Imao sam jednom jedno drvo,
tamo među brežuljcima.
Nebo je stanovalo na njegovoj krošnji
a brežuljci su mu visili na korenovima.
Umeo sam da skitam po svemu tome,
i po nebu, dabome.
Jednog dana, ne umem reći kada,
možda baš onda kada sam bio tako daleko sam
a ono je bilo najbliže,
provukao sam se kroz okolno šiblje,
seo na ranac, naslonio se na stablo.
Možda sam čak i zažmurio
ili mi se samo učinilo da su neki dlanovi
bili na mojim kapcima i na grudima
skoro me uvlačeći u glatku pravilnost ćutljivog stvora.
Od tada sam znao da je stablo moje
a znao sam i druge, možda i čudnije stvari
o kojima nema smisla sada kao što ni njega nema.
Nekome sa testerom u rukama
previše se dopala njegova glatka pravilnost.
Post je objavljen 10.11.2015. u 21:01 sati.