skaska

je, evo sad se nekaj nabada di je nestalo žito. pak se krug ondak zatvara. daklem, prvo kupimo pa jedemo da moremo delati i plaćati poreze, prireze, razreze i harače. ondak to kaj sve damo država malo da seljakima, a malo više seljačinama. ondak seljaki delaju i daju tam negdje skup na hrpu. ondak ta hrpa nestane i ondak mi kupimo iz te hrpe koja je nestala pa se stvorila na drugom mestu i opet i opet da moremo jesti i opet delati, plaćati poreze, prireze, razreze i harače. i tak taj krug ide s nama kroz život

e sad bi mogli o ambicioznosti. ono, pretpostavljam ima masu talentiranih ljudi, ali su neambiciozni ili lijeni ili je to jedno te isto. imaju neke psiičke barijere, plahi su, sjebani i tak dalje...no to je tak svugdje i ništ novo nije na svijetu. pa sam eto tako jučer pogledala veliki dio mirkovićeva dokumentarca koji je po meni djelo ambicioznog, vrijednog dečeca koji si je nafiksiral da dela dokumentarce i tak mu se sve spojilo ko recimo ivici propadalu, pa nekak il ja nisam informirana il nisam još čula da je to neko konstruktivno spopljuval na profi bazi.
no, nema veze. volim dokumentarce, ono bez obzira kaj mi ovaj nema ritma nit' se tu osjeća oštra šaka autora. to su sam dokumenti. lepo je prisjetiti se. no, prisjetiti se mnogih koji više nisu. ne samo fizički nego, više nisu politički djelatni. i onda gledaš i veliš: joj, pogle, pa ovog više nema. pa di je taj? joj pa nismo ni primijetili da ga nema. čovječe, kao da ga nikad i nije bilo. od canjuge prek ivića do njavre u nedogled.
ono kaj boli do kosti, je kaj se većina tih naših "dičnih" političara ugodno skrasila i sad provodi zimu negdje uz kaminček i nigdar ne bu odgovarali za pizdarije koje su napravili, a koje su vidljive iz crte (ne)rasta lijepe nam naše. kaj je najgroznije, puno njih je još uvijek aktivno i jošte više postadoše "poduzetnici" i bulje u nas i mi u njih bez ikakvog srama.
pa da se nastavim na nekidanski osvrt prilikom poguravanja novog predsjednika u olujno hrvatsko more, ništ nije slučajno. možemo zaviriti u svaku malu hrvatsku šupicu i vidjet ćemo da stvari sasvim isto funkcioniraju. naša riba ne smrdi sam od glave, već ni s repom nije sve u redu.

neki dan izgorel namještaj na velesajmu u Zagrebu, jučer u Zadru, u skladištu Lesnine. vele elektroinstalacije. nevjerojatne su te instalacije. većinom podijele javnost, a na kraju, evo ga na, zapale sve oko sebe

evo, prisećam se govora predsjednika Ive. kao da je bilo jučer. izmeđ' ostalog čovjek je spominjao nekakvu hrabrost i opet u nekoj borbi. elem đelem svi mi znamo nekaj, pustimo sad na stranu poluvelike ribe u remetincu, pustimo hac u pac i ostale maestre, diplomce, rajngle i lonce. dakle, svi mi mali znamo nekaj, al idemo redom. recimo ja čula nekidan od jedne susede kak je njena sestra od njene susede ošla u invalidsku i platila petnaest soma eura. kao ženska digla kredu i sad je u invalidskoj. bilo to ove godine. dakle ima toga. i sad...kaj da se dela. kak da se bude hrabar. odeš na sud s dokazima i čekaš tri godine za prvo ročište. ovak i nemaš dokaza, pa sve rekla kazala. ili na općinu...trebaš neku dozvolicu. veli meni tu jedna druga suseda kak je "iskopala" vezu i kak bu dobila nekaj prije reda. i to neki dan, jel? no, ja bih sad trebala biti hrabra i javiti da mi je suseda "iskopala" vezu i nek to vide. prvo bi mi suseda iskopala oči, a dokaza ne bi imala ni za pol pereca. mislim ja uopće ne trebam gibat iz kvarta da čujem kak funkcionira država, a kaj bi tek da dojdem do konja bana.
i zato bih ja išla malo obrnuto. ja bih lupila strah u kosti tim "malim ljudima". jer kaj, sve počinje od malih ljudi. neki tamo mali ljud se rodi u pripizdini, pa tak malo hvata vezice, pa veze, pa vezetine i postane veliki ljud i onda daj ti razveži tu čvornatu naslagu. nego da se lupi iz korijena, iz sjemena ne bi majci više pleo vunu tamo neki pizdonja što otkupljuje nedjeljom grijehe za dve kune lemozine.
brat bratu i sestra sestri taj mi se proces, ako do njega i dođe čini dugotrajnim. s obzirom da nam prijeti izgledno ledeno doba, a u europu ulazimo možda u godini kad se predviđa propast svijeta. potonje mi je izglednije. fata me depra.
samo za taj osjećaj, da kad radim pošteno ne osjećam da pušim i da sam majmunica.
može li se u Hrvatskoj čovjek poštenim radom obogatiti?
i ono...Ivo je najavljivo nekaj posebno na inauguru, a ono cvil cvil crn bel... di su majke ti bile Majke? što je to bilo posebno osim kaj nije skoro nikog bilo iz belog sveta, pa se to opravdalo kako smo postali neinteresantni u pozitivnom smislu. kak neko more biti neinteresantan u pozitivnom smislu? nisam potonula, al' nekak mi spasilačka služba izgleda sve dalje i dalje na vidiku.
najlepše je stipi, lukavcu starom he he. treba se takav rodit. u Hrvatskoj.

