skaska

Nemrem si pomoći. Definitivno je istina. Otvorim Večernjak, a kupujem ga sam zbog komparativne prednosti odnosno mrtvaca, pokoj im duši. Naime, ima dosta škvadre kaj se sprema umrijeti i ne pada joj na pamet da to objavi u Jutarnjem ili ne dajBože u sjebanom Vjesniku. Vjesniku koji se jako trudio dobiti nove čitatelje, pa je izgubil i one stare, točka. Najjadnija opcija. Elem, u Večernjaku najdem najiscrpniji izvještaj gdo je okrenul papke. Nije to sad ono da sam ja nekaj bezobrazna prema preminulima, pokoj im po drugi put duši. Ionak bumo svi otišli i tu je fakat najveća pravda zacementirana. I kaj vidim, kaj vidim opet i opet i opet. Daklem, krenimo od prve rečenice: nemrem si pomoći da im pomognem. Sad je jasno, jer ništ ni slučajno. Doslovno, svi koji mi se opako zamjere otegnu papke. Nakon desetak "slučajeva" povezala sam konce i počela voditi evidenciju. Tak mi je u petak jedan kreten dignul tlak i evo, opet je počelo. Čujem nije mu dobro. Uhvatilo ga nekaj u kičmi i nemre maknut. Tak to počne. A danas ujutro vidim na spomenutoj stranici mrtvačkih oglasa fotku jedne spodobe koja mi je dizala tlak prije izvjesnog vremena. I kaj mi je sad delati? Da dam i ja oglas u novinama, naravno na drugim stranicama, i da velim ljudima da im se nikak, nikak ne isplati meni zamjerati. Bože mi oprosti jer i on zna da to ne radim namjerno. Evo, tak je to. Ha, valjda su to neke moći kad si duh. Sve ostalo o čem tlapimo nije istina. Mislim ono, da smo nevidljivi i slično. Drek. Sve je isto, sam se nikak sjetiti kaj sam bila prije ovog života domaćice...A sad idem dovršiti francuski krumpir, zelje na salatu, rikolicu i fine zagrebačke šnitice.

I već kad sam si mislila kak već nije evo ga. Zgreban je. Dvadesetak centimetara (valjda točno duplo neg mu je pimpek velik) onak zapravo i još kojih petnaestak onak za krivo. Napravil je to prije ili poslije ispovijedi, al je vezano za misu, jer prije mise ga još nisu taknuli. Autek. Zakaj? Hebeno je to kad sve vidiš, a još više kad čitaš misli. I kak se sad osvetiti? Jel se opće svetiti il pustiti da mu se vrati milo za drago? To je pitanje. Sloboda tog izbora najteži je izazov. Al vikend je pred menom i odluka sve izvjesnija. Samo se moram malo koncentrirati od svih tih zečeka kaj atakiraju sa svih strana. Blago nepotrebitima.

Evo, vratila sam se od zubara, palim telku, hebemu ne znam kak se riješiti te pušačke navike, i gle...opet Vesna. Ne velim, Pusićka mi je srcu mila, pametna je ženska, al svaki dan je na telki. Izgleda da si nije ni čarape uspijela presvući. A i oni pramenovi u boji čarapa. Netko si ju je priuštil. Vesna bi trebala provjeriti nije li osoba x koja joj je to učinila možda "spavač" koje li joj protivničke stranke. Jer sve se, hebem im mater, svodi na međusobno prepucavanje...da tko je kaj krivo napravil, da to ste vi nama ostavili u dug, da mi smo bolji, da vi ste rekli svoje...Utaman riječi...rezultat nikakav. Sve potez sranje do poteza sranje. Kaj bu s nama dojiljama?! Do bu nam sad otkupljival mlijeko? A Pusićka sve to lepo guli i čini se kak bi bilo sve pod kontrolom da ona dojde na vlast. Zaprav, sigurno bi bilo bolje da je ona umjesto Sanadera, jer je definitivno pametnija. Sam ti pramenovi i te čarape...Po tom vam ja vidim da ne može imati sve pod kontrolom, a nama sad treba upravo osoba koja će biti u stanju imati sve pod kontrolom. Brinem se ljudi, moji, brinem. Ovaj "radni ručak" mi ni trebal. Al ak ništ drugo to je emisija koja većini Hrvata pokazuje da još netko uopće ima za ručak. A ja mislim da imam nizak tlak. Sad bum si oblekla majicu na prugice.

