skaska

Eh te moje godine medicine. Čovjek krene, pa se znoji i onda metne sve v praznu kutiju od kraševe bombonijere, pokraj kutijice sa šivaćim priborom i gumbima svih fela. No, vrati se sve kad tad, a ovo se meni danas vratilo u kristalnom obliku. Dakle. Naša lijepa zbog dugogodišnjeg pušenja dobila veliki tu mor. Tu mor mori da ne može jače. Ali. Kako nikako nema kirurške intervencije tako se on uzgoropadio i širi se, metastazira. Zajebava se i ispucava svoje dijelove na sve strane kako bi se lepo udomaćil i to onak fajn, ko tudorići v krmeljivim dvorima. Dijagnoza: sve je vriti ak se u dogledno vreme ne prozrači.

Deca, ajd malo komentirajte kaj vas muči

Imam ja tih suseda i suseda. Svakojake sudbine oko mene. Kad se sve to premreži i kad propucaju šavovi pa krenu priče nemreš a da s nečim ne presečeš. U tom mi je slučaju tekila najmilija. Tak mi veli danas suseda Nena da se oseća kak ona stara žolfa kaj je završila pod kotačima Glembajevih. Sad u očima joj se vidlo da čeka da je pitam zakaj, makar je meni v zadnje vreme pun kufer svega i da nemam decu i cucke zapalila bi na polunovi zeland tako mi merino vune.
Veli ona meni kak je prije bilo bolje, jer se bar znalo tko koga prči i nateže, a da je sad situacija daleko složenija u smislu da nas jebu u mozak, al da se pritom maskiraju. No, pa maškare su, kaj bi ti štela, velim joj ja a ona krene: znaš ti kolko su meni lopovi dužni za udžbenike. Je, sama si si kriva kaj ih pišeš, kakav je to opće posel bokte, udžbenike pisati. Pa u startu te mrzi cela omladina, ne...I kaj sad, veli ona, sud sam dobila nakon sto let i sad treba dojti do novcih, a do novcih dojti isto je kaj dojti do svetog grala im mater lopovsku. I tak ona meni priča kak je već sve pokušala da zvleče to kaj joj je hrvatski sud odredil, al nejde i nejde. Pa kad je došla do ruba Ivice rekla je sama sebi: idem v javnost pasmumater. Al kaj je javnost neg tu sramotu negdi v medije metnuti. To kaj ženska ima četri klinca i kaj bi joj ti njezini, krvavo zarađeni novci dobro došli pišmevrit. Ni to neka lova ovom kaj joj je dužen, to mu je za levu gumu pipiđinija od dece, al kaj. Priča strašna: dok jedan gladuje drugi bljuje od sitosti i jebe mu se jer nijedan zakon mu nemre ništ, a mediji mu prije mogu pupušit u pušačkom hodniku da nigdo ne vidi, neg nekaj napisati protivu njega ili nedajbože objaviti priču moje Nene. Stvar je prosta kaj buncek sa zeljem. Lopina je kupil medije. Ono, veli Nena kak je probala svuda v novinama, a o telki da i ne govori. Prvo je mislila kak joj priča nije dosta stražna i grozomorna i da je zato odbijaju, a ondak joj je suseda Nada iz susedne ulice kaj dela v jednim od tih novina rekla kak ne smeju ništ pisat kaj bi bilo protiv njega, jer da su tu godišnji ugovori za reklamu kaj ih imaju s njim, a prema čijoj cifri je taj njezin dug šupak od kanarinca. To kaj on reklamu plaća i iz njezine sirotinje to zakvači gazeli za rep. Jedino kaj mogu pisati o njemu je nekaj lepo, onak kak je on uspešan i dobar i kak ima lepu familiju i kak ima lepe hobije, kak je sve lepši kaj je stariji, ondak kak ima lepe snahe i lepe unuke i kak ima lepu kuću i lepu našu.
Kaj sam joj mogla reći, neg šutet i čudit se kaj to već ko ženska kaj piše udžbenike ni prije skužila. I to da si more rit obrisat sa sudskom odlukom i s tim svim novinama. Za kraj susreta i utjehu rekla sam joj sam kak mi se čini da su se i ta gospoda Glembajevi gadno sjebali na kraju balade. Barem mi se tak v magli čini da jesu.

dok su njive nepoorane nije kriv seljačina u lamborđiniju, već onaj seljačina koji mu je dopustil bit v njemu!


(porezna narodna)

Gledam s detetom kak Gupcu krunu na glavu mećeju na Markovom trgu. Sinek me pita zakaj više ne mećeju i danas tak krune. Probam ja njemu objasniti kak je on seljake povel u boj i popušil, a mali veli da danas seljaki ...Ma... Mršuljak mali u krevet, velim ja njemu, sutra imaš školu vjutro.

