Bio je to sasvim običan zid, u onom prolazu iza robne kuće. Da, onom što povezuje pasaž i sokak u kojem stanujem. Bočni zid poslastičarnice i jedino mesto gde je bilo moguće videti kako su nekada zidovi tog kraja izgledali pre netom prispelih zgrada sa ravnim krovovima. Malter se potkoružio i na nekim mestima uveliko već otpao otkrivajući ciglu nestandardne veličine ali u sasvim solidnom stanju. Bio je sasvim običan do tog dana, trebalo bi da je bila sreda, kada se zabeleo, sasvim gladak i spreman.
Imao sam pri sebi samo jedan skoro sasvim istrošen sprej i u trenutku dok je kuglica unutra kloparala udarajući o zidove, primetio sam oznaku. "Dajte mi vremena da završim". Neko je već bio ovde, skoro na mojoj teritoriji i rezervisao prostor. Nije me pogodilo to saznanje. Pogodilo me je što je oznaka bila moja. Ništa neobično, kao da sam rezervisao prostor u svom okruženju. Samo ja sam znam da nisam.
Prestao sam sa trešenjem spreja i spustio ga u torbu. Nije mi se dalo da bilo šta činim. Gledao sam oznaku neko vreme, glatku belinu površine zida i udaljio se nogu pred nogu. Leto je bilo u zamahu i imalo se šta raditi. Društvo mi se rasulo po morima i okeanima, neko da odmara, neko da opslužuje na brodovima brinući se o bogatom svetu na putovanjima između egzotičnih tačaka na zemljinoj kugli. Ja ću kao i obično u planinu. Kazali su mi da ledena pećina nije kao što je bila, da su ukrasi počeli da nestaju. Želeo sam da to vidim i zabeležim, kao i prošli put. Izmaglica nestajućih ledenih oblika.
Znatiželja nije bila velika, tako da nisam često prolazio kraj zida ali me je put naneo. Neko je postavio prilično nejasnu skicu. Posle par minuta gledanja shvatio sam šta će biti na zidu. Motiv mi je bio poznat a i razlog načina pripreme. Postavljene su bile oznake samo dijagonalno, za polovinu gotovog rada. Ovo saznanje me je navelo da sve što se dešavalo na zidu shvatim kao poziv. Ako ucrtam oznake za drugu polovinu, Neko će shvatiti da sam razumeo poruku i da sam prihvatio izazov. Obeležio sam praznu površinu. Ko zna kako radim ne bi umeo da napravi razliku među polovinama. Potezi su bili skoro identični. Razlike su postojale, naravno i ja sam ih uočavao. Govorile su mi da me niko ne kopira. Rukopis je bio autentičan ali skoro identičan sa mojim. Imao sam smešak na licu kada sam se pojavio kod mog prodavca sprejeva. Kod njega toliko dugo pazarim da je nešto od mojih potreba pokrivao specijalnim narudžbama znajući da ću ih sigurno kupiti. Osmeh mu se razvukao od uveta do uveta kada je shvatio koliko kupujem.
- Ovo će biti nešto veliko, rekao je.
- Pre će biti detaljno, odgovorio sam.
Osmeh je nestao kada je shvatio da mu dajem samo polovinu para a da će drugu sačekati. Nije mu bilo baš pravo ali znao je da ne rizikuje.
Kutije sam preneo iz dva puta. Sreća pa nije tako daleko. Mogao sam da pozovem upomoć ali, želeo sam da ovo zadržim za sebe što duže mogu. Veče nakon kupovine obišao sam zid. Oznaka je bila promenjena. Sada je glasila "Dajte nam vremena da završimo". Poslednji znak je dopunjen pretvarajući jedninu u množinu. Neko je bio ovde. Neko me je možda čak i video dok sam dopunjavao skicu. To me nije učinilo nervoznim. Ipak. Nisam želeo da sretnem Nekog.
Leto je pržilo iz sve snage, na planinu nisam otišao, nisam išao ni na bazen, rolere sam vozio izuzetno ali sam uporno praznio sprejeve i belina zida je ostala samo po rubovima ali je još uvek bilo daleko od kraja. Ruka i oko koji su radili pre mene i posle mene imali su iste poteze i zapažanje tako da sam već sasvim teško razlikovao šta je moje a šta ne. Znao sam sasvim sigurno gde sam trošio boju ali i tamo gde nisam, video sam svoj rad. Povremeno sam prepoznavao osećanje koje mi se javljalo dok sam radio ili razmišljao o zidu. Posle nekog vremena sam bio sasvim siguran u to kako bih ga nazvao. Bezgranična ljubav. Uskoro sam bio u stanju euforije preko celog dana. Mislio o zidu ili ne, radio na zidu ili ne. Kretao sam se laganije, brže stizao, manje kasnio, manje jeo, više radio, preciznije, sa više zanosa, sasvim uvučen u priču nastajanja murala na zidu. Neko je bio bespolan, Neko je bio drugo ja, Neko je bio moja nedostajuća polovina, Neko mi je uskoro bio sve. Jer, neko je stalno bio tu potvrđujući svoje postojanje.