Nemam vremena, jurim s decom zubaru. Danas sam na brzaka napravila štrukle i paradajz juhu, pa za one koji poniru do mojih javljanja evo vijest koju sam jučer čula iz pouzdanih izvora. Naime, čujem da će Ministarstvo kulture snimati film "Kad pizde utihnu". Biti će to nešto između trilera, ljubića i filma o domovinskom ratu i pretvorbi. HRT je za to nemilo zainteresirana. Lobira se na sve strane. Po kuloarima se priča kak su glavne uloge već podijeljene, a da bu sve koordiniral predsjednik Vijeća HRT, jer mu dobro ide na sve strane. Film će se snimati pretežno u Ministarstvu i na lokacijama Botaničkog vrta. Glede toga se već javila udruga za zaštitu okolinskog bilja iskazavši strijepnje kako bi se biljke mogle uznemiriti u proljetnom cvatu. Al stvarno, sad moram zakuhati štrukle.

I ja bi štela biti ravnateljica HRT-a, al nikak nać vremena.

Sjećam se nekad kak je to bilo kad bi škvadra prolazila uz kasarne na Črnomercu. Sve čisto. Nema lišća. Sve uredno. Tu i tamo bi neki napaljeni vojak zavukel rukicu pod suknjicu kakve građanke i to je to. Dobro vojaku, a ni građanki ni tak loše. A pogle danas. Kaj je to naša vojska? Na prozorima flaše ajvara, vise neke vrećice, unutra gorostasni maslačci cvatu, lišće od jeseni. Preklani sam se skoro raspala na ledu ispred njihovog glavnog stožera čega li već. Povremeno vidim da haklaju košaricu. Veli mi frendica kak tu nema više vojske. Da ko je onda tam? Vidim da imaju obrijane glave i da haklaju. Prestrašno kak to danas izgleda. I kaj ak nas napadne Džibuti il Andora. Gdo bu nas branil? Dečki kaj čuvaju u vojnom roku knjige u knjižnici. Je, dragi moji, dok cure ne bu oblekle maskirku ne bu dobro. Sve su te velke i prazne reči. Kirin neki dan opet prijeti s nekakvim patrolama, kobrama i bjelouškama. Valjda je počelo, jer danas su mi frenda tak brzi i vispreni uhvatili parkiranog na, naravno, parkiralištu, jer mi se javil na mobitel kad sam ga zvala. Nema više majci jurnjave, ni dva na sat po parkiralištu, ma ni mic. A ovima u kasarnama poručujem nek skupe to lišće i pognoje nekaj s njim. Žal mi je kaj tak sve ide vrit, a ovaj Ljevak se furt oblizava. Kaj se, vražju mater ima oblizavat kad nisu u stanju izabrati ravnatelja telke. I još se tučeju u restoranu poslije restanog krumpira i pohanaca. Svih bih ja njih preporučila onom debelom Vitezu kaj se začkomil otkad je dobil svoju rupicu u Ilici. Nek ih sve strpa nutra i da vidiš kazališnog hita.

Hebem ti kobasice pečenice i krumpir na kockice kad mi sve to u žvali zastane od svih ovih strahota u našoj maloj i ubavoj zemljici. Pa kaj je to? Kaj se to događa. Veli mi susjeda da di bum upisala sina. Da di? U vozače kjurac, nek majci jednog dana postane Luka Rajić, pa će majka sisat fino mlijeko a ne trunut u staračkom domu. Il će biti Rojs, pa će se stara majka voziti u Hameru a ne pizdit u ortopedskim cipelama dobivenim od HZZOa tri broja manjim (mislila da će manje platit)...Il bu Zagorec bil i nanizal bu majci ogrlicu dijamantnu, ti bokca. Al sa svih strana užas jedan. Vidim danas Iliju Rkmana u samoposluživanju. To je onaj kaj štiti potrošače, hebate štitonoše. Sjeo on nasmijan, sve geba mu drhti valjda poslije šopinga a prije nedjeljnog pajceka i ja sve da ću mu prić i reć kak rulja veli da ga ne može dobit na telefon i sve sretna kaj ću ga ja sad dobiti, pa ću ga nekaj pitati...Kad onda sve mi dojde tak jadno, tak jadno...I setim se bokcih i dojde mi da se rasplačem, pa pobegnem u zahod tog samoposluživanja i lupim se hladnom hadvao po glavi.
