skaska

Ajmo malo nastaviti s bušom, te napokon svršiti u bušu. Mislim, mogu ovo i preformulirati kao što mogu i promiješati zelenjavu koja se upravo kuha dok iz prikrajka vire i nervozno čekaju krumpiri kako bi se u mom loncu ustanovili kakvi-takvi muško-ženski odnosi. Imam sve pod kontrolom. Osobito volim druzgati krumpir u pire s obzirom da je muškog roda, to činim s posebnim zadovoljstvom. Čak sam se sklona i odreći milog mi potencijalnog dara uz poklon od drage mi neke blogerice gepekice ako mi uz moju eksplicitnu sugestiju daruje železnu spravu kojom ću spomenuti krumpir staviti na manje muke i umjesto viljuškom druzgati ga u nekoliko koraka za to patentiranom spravom. Dakle, ženske moje! Kao što već rekoh nema ljepšeg nego spajati se kak Bog zapoveda. Utikač u utičnicu, nalivpero u zadan mu poklopec, vrhnje u juhu od gljiva. Sve je to, drage moje očito spajanje kak je Božek rekel i iz svega toga proizlaze rezultati. A kaj proizlazi kad se spoji ona naša stvar s onom njihovom svi dobro znamo. Rezultat najsavršeniji kaj se može zamisliti. Nova vrijednost, život jebote. I kaj si mi tu delamo, kaj si delamo kad je lepo zadano da jedni bez drugih nemremo ništ i da smo u tom spajanju, jebate ravnopravni u pizdu materinu. Mi na sebe navlačimo gaće koje na fronti svih frontova imaju miki mause, fifice, sloniće toniće, mifije, cice mace i druge pizdarije. Kaj je ovo došlo? Ispada da je ševa crtić prije dnevnika. Njihovog dnevnika, njihove televizije, njihovog kurčevog sabora, njihove zemlje, raketnih projektila, planeta, njihovog buša. A u ponudi njihovih gaća decentnost, ozbiljnost, karakternost crne boje za one koji štede vodu i nevinost bijele za higijeničare. Tu i tam prugice ili kockice, a sve u ozbiljnosti kaj na karminama bez bogatog keteringa. Kaj si to ve delamo?! Evo poglete sam na telki. Mudonje dojdu, sednu, naslone se ko na ligeštul, rašire noge i luftaju jajca, ne briju se, ne operu kosu, ponesu sa sobom samo nehajno facu dok se mi ko lutkice friziramo deset sati prije, nabacujemo bijele košuljice, šesne sakoiće, mažemo dlake i brijemo dlake, stišćemo nožice i skrivamo pipicu, a u pičku materinu. I same si to delamo. Kučkamo se međusobno dok se oni drže skup ko kak si bez pol frke češu jajca u svakoj situaciji ne trudeći se to skriti, dapače. Rozimo se dok se oni plave, oni nas oblače, dizajniraju, kritiziraju i jebu. U onu stvar više ili manje, te manje ili više uspješno, al u mozak sto posto uspješno na razini Blanke Vlašić ove sezone. No da se ne širimo, drage moje, dalje od gaća, malo si promislite kaj se zapravo događa u času kad odlučite prekriti picu komadićem krpice na kojoj je neki muški oznojeni fensi stvor odlučio staviti patkicu žutkicu ili macu papučaricu. Razmislite, jer oni kroz onu našu stvar mic po mic omalovažaju ono bez čega nema šanse da bi ijedan đuro vidio sunca. To sam kao primjer na koji možda niste svratile dostojnu pozornost. Ženske kaj si pušeju ćube dajući im na znanje kak bi ih veselila primarna djelatnost pušenja njihove stvari il si napuhavaju cice ko balone ne bih, jer one su izgubljeni slučajevi u ovom ozbiljnom i sudbonosnom trenutku u kojem kroz neke nove vidove podsvjesnog
streme bojkotirati najsvečaniji čin spajanja spojivog, ravnopravnog i sudbinski povezanog. ključ je u bravi.

Danas tele, sutra Buš. Ta na ovom svijetu nikada nije dosadno.