Prošlo je leto i dobar deo jeseni. Već je zahladnelo dovoljno i rad je uskoro trebalo da bude gotov. Nanosi boje su se presijavali u večernjim satima osvetljeni samo oskudnim svetlom u prolazu. Nije ni čudo što se tako malo ovde prolazi. Nakon početka sezone loženja rad je bio gotov. Stavljena su dva potpisa uklopljena u jedan. Nedovršenost mog se uklopila u nedovršenost Nečijeg čineći jedinstvenu celinu. Kako se rad na muralu bližio kraju počela je da se javlja nedokučiva praznina narastajući sve više i više tako da je osećanje beskonačne ljubavi izmešano sa novim osećanjem počelo svog da me boli. Odlagao sam privođenje završetku dok je god moglo. Sve je počelo previše da mi znači. Nije to bio samo izazov stvaranja, bio je to i izazov življenja. Neko postoji, Neko je toliko ja kao što sam ja ja i ja sam toliko neko kao što je Neko Neko. U meni je postojalo bezgranično prihvatanje. Neko je moja polovina. Voleo sam da mislim da ima kosu takvu i takvu, crte lica takve i takve, ruke. Da ruke, posebno, takve i takve sa prilično ženskim atributima. Sve je bilo tako isparljivo i u izmaglici tako da ni muški atributi uskoro nisu bili ništa neobični. Ja sam samo polovina nekog bića, oboje smo celina. Šta menja ako smo obojica celina? Ali, Neko se nije pojavljivao.
Nije bilo svečanog otvaranja. Nije bilo presecanja vrpce, govora, pljeska, rukovanja, tapšanja po ramenu. Ali bilo je promena. Neko je postavio osvetljenje koje je celom muralu davalo mističan izgled. Prolaz je dobio lepe zidne svetiljke. Niklo je par kafanica u otvorima probijenim prema prolazu sa po par stolova, koliko je dopuštao raspoloživi prostor. Jedna malo ukoso od murala. Uskoro sam postao stalni posetilac u večernjim satima. Zvezda novouređenog prostora je bio do skoro sasvim običan neugledni zid. Voleo sam da slušam komentare i razmišljanja prolaznika, turista koji su počeli sve češće da se pojavljuju kao i gostiju za par susednih stolova. Nekada sam jedva uzdržavao smeh, nekada imao želju da se umešam u razgovor ali sam ubrzo odustajao. Uskoro je ceo prostor natkriljen staklenim tunelom lepo propuštajući dnevno svetlo, krajevi prolaza su dobili lavirintska vrata tako da iako je vani bilo hladno i vetrovito u kafanicama je moglo da se sedi, pilo se kuvano vino sa karanfilićem cimetom i biberom po želji, neke neobične kafe, kao i sasvim uz njih neobični kolačići oblikovani po sveprisutnom muralu. Prolaz je dobio ime kao i mural pravdajući svoje rađanje u srcu Grada.
Neko se još uvek nije pojavljivao i meni je bilo sve teže da sedim i čekam. Izjedala me je sopstvena polovičnost. Pokušaji i dozivanje na nekim drugim belim površinama u gradu ostali su bez odgovora. Ponekad mi se učini da za susednim stolom sedi Neko, bilo zato što ćuti očiju znalački uprtih u bivšu belinu zida ili zato što svojima za stolom znalački objašnjava detalje. Glas mi je privukao pažnju. Glas kakav bih voleo da slušam stalno.
"Ma kako nije naopako, zašto su im glave naslikane naniže?"
"Nije naopako, pa strmoglavljuju se!"
"I vidiš da se bore kandžama, tuku se"
"Ne tuku se, drže se kandžama!"
"Kako to misliš, strmoglavljuju se. Odakle to?"
"Sa velike visine. Vole se... I pare!"
"E sada ga pretera. Otkud znaš? Jesili ti ovo radila?! Ti si ovo radila!!!?"
"Prema legendi, ženka ga izaziva leteći do velikih visina, hvata ga kandžama i strmoglavljuje se skoro do samog tla u poslednjem trenutku ga puštajući da se odvoji. Ako izdrži imaće porod."
...
"Koliko su blizu tla?"
"Vrlo blizu"
"Zašto ne jedeš više. Ne sviđa ti se pica Dva zmaja?"
"Sve što volim jedem po malo."
"Ne može nikada da ti dosadi?"
"Da!"
...
Sedim i čekam. Znam da neće dopustiti da udarimo o tlo.
*Iz zbirke priča "Trag vremena" by Rumbler