Evo jučer dobih ovo otvoreno pismo od te Silvije književnice. Ma tko ti Silvijo opće čita knjige a kamo li otvorena pisma. Tko zna kad je Božo nekaj pročital osim kaj male gleda te svoje slikice. Ne znam zakaj me ženska zamolila da to stavim na svoj blog, jer ja sam ipak sam kuharica i mamica, a i to je upitno, jer današnji mi je ručak za drek bil. Kak su svi ljudi kaj ih gledam vani, nekak kiseli, drekasti, nezadovoljni, frustrirani. I još nam uvale one najave biometeoro prognoze. TREBA UKINUTI ONE PLAČKE, hebate još i to. ILI FALSIFICIRATI i tupit samo smiješkiće. A ja mislila da je u kulturi malo bolje. Eh, kak sam naivna i glupa, pa normalno, svuda je isto. Ušli smo u neki debeli mulj, nisu to više ni smrdljive ribe kaj su isplivale, to je neka ultrasmrdljiva salamura, to je nekaj kaj se teško može izdurati bez ultramoderne gasmaske. I daj ti sad detetu reci nek uči. Kaj da uči pizdu materinu, kaj?! Da uči kak bu nekaj opljačkal i posle se smijal rulji i mahal im iz privatnog aviona. Kaj da uči pizdu strininu, otkud snage smoći i razloga naći pa detetu objasniti da se isplati biti pošten. Di? E hebemti kak su nam razjebali zemlju, e hebemti sram i stid ih bilo kak su izdali sve sveto kaj nam je bilo. Ej kako je to tužno. I dojde mi da bacim putovnicu, jer me sram na bilo koju stranu svijeta, jer me sram. Jer me sram, jer njih nije sram. Pizda li im materina! Valjda Bog neće redizajnirati smrtne grijehe i valjda sve još uvijek u ovom svijetu relativnih vrijednosti stoji. Bog daj pa će pakleno najebati upravo oni na kraju. Uh kak sam ljuta, nemrem si pomoći. Teško da bi mi i Branimir Bilić iz "naci lica" pomogel. A moral bi se i ošišat. Onak kad se ošiša čovjek na trenutke pomisli kak misli ozbiljno. Šlus

Nemreš verovati. Bolje da sam doma kuhala neg sam se dala nagovoriti da poslije dugo vremena prebacim, i to još u subotu,staračko tijelo na špicu. To ni normalno. Hebate, ko da su ovce pesu suicidalnom ovčarskom pobegle iz kontrole. Rulje ko dreka. Nema stolca za sest i popit običnu splačina kavu za četrnaest kuna. Škvadra prolazi, prolazi ko na Bleiburgu. Među nogama cucki svake iznakažene vrste (nisam vidjela ni jednog normalnog). Mislim, volim cucke, al sorry svi su ti viđeni nastali totalnim frenetičnim eksperimentiranjem i miješanjem tisuću sorti. Na Cvjetnom se potpisuje peticion protiv devastacije, a upravo se ona već događa, jer kaj, usred placa kokadrek reklamira novu vrstu svoje bolesti s nula posto šećera. Na takav agresivan, degutantan i iritantan način da to nije normalno. Onda se još čudim kaj je ono drveće depresivno i kaj ne bu poteralo ni listeka. S druge strane razdragani mališani furaju balone švapske banke ko da furaju ne znam kaj. Joj kaj mrzim besplatno reklamirati idiote. Uglavnom, nakon desetak minuta na Cvjetnom imaš osjećaj da te je zbljuval slon. Umornije nek od tjedan dana crnčenja. Ak sve to ipak preživite, naravno, totalno nadrkani, preporučam za totalni psiički krah posjet mekdreku. Ja sam to sadomazo kakva jesam napravila sa svojim potomcima. Kad čovjek već pomisli kak nemre gore, to ovaj gore pokaže da može. U redu sam čekala pol vure, a