skaska

jabuko sa grane. pa kajjeovo?! udrile vrućine. lupila benza. ma kaj. ja bi tu benzu digla na sto kuna, kaj sto, na dvesto mamu im bezobraznu. jučer idem natovarena ko mazga iz dućana, furam krumpir, mleko, šećer, jaja, sir, vrhnje, jagode, šlag i tisuću inih svežderućih pizdarija i kaj me dočeka na zagrebačkoj, kaj. no, ono kaj i uvek. za one neupućene, to je jedna zagrebačka lokacija koja vodi iz ilice i auti se u nju slevaju s leve i desne strane. ono malo zelenog na semaforu traje kolko i penzija na šaltru elektre, al ni to nam ne daju. istovremeno kad mi nategljeni krenemo peške i s leve i s desne krenu i oni, pizda im materina nadrkana. pa znam da je vruće, al fakat bi trebalo ak ne pol a ono većinu isključiti ne sam iz prometa neg i iz grada. nek ideju kopati amfore ili plesti mreže pri ribaru starom jeboimjapasmater primitivnu, nasilnu drkadžijsku. i di su plavci, kaj opet na inki ili ššššššššššššvepsu, matereimminimalnorepresivne a maksimalnodepresivne. isto mi je kad sam i u autu i hoću se prestrojiti na jedinu traku koja me vodi doma. neš majci. prije bi ti krv pustili nego te pustili mater im nek lijane polažu iz prve. i onda se moraš ukrcati na prvi parking, a prvi parking je billin parkin da mu pas mater kapitalističku. il su u dogovoru il fakat ovim gradom vladaju totalni primitivci. ko i danas na karlovačkoj kupe mi zelene. divljaci. koje su to brzine i jadnine, koji tipovi hlade jaja dok stišću po gasu, pa to je sve otišlo vrit. i onda povratak na vroći asfalt iz kojeg svako malo , dragi Milane, posadiše valjda radi Floraarta narančaste tulipane na kojima piše obilazak. ma obišla bi ja sve to u velikom luku al mi fali strijela. i to nebeska, to bi mi dobro došlo, nego rekoh već veselilo bi me da čuješ ne samo moju želju. ja znam da si ti svemoguć i da zasigurno već razmišljaš o tome. gledam jučer opet ponudu morskih požarišta ovog ljeta i sve si mislim, ma sigurno si i ti misliš, jer otkad si ti došo ne samo iz pogane, nego onako zasjeo ka prvi, jedini i najmiliji, nekako svi mislimo isto il se bar trudimo jel, eh, onda sigurno znaš kako ćeš to izvesti. što bi se mi zajebavali i plaćali silne novce za cestarine. i još se kupali u pišalini. nek deder suđuka mu i zasmuđene bravetine, ostavimo to za jarane ruse, čehe, mađare i škota. hajdede ti napravi nama more u zagrebu i onda smo kompletni. ako treba strine mi od bake Ljubice, najljepše žene od Tkalče do Klaićeve napravi i humanitarnu akciju. ništa lakše. tu ti je epehahaha, tekoma i telka. još dodamo dvajst uvijek spremnih inače im pojebasmo ovce i zarazismo ih hivom namah. te će i ljudi zvati, urlikati, vapiti i cičati. jošktomu dodaš i Ćirin šal, jebote belosvetski uspeh. nu, kaj veliš, kaj kaj kaj. aj snivaj...i već radim na tome...parkiram se u novoj tuškanačkoj garaži. na nivou tri sretnem školsku kolegicu. vidjevši nonšalantno mi prebačen kručiguči ručnih prek desne podlaktice upita me: a kam ideš? zamahnem zurkom jer to zaslužujem i odgovorim joj glasom koji sadrži maksimalnu koncentraciju islandskog leda: na kupanje, dušo.
eto, Milane, šta da ti još velim neg da se ljetu veselim.

