Ljuta je još. Negde unutra. Ne može da mi oprosti nešto što nikada nije od mene očekivala. Nije očekivala da odem. Računala je to kao odlazak od nje. Nikada nije bilo tako. Ali.... Nešto u njoj se srušilo i napunilo mesto gde sam bio.
Odtrpavam. Pravim ga ponovo. Zovem... Ne javlja se. Poruke ni seen da vide. Kada baš hoću da je vidim, napravim zasedu, pogledam raspored časova, u zbornici pitam, da budem siguran da će doći sa dnevnikomm u rukama. Lice joj je nasmejano. Poljubimo se. Sednemo u onu zastakljenu pored zbornice, na klupu i pričamo dok ne zazvoni kraj velikog odmora i mog pogled na njoj. Zagrlim je i vratim se u nedostajanje.
Ili, sretnem je u nekom odlasku ili povratku i ukradem na jedan razgovor kafe u bašti kafića. Okolo oleanderi i sunce. Pričamo o školi, o odeći, kao pitam nešto što ne znam a sve sam pročitao i pustim je da mi održi predavanje i propituje me posle. Kradem vreme. Ljuštim ljutinu i pravim mesto. Svaki put ispočetka. Još uvek ljuta tatina mlađa.