onda mi se, kad sam već bila nadomak tete Marte za blagajnom ubacila ženska od cca 80 godina, u zelenom zimskom kaputu do poda i francuskoj kapi. Napravila je savršen ulet, jer kaj, da sam prigovarala, onda bih bila nehumana prema starcima, a ženska se čist dobro držala. I naručila si je bogme ića i pića ko da je bodibilderica. Eh, onda je nastalo zbrajanje love. Najvjerojatnije je to naprosila upravo na maloprijašnjem Cvjetnjaku. No, no...ne velim da su svi starčeki prosjaki, al ova je sigurno bila. Il je popalila lemozinu u crkvi. Tak da sam još dobrih petnaest minuta čekala da naručim. A u mekdrek veceu, sam tak da znate, ženske uletavaju sa špricama tekućine za pranje podova i špricaju bez obzira jeste vi u njemu il ne. Čistoća se mora održavati. Uglavnom, užas jedan. Ne bu me više ništ namolilo da si tak uništim subotnje jutro. A nekad, nekad je to bilo čist drugo. Stvarno je nekad bilo lepše. Jedina gužva koja se znala stvarati bila je ispred Jugotona... I Slastice...I malo kasnije ispred kina Balkan i Zagreb ak je igral kojih hit. Sad bismo mogli reći da se malo pomalo sve pretvorilo u šit...Jedva čekam uskrsne praznike da zgb malo opusti.

Još mi se nije ohladil posljednji post kak ni hladetina, a evo ga na već plavi dečeci tjeraju suze na oči. Nije prošlo ni par dana otkad su im ona tri balavca išetala iz policijske stanice, a njima ni dosta zeke peke, pa dečeci umjesto da treniraju strogoću sveudilj se igraju što potvrđuje i njihov glasnogovornik, a sve ozbiljnom facom kao da nije riječ o bezazlenoj igri. Jer kaj, danas se je jedan plavac malo previše zaigral ispred policijske uprave u Petrinjskoj. Ženskica kaj je valjda tri vure čekala na osobnu i veselo izašla s novim dokumentima v rukama ni se dugo veselila. Jer kad se jedan igra drugi često zaplače i eto ga na. Pljuca je opalila, srećom ne na mrtvo. Na drugom kraju jopet igra. Sad, ja ne znam kak se to mladi policajac igral sa svojim tatekom, tek je vijest da je ko i ženska s osobnom i njega stignul metak. Glasnogovornik je nešto mljeo u smislu kak se ovaj igral, pa kak je to normalno kod novog oružja, isprobavanje i slično...Pa ne bu valjda tak isprobavali i moguće nove topove. Dobro je, Bože, da nismo nuklearna sila. I kaj na sve to reći osim da mi je drago kaj nisam otišla po onu gnusnu potvrdu o nekažnjavanju, jer da sam išla ne bi stigla ni slanac popaliti već bi me neki igrač nastrelil, pa bi dobila i potvrdu o propucavanju. Pitam se kaj na sve to veli nositelj visoke stručne spreme, njihov padrone, Kirin Kirinović Jutubovski i ne bi li bilo normalno da se poslije tih igara i smijeha mirno povuče na selo i uzgaja šargarerepupu. Zar mu jutrošnji krik one ženske ispred Petrinjske ne bi trebal biti dovoljan znak da je stvarno u malo vremena napravil iz policije takvu sprdačinu kakvu čak ni Pofuk ni uz najveći trud nije uspio napraviti u svojoj općoj ordinaciji. I kao što dobivaju osam somova po laprdanju petkom navečer tak su danas počeli s temom 8. marta. Temom koja je profukarana kao i sve moguće teme u ovakvoj farizejskoj kaljuži u kojoj vidljivo najbolje plivaju neke čudne spodobe ljigavih peraja.