Drage moje rodoljupke i dragi moji rodoljubi!
Baš nešto gledam oblake, pa čas oblake čas stanje na zagrebačkoj burzi. Pa ovaj stup, pa onaj stup...bokte, nemaš se više ni đe parkirati. Nego lijepo apeliram ja na vas da se odreknete tog sranja od povrata poreza. Koji kurac vamo tamo. Il daš il ne daš. A dale ste mile moje i dali ste mili moji. Je, pa sad kad vam budu šteli nekaj vratiti vi se oduprite svom silinom i recite: ne za mene, sve za Hrvatsku.

Ajd da vidim kak bute me razveselili.
šifra 107 s plastikom

Veli mi danas popodne sused Edo kak bi trebalo ukinuti sportska natjecanja i vjeru, jer da to samo deli ljude, pa bu to na kraju krajeva i nas ukinulo. Usput mi je donesel i kosti za pese. Edo, fala ti.

Evo gledam ovog idiotskog izroda koji je kakti prekinuo jedan život, jer kao njemu se sjebal život kad je dobil otkaz. Zamisli molim te. I kaj bi sad trebali ovi s burze napucavati decu, bake, tete i stričeve svojih poslodavaca. Ipak, jedno sam vrijeme bila vrlo skeptična, jer mi 14-godišnje podgrijavanje osvete nije baš uvjerljivo, no uzmemo li u obzir očitu urođenu patologiju idiota nekako sam pristala na ponuđene činjenice.
I gledam kako ga furaju u policijski auto i nekako u svemu tome tužnom i izrodnome još eto nakeljena bizarnost da tip fura nekaj u vrećici s potpisom jednog preznanog trgovačkog lanca iliti okova koji nas medijski sveudilj i odasvuda maltretira i terorizira svojim janjećim glavama na popustu i tobožnjim anketama sprovedenim među prejebanim radništvom tipa: kaj bi vi jeli i kaj bi vi šteli da je jeftinije. A jeftinije nije ništ, racku. Jeftino smo samo prodali Rvacku, a Hrvatima je sve ostalo ostalo skupo. Dakle, fura on u ručici najlonsku vrećicu sa znakom tog poznatog trgovačkog lanca i odlazi u sigurnost pristojnog zatvorskog ića i pića koje se najvjerojatno isto napaja iz ponude znaka s te vrećice. Dakako vrećom blaga koju smo svi mi kaj delamo po bogu i zakonu napunili. I kako su stvari počesto ako ne i uvijek temeljene na principu spojenih klamerica, eto jučer pročitah jedan vispreni komentar na temu prijedloga jednog trgovačkog lanca da tete svaki dan delaju do ponoći, ter se onda ko ponoćni kauboji vrate u svoje tople domove. Vjerujem, duboko vjerujem za istu plaću.
Jučer baš pročitah komentar jednog dečeca kak bi najboljše bilo da se ti svi trgovački lanci prodaju ruskoj mafiji da bar znamo da smo od zločestih najebali. A danas, baš kod crvenog luka na akciji i opet vidjeh dobro poznatog stvora. Rus. Žoharče. Sad ili su svi pohrlili iz istog saborskog epicentra ili se fakat drže one domoljubne: puzimo po "rvackom". Ipak i unatoč apelirala bih: deratizatori, dezinsektori i dezinfektori svih kotara, općina, županija il tko zna čega, ujedinite se i očistite konačno rvacku od nametnika.


upadajte 1:
deca, danas sam se prisilila vjerovati. nudila mi se laž, a ja izabrah žal

...ak se tak biraju ustavni suci, kakvi su tek stavni. o tavnima da i ne govorimo...

Ono kaj sem naučila u sportu to je gubiti. Nije baš da sam bila neka gubitnica, dapače, da me nije zaustavilo majčinstvo mogla sam ja i neke dobre pare skinut, al nije mi žao. Volim kaj sam mama, a jel to vole i moja deca to bu morti rekla kad se sete i oni blogat. No, vratimo se prvoj mudroj misli. Dakle, sport nas uči kak da zgubimo a zaprav dobijemo. Fakat. Nekako je lako skinut protivnika, al ono teško je popušit, al još teže svladat tehniku da ti nakon toga još bolje paše druga cigareta.
No, ne okreći se skaska na sve jebade oko sindroma arena, jer oni koji još uvijek misle da se udžbenici besplatno dijele njima nosim karanfil na grobek. Oni pak rijetki, nedostatni da popune ulice pune rupa i dignu glas kao davne 1573. naše seljačine, eh oni znaju o čemu se tu oko šupka pa na malu arenu radi. O čemu je tu zaprav riječ.
Nego kad je već sve to skupa tak ispalo i kad kusamo govna onda treba govno poslije žvakanja i progutati.
Ne sviđa mi se ovo s masnokosim. Ivano razočaral si me. Matere mu, da mi dođe tako i da imam jaja ko što se za tebe priča, sama bih si ih u škripac nožni uvalila.
Al, sve u svemu smradež paleži palanke stigo je do nas i prijeti da zajebe i sam miris proljeća. One dvije tri ptičice što biglišu na inglišu rijetka su pojava ko i poštenje i budnost u saborskim klupkama.