- Stvarno! Ljudi su poput svjetiljaka. Ili semafora. Pale se i gase. Ali samo neki. Samo neki isijavaju. Drugi primaju svjetlost ili ne primaju. Poneki čak umišljaju da su oni izvor svjetlosti i onda paf, kad padne mrak pitaju ih ostali: a što je sad, zašto ne vidimo?, a oni ne znaju što odgovoriti. Kad padne mrak, onda se ništa ne vidi i upamtite: u mraku se prvo pali uvijek jedna svjetiljka. Ne sve odjednom. Nikad sve odjednom...Razumijete li što vam želim reći? - pritom bi već debelo pogledavao kroz prozor. Činilo se kao da se pribojavao mogućeg odgovora. Svakim danom sve više.
- Jebote! Čega se sve neću naslušati! - ciknuo je debeli Vlado svom kolegi u klupi. - I to mi je večernja škola! Što je ovo? Vjeronauk?! Ja imam zapisan zemljopis!
Kolega je pomaknuo samo malo glavu ulijevo i drhtajem mišića podno lijevog oka dao na znanje Vladi da ga je čuo, ali da o tome kao i o onome što govori profesor Petrčić nema određeno mišljenje.

Sretan nam Uskrs. Kad se vratim s Bore Bore metnem fotke.

Čujem, vlada priznala Kosovo. A da prizna i sve ostalo?

Hajdmo malo odjebat zerpanje i ostala čmarolizanja i prebacit se na okrutnu svakodnevicu koju samo umiješni i jaki duhom umiju poružičastiti svom mogućom municijom bića svog. Jer kaj, bum malo odglumila smailagubakovića koji se lijepo utaborio na proračunu, kiseli se u svojim novim prostorijama i tak dela na natalitetnoj politici da mi se mam jebe. Naime, pitam ja vas gdo bu zerpal jednog dana ak se ovak nastavi? Di bu se ta deca zlegla? Kaj bu nam Kinezi zerpali? Il bu se možda sused Iljifi odrekel mešanja bakljav i otišel lovit girice? Dajte nemojte me jebat.
Veli meni danas suseda Rajka kak ju niko nigde ne zove i da pomale sluti da je to zbog toga kaj ima dvoje zločeste dece. Smirujem ja nju kak joj deca nisu zločesta, neg su zaprav sam deca, jer deca nemreju da ga jebeš biti zločesta, deca su deca, neka su malo nemirnija i živahnija, al nemreš baš svu decu dovest u stopostotni red ko kipce v crkvi. Onda sam je dodatno utješila činjenicom kak se i ja osećam upravo krvavo kažnjena kaj imam troje dece. Oni koji me zovu na ručak s decom narodni su heroji, a oni koji uvažavaju kurac moju nacionalnu svijest i pronatalitetnu jebaču, ne postoje. Čujem da je i zoološki povisil cijene ulaznica, pa bu mi sad za gledat majmune trebalo najmanje dvesto kuna i sad nek mi još neko veli da ne gledam telku kad tu majmune celi mesec mogu gledat s decom za tri karte zoološkog vrta. A nas je više. Treba dojti do zoolača, treba nekaj uzet za pit i jest, ma kurac. Di god ukrcaš decu nigdje nemaš nikakav popust na količinu. Da kupiš tri zahodske školjke dali bi ti popust bar na treću. Možda bih imala popust na Balearima, al ja govorim o donbakovićevoj rvackoj, o zemlji u kojoj slušam u velikim supermarketima milozvučnu pjesmu ženske kaj hoda il je hodala sa sinom od vlasnika i koja ujedno istovremeno vodi nacionalnu televizijsku emisiju i pleše oko štange. Govorim o zemlji u kojoj prije neg upišeš troje dece na faksove trebaš pohoditi finu ili koju banku s čarapom na glavi i šmajserom v ruki. O zemlji u kojoj mater troje dece zavidi beračima pamuka koji su barem navečer imali snage za ševu i dobru pismu. To je zemlja u kojoj na javnoj televiziji tretiraju decu kao nužno zlo koje će im donijeti lovu u slučaju da kupuju sladolede sa sličicama, kojoj će uvaliti tzv. besplatne udžbenike i o kojoj će beskrajno idiotski pričati raznorazni idioti osnivajući raznorazne udruge koje služe formalno za pomoć deci a zapravo dobro situiraju razne lisice ovog licemjernog kala.
I zato sam Rajki preporučila metodu insceniranja koju provodim već dulje vrijeme: naprosto se sama pozovem na ručak. Ak suprotna strana eskivira pošaljem ju u pizdu materinu i kvit. Al dobro pamtim ko mi se sam ponudil. Nema se tu kaj puno popamtiti. Jer nije lako napravit ručak za troje dece. Samo za pire krumpir ti treba dve kile krumpira, a tu sam i ja, domaćini...Jebote!
Il kaj kurac, nek idem u restoran. Svaki dan se kurče s raznoraznim delicijama od dobrog jutra do kasne večeri. Odem s decom u restoran i najedemo se. Posle se baziramo na javnoj kuhinji. Matere mu farizejske.
Bez obzira na čičubakovića uvijek sam htjela imat petoro djece. Al i tu me sjebala država, jer zbog egzistencije nisam imala neko vrijeme partnera koji je morao trbuhom za kruhom. Bijaše to mlogo opasno, jer on je mogo otić i pimpekom za pičkama. Tu uvijek postoji faktor rizika. I tak, ostala sam na troje i nije mi žal, al mi je žal kaj sam celi život slušala o drugom svjetskom ratu, pa je onda došel rat i sad stalno slušam o domovinskom ratu i kaj, ko da čekamo novi rat, pička mu materina. Pogledajte te face, u pičku, pa naši ljudi su sivi i depresivni. Sasvim je normalno da nam je pol naroda na antidepresivima koji bajdvej kurac pomažu. Zakaj?! Zato kaj nas konstatno jebu u mozak i filaju nas infantilijom, ne sigurno zbog toga da nas manje boli. I nude nam pod patronatom "svevišnjeg" svakojake akcije da se prek Uskrsa prežderemo kakti za manje kuna, a ja se pitam zar doista nismo spremni za neku drugu akciju. Ojojojoj, kako se ponekad sramim tučka u kojem sam posijana.