Evo ga na. Sad su se svi zakrcali u taj Lourdes. Furka je da svakome ama baš svakome ko dojde ove godine tam, tak sam bar čula, budeju skinuti grehi ko sa špahtlom. I zato me ne čudi kaj je tam spičil i čovek koji mi je priredio nesvakidašnji doživljaj samopouzdanja napisavši čitav svoj duuuuuugački post naježen od moje malenkosti i prostote iste vlasnice. A kaj bum, prosta sam i šlus. I bedasta. Jer si nemrem priuštiti ni pošteno Samobor a kamo li Lourdes s decom. Bemu mater. Mesto da kupujem ja prodajem. Na, danas sam otišla zadnji put pokazati deci grunt i rekla sam im:
- Jebemti budućnost. Tu smo mogli Nojevu arku napraviti. Bit će poplavnih pizdarija, a mama to mora utopiti nekom pripizdincu koji bu tu uzgajal fazane za druge pripizdince. Ili?
- Daj mamice. Pa tu je tak lepe. Pogle. I tratinčice i trešnjice i maslačci i septička!
- Kuš! Il bute jeli kak ste navikli il bum vam zaheklala ćube. Pa si onda gledajte grunta.
I tak sam poslije nekoliko noći gruntanja zaključila da bum spizdila još jedan komad rvacke zemlje za rvacki kruh, meso i povrće. Da mogu decu školovat i da deca posle mogu otijti tam di bu im negdo plaćal za to kaj bu delala. No, gruntala sam si da bi mogla da sam malo više pri zdravlju i nekaj poduzeti v tom smislu pak postati i poduzetnica. Najrazumija mi je ideja bila da napravim tam onaj paintball teren kak bi se ovi novokomponirani piceki mogli tam družiti prek vikenda il kak to oni već veliju kad se pokupi vrhnje upravljačko iz neke banke ili kapitalističke firme pak se međusobno upucavaju kak bi se više razmeli. Ja to ne razmem al ziher sam da to ne bi bila propala investicija. Odmah posle one da tam na vrhu grunta otvorim narodnjački klub, al onda bi morala zvati i rvacke ceste da se imaju di spizdit posle konzumacije i gradska groblja da ih imaju di pokopat. A to mi je smrdilo na papirologiju, a ja osim šekret papira sve ostalo od papira izbegavam.
Dakle, odluka je pala, ko ga jebe, rvacka zemlja je najlepša kad se u srcu nosi. No, posle smo deca i ja otišli ne u Lourdes neg v Sanobor. Kak nemam ko don Angelo lepe tablice, a ni auto mi nije baš neki i još je k tomu bil zmazan tak sam se ponizno sparkirala ispred sanoborske pivnice. Parking je tam mjestimice zagrezao u drač i korov, te je u spoju s mojim autom sve to skupa činilo baš nekakvu logičnu cjelinu. A nutra jebate ko da smo naručili prstace. Osim kaj su veći dio pojeli maloprije cucki, za tu smo cijenu mogli izjesti negdje pol odojka, akoline i tri fazana. Sećam se kad se ta pivnica tek otvorila, mislim ono ne da se ne da usporediti neg je fakat i tu sve otišlo u onu stvar. I tak, nakon kaj smo pojeli za dva tanka benzina odlučismo se vratiti u Bandićev rezervat, al to nije bilo sam tak. Osobito za one kaj ne znaju kvart. Sanoborcima kaj da se jebe jel bu im ko došel, a još manje otišel. Grad je danas bil poluprazan, jer delaju nekaj na samoborskoj, a za vratit ljudi su lutali i pitali. Okej, ima onih kaj znaju sve puteljke patuljkove pa ni problem, al vidlo se fajn autih kaj se pitaju di sad. Mi smo zapalili prek Strmca, pa opet na sanoborsku. Tek sam pri izlasku ukebala jedan narančasti putokaz na kojem je pisalo: obilazak. Dakle, već kad sam debelo mogla obić i zemaljsku kuglu. Mislim ono fakat da ne povjeruješ.
I sad, kad je našu zemlju već debelo prekrio mrak razmišljam paralelno o nekoliko stvari. Eto, razmišljati je još uvijek gratis pa sam nekako počela prakticirati to u većim količinama. No, razmišljam o tome kak se biraju ustavni suci, zaprav, ustavne sutkinje, o tom kak je bilo na Eurosongu i o tom kak kod nas morete kupiti hižu od unuka skupa s mrtvom mu bakom. Razmišljam dok šljam boli uvo za moj razmi.