Kak je lepo zasjalo sončeko na kraju. No, MORAMO biti optimisti

bila u Slavoniji provjeriti tko je ukrao žito i kako napreduje mladi kulen. sad, tko je ukrao žito zna se, pa je glupo da to vraća država tj. svi mi. al' glupost uvijek napreduje bolje od kulena, što bi rekli stari Slavonci.
pokretala firmu "istjerivač dugova" d.o.o. te proučavala kako ju što bolje pozicionirati na tržištu. trenutno sam u potrazi za vanjskim i unutarnjim suradnicima.

samo provjeravam prije peglanja
ovo radi fakat
samo ne ide para
neću tražiti previše

i ostalo. da. mislim štela sam ja svašta ovih dana pisati, al nikak da uđem tam di se piše i da napišem. štela sam pisati o tome kak je berendica u štiklama nalik kazališnim štulama s duuuubokim poštovanjem intervjuirala maminjoa i kak ga je pitala koliki mu je. i kak je sad brbljala onak žensko, a kad je taj isti maminjo jednu novinarku nazval kurvom šutila je ko i ostale cure, no. onda sam štela pisati kak smo popušili i kak je meni malo degutantis to da su se tele dva i repka i javi se strpali u isti koš. možda bi bilo najbolje da se repka zove tele 2 i gotovo. to su onak malo perfidni slogani slični onom idemo dalje. i ak bum se ikad hitila u politiku uzet ću slogan koji je uvriježen u puku a glasi JEBATE. vjerojatno ću ga poslije modificirati u JEBE MI SE, al to kad se malo umrežim ko svi ovi nevini u remetincu. ondak sam štela pisati o tome kak je jedan drugi dečec pisal u jutarnjem da u centru Zagreba u dvjestotinjak stambenih kvadrata žive sami starci i da su bijedni, a da im stančuge vrede brat bratu i sestra sestri prek 300 somova eura. evo, oni žive v stančugama, a jadan Vojković mora zato graditi nasušni si stambeni prostor neđe u pripizdini. čak si nemre napraviti ni normalni bazen, neg ga mora rovati pod zemljom. mislim, kak ti starci opće moreju živeti i zakaj ih hoto ne preseli sve u neke zajedničke prostorije u hoto vile, na toplo i suho bemu. a da jesu štakornjaci jesu, a bogati, šta rade komunalne službe i naš gradonačelnik. šta to ne počiste kak treba. recimo, štela sam pisati o ideji da se uvedu neki dodatni paukovi, pa da se eventualno takvi starci prebace tim istim paukovima do spomenutog sabirnog centra. u bolnicama ionak nema mesta, a bogme sumnjam da ima i u novom marofu, jer starci su često žilavi i nikak da se sastanu sa sv. Petrom onim tempom kojim bi mi mlađi šteli. mislim, štela sam o svemu tome pisati, al eto kako je malo potrebno da je čovjek sretan kaj opće more pisati, te sam ovom prilikom zahvalna na toj sreći i završavam ovo javljanje.