He, he...Čitam danas po novinama kak su se tri državljana BEIHA odnosno balavca lopovčića uhićenih i privedenih u policijsku postaju na Črnomercu provukli kroz portu i otišli u žuđenu slobodu. Pa su ih opet vatali. Čitam kak su popalili dost love s plastičnim pištoljom i kak su se čak i taksijem vozili poslije pljački. Oblast su im bile kockarnice i kladionice. Al ovo kak su išetali i još u lisičinama njih tri zajedno ko tri topla brata... I pitam se...Ne, ne pitam se, jerbo mi je znano sve. Sam mi nije jasno kaj znači ak je jedan od tih tatova imal amputiran prst, kaj to znači. Kak je mogel iz lisičina i kaj je ovaj kaj ih je trebal držati na oku i obradi delal. Pušil, kenjal, meditiral. Slučajno se sjećam prije par godina slične fenomenalne akcije djelatnika iste postaje. Naime kaj, pretežno djelatnike morete najti na ćevapima, oko placa na cugi ili u zabitim kafićima u kvartu. Kad je frka treba im, zbilja im treba. Tu su kad fulate zebru za par centimetara ili kad nedajBože vi prijavljujete nekog drugog. Onda budu vas ispitivali ko pred svetim sudom inkvizicije i nakon par sati: ime i prezime, zašto, otkud vi tamo, kako je izgledao, jeste li sigurni, što vas je ponukalo da se baš nama javite, jeste li sigurni drugi puta...vi ćete biti na rubu da velite ili: pričinilo mi se ili još gore po vas: ja, ja sam to napravil i gotovo. Strpajte me u buksu da zavšimo ovo mučenje ili me pustite doma deci i ženi.
Iz iste te postaje iz prve ruke znam dva bisera.
Prvi: jednom je ženska furala iz zapa a sadašnje fine onaj geldtašl pun love. Neka ju je lopina očito pratila i nakon nekog vremena u sporednoj ulici zašpricala joj je facu s držlopov sprejom, popalila lovu i odjurila. Ženska se je plakala od spreja i od muke, prodavačice u obližnjem marketu su joj pripomogle i prale je s vodom, a jedan kit kaj je namjeril gledat u miru tekmu i kaj je izlazil iz dućana s pivicama i po cijenu svoje najveće lagode odlučil je obaviti građansku dužnost. Zakaj? Zato kaj murje nije bilo ni u ludilu. I kak je zagledal frika kaj trči s geldtašlom tak je ostavil one pive i zapičil za njim. Trčal je trčal sve po uličicama, preskakal ograde za lopovom a sve ko u ovim drek filmovima i serijama kaj su nam natrpani svi programi. Nakon maratonske trke što zbog ne baš neke kondicije, a što zbog pivskog trbuha, lopovčina mu je za dlaku odmaknul. E, za to vrijeme već se skupilo nekaj murje iz okolnih kafića i zebri, pa i oni lupiše u trk. I uhvatiše ovog savjesnog građanina i s njim u stanicu. Pa pitaj ovo, pa ono...Savjestan građanin nikak dokazati da je on trčal za lopinom i da on nije lopina. Ne vjeruju ovi iz CSI Črnomerec. Ostao čovjek skoro do jutra sve dok nisu ufatili onog pravog. Sumnjam da mu je ikad više palo na pamet mijenjat pivu za građansku dužnost.
Drugi: Napravio spačku neki sin lokalnog moćnika s još moćnijim autom. Zabio se pripit i drogiran u bus. Stradali putnici, njemu i autu ništ. Došla murja nakon što su već ovi stradali putnici pušteni na kućnu njegu i pitaju tipa kak se zove. Tip je imal nenadjebivo ime (nesmem ga spominjat, al vjerujte mi nenadjebivo je i povezano s nuklearnom fizikom), al se s murjom nakon sve te pizdarije nije namjeravao sprdat i rekel je kak mu u osobnoj piše. Ovi mu narediše da ponovi, pa još jednom i još jednom. Te zaključiše da ga ovaj zajebava, a zaboraviše pogledat tu osobnu. I isprebijaše ga na mrtvo ime. Dobro sad, za to mi nije žal. Al ne sumnjam da bi ga isprebijali i u slučaju da je fulal za milimetar zebru.