više ne bu ništ ko prije ak se uspijem na vrijeme dignuti

Radnice Dalmatinke Nove nisu primile devet mjeseci plaću.
Bahati politički vlastodršci nisu primili radnice Dalmatinke Nove.

u aleji tišine.

jutarnje izd(v)ojene vijesti

Evo ga na. Kadli put putujem ak ne slušam Frenkija često stiskam radiostejšnove. Obično si volim slušat vijesti il kakvu spiku na bilo kojoj frekvenciji. Recimo, putujući sam naučila obrezivati voćke i štititi nisko raslinje od nametnika, svladah optimalne pozicije za sadnju smokvinog drva, a i podosta naučih o sjemenskoj kuruzi. Jučer sam se furala kroz Zagorje zelene i slušala pizdariju od negdašnjeg Obiteljskog radija. Poluprovincijski jinglovi kao najave novog imena radija doslovce su me hitili u ler, tipa: ja sam čistačica a ovo je antena zagreb, onda: ja sam tehničar i ovo je tehničar, mi smo tehničari a ovo je najbolje...Spizdim kad mi neko uvaljuje superlative pa makar bila riječ i o lindt čokoladicama. Dakle, nakon dvanaest let Obiteljski radio promenil je ime u Antena Zagreb. Ludilo! Fakat se treba setiti takvog imena. Zakaj ne Ba(k)terija Zagreb, ili francuski ključ Zagreb, ili Fergazer Zagreb ili...I to nije sve! Ne budi neznatiželjna danas upalih to čudo antenskog priključka i ludilo ljudi moji. Kaj se mene tiče mogli su se nazvat Paprikaš Zagreb. Ili sam ja prestara za pratit nekaj kaj opće ni ne prolazi. O vrhunskim dostignućima kao što su skidanje "zagrebačkih šišmiša" iz programa ne bum, jer UTJEŠNA?! je vijest kako će "napokon?!" u eteru negdašnjeg Obiteljskog radija a današnje Antene Zagreb pošto(vano) slušateljstvo moći posluhnuti i koju cajku. Zakaj bi "zagrebačka" televizija v temu bila iznimka?!
Frenki, vraćam se tebi. amen

celi dan
red bula red kave
na kraju beze torta s jagodama
to bi otopilo i kunu

hvala Zoni i udruzi Gepek na ugodnom druženju
na darovima koje nis zavredila
i Biljani koja mi je posudila cice za dekolte
zauzvrat sam joj pomogla izabrati očale u getaldusu
i ona bu meni naručila gaće, najmanje, i ne bu imala potrebe ih čuvati, jer u kvartu niko nema tak malu rit kolko ju ja morem imati
sve je stvar koncentracije
ja sam na devet posto
dete mi se javlja sa sjevernih mora
dok je ono letilo ja sam pila
red bula red kave
i još veli, ništ posebno

