali pleme Grikva i raselili ga. Mislim, daj, grad, Kafana sa kolonadama na raskrsnici, ured za raseljavanje preko puta, koji je sada obična rupa i par magacina. Ostalo je pojelo vreme ili razvuklo se. Sve što treba je u kafani. I pijanci i dozvola za kopanje i hrana i voda. Mislio sam da iznajmim terenac, ali ovde ne može ni magare da se iznajmi.
Par dana sam lutao okolo i vraćao na spavanje u vreći pod kolonadom ali kako sam odlazio sve dalje, počelo je da mi biva teško da se vraćam. Napunio sam rezerve vodom i rešio da ostanem par dana u bušu. Nadao sam se da ovde ne šeta niko ko bi mogao da me doručkuje. Nabasao sam na nekoliko kopova u kojima su radili Grikve. Mahanje rukom, pozdravi, nemaju kada da gube vreme sa mnom. 15 Randa za kilo nije puno para ali ako se dosta iskopa može se lepo živeti. Na dva obroka dnevno. Njihov engleski sa zadržanim klikravim glasovima lokalnog jezika jedva sam razumeo, ali razumeo sam. Ono što je bilo važno. Video sam na kojoj je dubini žica.
Naslonio sam se na stranu gudure, sklonio od sunca, otpio jedan gutljaj, gledam flašu i merim koliko gutljaja još dok sasvim ne ostanem bez vode. Kroz glavu mi prolaze slike laboratorije za petrografiju i mineralogiju na Prirodno matematičkom. Premećem kamenje i nastojim da upamtim izgled svakog od njih 360 koliko ih ima u kutijama predamnom sa gomilom podataka koje isčitavam iz knjige i blejim jer ne umem da pamtim na taj način. Ne umem da bildujem mozak nepovezanim činjenicama. Držim u ruci krokidolit, bar tako piše na etiketi, varijetet minerala ribekita, poznatog i kao plavi azbest (gde je ovde plavo, nemam pojma) koji daje vlaknastu strukturu pa kada kroz njega prođu podzemne vode koje u sebi imaju rastvoren silicijum, rekristalisaće u kvarc i preuzeti izgled vlaknaste strukture i time ući u grupu šatojan kvarc minerala. Primese oksida gvožđa će ga bojiti od žute preko mrke do crvene koja se dobije blagim zagrevanjem, ali to je bila kutija, sa etiketama, sa opisima u knjizi a ovde je samo jebeni nekadašnji potok! U mojim knjigama nigde nije pisalo kako ga naći u ovakvoj jebenoj guduri sa jasnim presekom slojeva. Na dobroj sam visini, na onoj istoj gde sam video žicu koju su kopale Grikve, ali je ovde nekada protičuća voda razorila kontaktni sloj i oslepela i onako malo moje znanje.
Sunce se spustilo već sasvim nisko i bilo je vreme da se negde smestim na spavanje. Nisam mrdao iz sedećeg položaja. Napor da izađem iz gudure mi se činio prevelik da bih se u njega upuštao. Mozak mi je tražio neki drugi način ali ga nije bilo. Ponovo blejim kao nad onim kutijama zagledan u tačku koja se na suncu presijava kao mačje oko. Mačje oko! Mačje jebeno oko!!! Šatojan!!! Zbacujem ranac i pazim da ne izgubim odblesak iz oka. Grabim čekić za prospekciju i zabijem se u stenu sa druge strane gudure. Evo ga sloj!! Otkopavam sa gornje i donje strane!! Izgleda kao parče engleske pite!! Gornji i donji oksidisani sloj kvarca i u sredini Tigrovo oko!!! Borim se da odvojim dovoljno veliko parče i najzad ga dobijam. Kao dva dlana, četiri prsta debelo parče stene.
Grabim iz gudure i dok sunce leže, visoko kačim viseći ležaj i uvlačim se. Savladava me umor, guram se sa dvodlanim kamenom i nešto mislim, trebalo je da se već pojaviš, da ti vidim Tigrovo oko a ne da ga tražim ovde u nedođiji.