Ne znam kaj bi rekla na sve ovo. Možda ono kaj je temeljno: nisam sigurna. Uz sve ove primjere i pizdarije nisam sigurna. Zvon...zvon...Evo stižu mi monteri...Naime, ugrađujem topove na ogradu, spavam s batom za meso ispod jastuka, hranim tri krvoločna dobermana i naravno, kutiju zmija otrovnica u podrumu. Ak sve to ne upali onda bum zvala murju. Na cugu.

Nisam baš nešto gledala Doru. Možda malo lijevim okom koliko sam stigla. Učinilo mi se, na trenutke, da cijeli tjedan gude tu smiješnu paradu kiča. Kao da je to nešto od sušte nacionalne važnosti. Da je tako bojim se da bi to bila prava katastrofa i blamaža s obzirom na prikazano, no nije vjerojatno sve ni daleko od toga. Ipak, lijevo mi je oko hvatalo baš sva tri dana jedan bračni par koji je ne znam zbog čega al znam na čiji račun krmio u prvom redu i vjerojatno spavao, jeo i uživao u kakvom hotelčiću s pet zvjezdica. Isti taj muški dio bračnog para koji je vazda uz uskoro ex ravnatelja, a ne umije izreči ni jednu prostu u kamere a da se dvaput ne obliže onak gnusno, antipatično i neandertalski, trogloditski, uvaženi je vlasnik jedne izdavačke kuće. I sveudilj u nekim vijećima, komisijama i sličnim čoporićima koji na naše račune donose neke odluke čije rezultate nikako dočekati. Isti taj striček koji je luftao kosti i šetao perut opatijskom rivijerom drži tu izdavačku kućicu. Vrlo dobro poznajem jednog autora koji je za roman kod tog prpošnog i ambicioznog starčića dobio nula kuna i jednog koji je bio malo agresivniji te je iscijedio na jedvite jade svotu koja zasigurno ne pokriva ni jedan dan boravka uvaženog vlasnika izdavača u Opatiji.
U subotu popodne, dok sam pekla palačinke, javio mi se telefonom jedan prijatelj i pohvalio kako je u petak, sasvim slučajno, doznao kako mu je jedan tekst ušao u čitanku za hrvatski jezik. Dakle, saznao je na polugodištu školske godine nešto što mu je izdavač (ovaj iz početka priče kaj se oblizuje) trebao javiti (naravno, prvo ga pitati), zatim mu dostaviti primjerak i platiti. Ipak, tom mojem raspisanom prijatelju to je već deseti slučaj. Ni kod drugih izdavača nije imao sreće. Naprosto to doznaje onako slučajno, nešto preko djece u obitelji, nešto od prijateljica učiteljica...A upravo već počinje agresivna i nimalo knjiška borba za udžbenike. Izgledna lova treba se zgrabit bez obzira na konkurenciju, a prazne stranice se moraju napuniti bez obzira na autorstvo koje se u Hrvatskoj ni u jednom području ne poštuje.
Palačinke sam napunila džemom od marelice. Nepobitno moje autorsko djelo pohvalila su djeca ubrzo mu zatrvši sve tragove.

Uh, uh, toliko mi se digel tlak da mi je zgorel biskvit, a baš sam lijepu kremicu spremila da ga premažem. Ništ, sad dok mi se peče novi nekoliko riječi o našim velikim dobrotvorima. Ma jeste li primijetili svako malo natječaje za donacije? Svaka čast. Do jučer ih nije bilo, a sad se malo pomalo svaka veća tvrtka po onom "pa MORAM i ja" prihvatila korisne dijelidbe dijela novca. Uz to sam oglas dojde kao dobra reklama i tu nemam ništ protiv, jer lova se ipak dijeli. Druga je strana medalje kako i na koji način. Teško se oduprijeti dojmu da je sve po šteli, no ipak iz osobnog iskustva znam da uvijek preostanu i neke mrvice za mišeke, pa su svi zadovoljni. I mišeki i maca.