Što je danas bil lijep i sunčan dan. Al ipak, naš Dragan nikako uvatiti vremena za jedan đir sa studenticama i studentima. Ufatila sam sve glavne info emisije koje su imale kao prvu vijest ovaj prosvjed a ne šetnju i kaj zaključih: nisu spremni kao i uvijek. Recimo Tončica von Naglasak. Kak je to zgledalo? Poslikali su studente i neke transparente, posnimili nekaj kaj su zahtjevali iz zvučnika i šlus. A kaj ja hoću? Ja hoću jebemu da se razlete, jer tak sam ih i ja mogla poslikati sa svojom kamerom kaj snimam dječje rođendane i privatne porno uratke sa svojim žiro računom. Recimo, zakaj nigdo ni pronašel Dragana kaj nije uvatil vremena za šetnju, zakaj nigdo nije otišel v Grčku po Aleksu koji nije probal bolonjez il Sandija il gradonačelnika zakaj negdo nije ukebal da vidimo kaj on veli gda se znojni studenti uhauhaha stiskaju ispred mimarice i zakrivaju pogled na holding cveće. Ili bar da je nekaj rekel Ćiro. Recimo: tjudo! Nu, nisam ni ništ drugo očekivala. I još ne znam kaj bu na Otvorenom, možda bu danas pričali o Jorasovom štrajku i žardinjerama, jebaimpas neprofesionalnu al ambicioznu.
Nego, puna mi je kapa, a već mi se opet sad prepunjuje, spika oko toga kak su i srednjoškolci i sad studenti nadrkani od crvenih da izajdu na šetnju pardon prosvjede. I to je nekaj kaj fakat fino oslikava silništvo i bahatost kirinaške nam politike. Ovi srednjoškolci većinom tijekom ove godine pune 18 i GLASALI BU po prvi put. Al izabrane dečke boli klipac. Akceleracija pizdarija je u tijeku, a poslije magla. Jer da misle dugoročno ne bi tako podcjenjivali buduće glasače.
Inače, u tijeku je tzv. lego efekt posramljivanje. Prvo su srednjoškolci posramili studente, ondak su studenti posramili radnu rulju, a ako dojde do toga da iznemogla radnička klasa izajde na cestu onda bu posramljeni valjda penzići. Oni bu valjda protestirali na Mirogoju i spustili bu se u trenutku kad se to najmanje nadamo.
Nego, kod ove skupine koja na svojim leđima nosi i saborsku kantinu i bolonjski proces i privatnu proslavu ministarskog rođendana temeljenu na avionskom letu i bogatoj mezi koju plaćamo mi, radnici, kod ove skupine radnika koji su nakanili poštenim radom proživjeti pošteno svoj vijek fitilj je dugačak onoliko koliko prolaze plastičnjaci kroz posov automatić. Naime, pitam se ja koliko bi se fitilj većine hrvatskog naroda skratil da nema jebenih kartica koje nas jednokratno muljaju da možemo dalje, pitam se. Otuđeni, izmoreni, isfrustrirani i izjebani, svaki u svom dućanu, trgovačkom centru i špeceraju peglamo svoju noćnu moru budućnosti u kolopletu s "darežljivim" bankama uplićemo se do grla, a zapravo smo do grla u govnima. I onda nije čudno da se podcjenjuju srednjoškolci i studenti kad nitko ne jebe raju ni pol posto. A podosta te raje glasalo je za te stričeke i tete koji si mogu svakodnevno priuštiti između ostalog masera i frizera. O hoh prostitutkama da i ne govorimo.
Ima jedan filozof kaj je filozofiral nekaj o vremenu i duhu, pa se iskreno bojim ak ovaj put naši izabrani blindirani dečki nisu uvatili vremena da bu slijedeći put barem uhvatili duh vremena, a tu im već možda može pomoći i kakva kaptolska klet.
U međuvremenu naša radna raja se može međusobno glođat po raznoraznim nepresudnim animozitetima tipa hajdukdinamo, sjeverjug, istokzapad, a svi smo u istoj lovačkoj čorbi s okusom najbolje lovine. Prosječan pošteni hrvatski radnik ne može si priuštiti put u lurdsko svetište, a vele da bu onaj ko dojde ove godine bil razrješen svih grijeha. To si mogu priuštiti samo oni koji kratkovide na hrvatskoj dalekovidnici poput Maminjosa i ostale karavane korisnika državnog proračuna.
Ipak, ne dvojim kako u pozadini svih prodanih i tako žestoko eksponiranih građana lijepe naše ipak budno dišu ljudi koji se ne mogu kupiti. U pravom trenutku upravo će oni svoditi račun. Fora je u tome da uvatimo taj PRAVI TRENUTAK!

ako ja uvatim vremena sutra ću prošetati sa studentima (Dragan Primorac)

za rolu Konta, a rola k'o rola najbolje igra u šekret papiru