Tugovanje nije moglo da mu pomogne. Njegovih dragih nije bilo i tu nije moglo da se uradi ništa više. Kuga je odnela toliko ljudi da više nije bilo pojedinačnih sahranjivanja. Nije bilo dovoljno onih koji bi kopali jame za sahranjivanje. Već se naziralo jenjavanje bolesti i preživeli su morali misliti na sebe. Tako je razmišljao Petit Aršard sedeći na pločniku. Kako god uzeli nije bilo moguće zamisliti veću razliku između njegovog imena i izgleda. Aršard je bio krupno građen čovek, jakih kostiju i mišićav i to ga je mučilo od kako su stradali svi iz njegove muzičke trupe. Ostao je sam. Muzicirati sam ne može da bude unosan posao kao što je bilo sa njegovim ljudima. Obilaženje sajmova i vašara je bilo baš isplativo a sada dugo neće moći da se računa na zaradu od toga.. Znao je da za njega postoji rešenje ali nije mogao jasno da ga vidi. Potrebno mu je nešto kao gajde, da ima prateće dron tonove koji bi išli stalno i deo za soliranje ali gajdaša već toliko ima. Treba mu i violina ili čelo zvuk, treba mu i prateći tonovi. Znao je da postoji rešenje ali je ono bežalo i skrivalo se od njega.
Sve je izgledalo još beznadežnije i to ga je držalo prekoputa jer tamo gde je trebalo da bude radionica Marsela Lefevra, čuvenog graditelja instrumenata i njegovog dobrog druga iz detinjstva, stajali su zapaučeni ramovi izloga razbijenih stakala. Već dva sata je sedeo na pločniku i hladnoća mu se uvukla u kosti. Prevladala je neka unutrašnja sila i dovela ga pred vrata. Pokucao je i dok je taj zvuk odzvanja unutrašnjošću, pustio je i zvekir dva puta da lupne, ne jako, ne nervozno, već skoro izvinjavajuće. Već je mislio da nikog nema kada su se vrata odškrinula i iz mraka začulo isplakano
"Koga tražite?"
"Marsela. Ja..."
"Marsel je u Valley âmes anonymes..."
"U dolini bezimenih duša..." ponovio je nesvesno.
"Da! A ko ste vi?"
"Ja sam njegov drug iz detinjstva. Ja..."
"Vi ste Aršard?"
"Da gospođo. Ja sam..."
"Vi ste Aršard!!!"
Vrata su se otvorila i prilika u crnom, isplakanog glasa i očiju, uvukla ga je unutra.
"Gospođo, ja ne bih da..."
"Aršard je došao!" glas je živnuo. Vodila ga je za ruku i posadila na stolicu.
"Skuvaću čaj, volite čaj" nije bilo pitanje. Razgovarala je sa samom sobom.
Donela je čaj istog ukusa i mirisa kao i miris prostora ispunjem retkim dimom iz nekoliko kandila raspoređenih okolo, zasula ga pitanjima dugo zaćutale osobe i saznavala nezasito svega čega se setila da pita. Uspeo je nekako da kaže zašto je došao, da mu je bila potrebna Marselova radionica i njegovo iskustvo kako bi načinio instrument za sebe, ali avaj, nema Mrsela i u neprilici je. Anet, kako mu je rekla da se zove, ga je slušala i nešto se probudilo u njenom oku.
"Pomoći ću vam" mirno je rekla.
"Vi!!!"
"Zašto ste začuđeni. Uvek sam pomagala Marselu"
Bio je zatečen ponudom o kojoj nije mogao ni da sanja. Pomalo ga je bilo stid sreće koju je na trenutak sebi dopustio da oseti.
"Zahvaljujem vam na tome. Ne znam šta bih rekao."
"Gde ste odseli. Oh i ja svašta govorim kao da ima gde. Bićete u našoj gostinskoj sobi" i već je krenula da mu pokaže.
"Gospođo, ja stvarno ne bih da vas..."
"Ni govora! Ne mogu da pustim Marselovog najboljeg prijatelja da se snalazi po gradu kada kod nas ima mesta"
Najednom je shvatio da Anet govori kao da je Marsel prisutan ili u najmanju ruku da je tu negde blizu i samo što nije došao.
Narednih nekoliko dana čistili su radionicu. Anet je razvrstala alat tamo gde je stajao a Aršard je postavio stakla, očistio paučinu sa visokih mesta i kada je sve bilo spremno za rad, skuvala je čaj, veliku količinu čaja, donela je listove papira i pisaljku, postavila Aršarda preko puta i kao učiteljica počela ponovo da ga propituje iste stvari, kao i kada su radili, o svim detaljima, povremeno zapisujući ili crtkajući po listovima. Slika je bila neobična. Ogromni Aršard, zguren iznad stola i sitna Anet ispred njega, prema kojoj je počeo da oseća veliko poštovanje. Odgovarao je na sva pitanja što je bolje umeo. Hvatala ga je za šake i zagledala mu prste, vrtela glavom, pogleda ga onako velikog pa uzdahne.
"Vi hoćete da zvučite kao cela putujuća trupa?" Klimnuo je glavom. Gledala je sve zapisano, male skice, ustala i donela lautu i malu dugačku kutiju.
"Počećemo sa ovim". Aršard je imao lautu u rukama ali je ona bila daleko od toga što je želeo. Prenežan instrument, pre emotivan. Uzeo je kutiju koju je Anet stavila ispred njega. Ličila mu je na vrlo visok mlin za ručno mlevenje i to šupljikav sa pogrešne strane ali mu je instinkt govorio da je u toj kutiji nešto što će biti veoma važno. Pokrenuo je ručicu na kutiji i začulo se nešto kao mjaukanje gladnih mačaka pod prozorom.
"Nije naštimovano" jednostavno je izgovorila. Otvorila je šupljikavi poklopac i okrećući ručicu počela da zateže i otpušta žice. Kada je bila zadovoljna zasvirala je nešto što mu je bilo poznato ali nešto što nikada nije tako zvučalo. Možda previše cvileće i možda u previsokom registru ali je bilo prepoznatljivo. Pogledao je kutiju dignuvši poklopac i shvatio ideju koju je Anet imala na umu. Postaviti mehanizam iz kutije na lautu, na veći rezonator, produžiti žice i dobiti niže registre, uz dobar zvuk koji obećava telo laute. Složio se.
Nekoliko dana napornog rada i imali su prvi instrument. Činio mu se preglomazan ali njegovi debeli prsti više nisu bili problem. Još nekoliko dana isprobavanja i imali su dron žice. Muzika je dobila stalnu prateću pozadinu ali je trebalo puno truda da se instrument naštimuje da dobro zvuči. Isprobavali su različite kombinacije i najzad se zadržali na jednoj koja im se činila najboljom. Još nekoliko dana i dodali su ritmički deo. Kada nisu radili svirao je. Telo stare laute je oživelo i davalo toplinu. Okretanje ručice i kretanje diska, koji je zamenjivao gudalo, moglo je da se kontroliše načinom kretanja u šaci i upravlja ritmičkim žicama. Bilo je već sasvim blizu onoga što mu se motalo po glavi. Prošlo je još nedelju dana dok nije bio zadovoljan zvukom. Bez Marsela je bi to bilo nemoguće ali Anet ga je dostojno zamenila. Uzeo je instrument, okretao ručicu, isprobavao. Iz njega je počela da ističe tuga i da se rasipa po podu radionice. Nije mogao da se zaustavi...