Ono kaj mi je dignulo tlak to je nekidan objavljen oglas natječaja jedne naše velike hrvatske tvrtke koja je kao i jedna velika strana banka (a ta hrvatska tvrtka očito je skinula šprancu te velike strane banke, a mogla je skinuti i šprancu INE ili Zagrebačke) skinula identične kondicije za donacije...kondicije od kojih mi se povraća i koje me vrijeđaju kao potencijalnog kandidata. Naime, između svih pizdarija koje traže, odmah na početku nemate šanse kandidirati se ako ne pripadate nekom čoporu, krdu ili jatu. Dakle, morate biti udruženi u Udrugu, organizaciju il nekaj treće. Dakle, mi slobodnjaci ko vas jebe. Druga stvar je vađenje Bona 2 što iziskuje vrijeme, živciranje i novaca. Treća i najveća stvar koja vrijeđa trenutno sve kandidate među kojima bi se mogli naći športaši, kulturnjaci i umjetnici jest POTVRDA O TOME DA KANDIDAT NIJE KAŽNJAVAN ALI NE STARIJA OD 30 DANA. Hebate, zakasniš jedan dan i usereš ga nekom usranom pljačkom recimo državnih dijamanata. Dakle, pretpostavka je da smo svi koji bismo možda, naravno učoporeni, htjeli kakvu lovicu za nekaj, a priori kriminalci, ubojice, pripadnici zločinačke organizacije...Dok to ne dokažemo čekajući u onim divnim prostorijama MUP-a kojih dva do tri sata i gledajući one prekrasne djeve za pultovima koje nikako da se nasmiju što zbog facijalnih grčeva (prošle sve od SUPA do MUPA) što zbog gnušanja nad bagrom koja malo malo traži donacije i sukladno tome nužne potvrde o nekažnjavanju.
A onaj oglas velike strane banke koji su ovi očito prepisali, jer zakaj bi se neko mučil osmislit nekaj originalno kad ionak ništ ne dobivaju (osim malo reklame) isto mi je dignul tlak s obzirom da se marketing stvarno malo preširoko smatra i s obzirom da u njemu rade i donose odluke ponekad nedohebane budale. Pa je tako oglas te velike banke koncipiran na razumljiv jezik prevedeno: evo ga, prolupali smo pa ćemo vam podijeliti nekaj novaca...ili...ne znamo koji nam je kurac pa ćemo vam dat nekaj para (bez obzira kaj su to zaprav kamate od tutleka tj. nas)...I to je nekom super bilo. Valjda su se međusobno gladili po šupcima kak su se dobro sjetili...A da su malo prosjedili na ritima i dali još nekom da razmišlja, jer oni koji su to amenovali očito nisu u stanju...Zaključili bi kako ne daju i ne nudi već vrijeđaju. Dobro sad, bokčija je već tak nisko pala da bi si dala svakaj delati za neke novce, al ono malo koji pristaju biti ponosni i gladni ne. No, u globalu to je oglas u pizdu materinu loš. Kak god gledamo. Isto kak su loše neke reklame u posljednje vrijeme, tipa ona za Arf s onim vriskanjem...To je jednostavno ružna, iritantna reklama koja u konačnici odbija sukus svega, a to je kupovanje. Šteta, jer posljednjih godina zna se nać i pokoja sasvim solidna reklamica domaće proizvodnje.
Daklem, nemojte nas jebati ak nam hoćete nekaj stvarno dati. Već nam je i sama kazna kaj moramo moliti da bismo mogli u ovoj državi debelokožnih političara opstati.
I na kraju, akceptirajući ipak dobru namjeru velikih da daju nekaj malima...pozdravljam u cjelosti ipak sve namjere za donacijama...Jer na drugoj strani ima tih "donacija i donacija" koje se nikad ne oglašavaju ni lošim oglasima...A ipak završavaju u džepovima halapljivaca koje povijest još na ovim prostorima nije obilježila...Možda neka genetska mutacija ili?
Ak se predomislim i odem u ime novoosnovane Udruge "Lajavakuja" po tu potvrdu o nekažnjavanju, i kad je budem držala onak papirnatu i pravu u ruci, jedva čekam da pri izlazu iz Petrinjske popalim u onoj pekarnici slanac. Već osjećam taj osjećaj fiju