Nikada se nećemo sresti, ti i ja, Anđele beli. Nikada nećemo na vrhovima prstiju osetiti toplinu naših tela. Zauvek ostaćemo u ovom oblaku elektrona gde mogu da budem šta god, gde možeš da budeš šta god, gde već jesam sve što ti je potrebno i gde već jesi ono što želiš da budeš. Tu možeš da se pribiješ uz moje telo, da se zagrliš mojim rukama, da položiš moje dlanove gde ti je volja i gde ti tog trenutka paše znajući da se neću buniti jer i ne znam gde si ih stavila, dok tipkam. Možeš da mi poveriš najveće tajne, veće i od onih koje ni sebi ne kazuješ. Možeš da pošalješ najlepši deo sebe smešten u sliku kakvu voliš da vidim i da znaš da je samo tren kasnije manje od jednog jedinog atoma. Možeš da tuguješ na mom ramenu ili na kom god delu tela ti se prohte, možeš da se raduješ bez mere radeći mi šta god, radeći sebi šta god, mojim telom iz oblaka. Svetvoj sam samo dok sam nestvaran, svevoljen, svedobar, svelep, sverečit, svenežan, svemoćan skoro samo dok ne upoznaš moj miris, čuješ mi glas, vidiš čarape pored, odeću, kosu, neobrijano jutarnje lice, dok ne vidiš kako ogladneo gutam zalogaje nečeg što se zateklo, dok ne shvatiš da sam sasvim običan neko. I zato se čuvaš od svega što me može doneti u svoj surovosti stvarnosti. Ne daš brojeve telefona, ne daš adresu, ne želiš da znaš kada stiže avion koji bi mogao da me donese, ne želiš ni da zamisliš sebe kako čekaš da se putnici iskrcaju ili sediš na stanici čekajući autobus u 11:55 iz neke daljine ili osluškujući zaustavljanje auta ispred tvoje bašte. Ja sam tebi sve samo dok me nema i zato možeš da me voliš i više nego što možeš da prežališ. I nećeš mi to nikada reći, tipkajući, uzdajući se da sve to već znam. Anđele beli.