- I to je sve? - upitala me podbuhla blagajnica poguravši lijevom rukom ispod blagajne: sok orangi pass, juicy crvenu naranču, salatu grah rajčica, dressing jogurt, sir standardni list, kukice 3/1, slamke 100/1, puding mlječni vanilija, mađarica 300g, baget kukuruzni.
- Ne, u lijevom džepu imam ciklu u staklenci 1/2 kg, u desnom kukurz šećerac konzervirani 1/2 kg, u pretinac torbe namijenjen mobitelu koji držim na špagi oko vrata uturila sam higijenske uloške Ona ne pitajte kako, a u ušima mi je sir ementaler koji je od danas na akciji.

pijesak mi u očima
tražim oazu

Osećam se poniženo, zgaženo, prevareno. Od prekjučer definitivno.
PAKtirali smo. I još i još i još. Svršili bumo valjda do petnaeste. Da je do mene sazvala bih izvanrednu sjednicu Vlade. Kaj izvanrednu, fenomenalnu. Al mjesto sjednica bila je i hodnica. Kroz špalir tinejdžera koji se nisu uspjeli obesit il zapalit. Slavilo se tri godine privatnog žutila uz narančaste koktele 24 koji se piju na plaži za seks. I bil je Sanader, i bil je Primorac, i Bajs i Šuker i Bandić i Milanović i Petirka i jebote većina kaj bi ju ja posela na vruće stolce. Koji racku dela Primorac na takvom partiju, upitah se i odoh dalje gulit koru s javorovog kolca.
Hajd i to je prošlo ko i ovaj osmi u martu. Muka mi je od sirovina koji nisu ni za ikakvu preradbu kak čestitaju nekaj kaj su pljuvali prije nekog vremena. Evo recimo, ima jedan "intelektualac" koji je promijenio sve boje i oblike (doslovno), "zaradio" visoku mirovinu i ugrabio stan praktički blizu konja bana Jelačića, učlanio se i bivao primljen u sve "preuzvišene" institucije hrvatske koji veli otprilike ovak: žene su, malo-pomalo preuzele sve uloge u društvu, muškićima ostavivši prevlast u konobarenju, čišćenju, nunanju beba...ali - i tu je onako kako one kažu! Ženskadija je to, ljudi moji...drže se one skupa (to ja velim) ko šaum lisnatog tijesta. Gurnem ti ružu u šupak neočišćena trnja, a da te baš ne žiga namažem te kamenim licemjerjem.

O bemti život. Traje ograničeno za razliku od sranja koje mogu israti subjekti kojima sam ok(r)užena. I nemojte mi sad sam reći ono da nemoj gledat telku, nemoj čitat novine. Pa malo sutra krenut će i osmrtnice ilti ćitulje s oriđiđi slikom. Recimo Mate Matića spizdio traktor i mi ćemo na stupu javne rasvjete vidjeti Matu Matića cuzamen s njegovim smrtnim hropcem dok će mu udovi razmrskani migoljiti ispod strašnog stroja. Tehnika napreduje, zakaj ne. Usput, susjedi bu se okupljali pred stupom i ne bu više alijenacije. Kakvo kurčevo otuđenje. Jučer pozlilo susjedi Rajki i evo ga. Opkružiše je svi susjedi, te se umalo nije udavila dok nije jedan idiot potjero škvadru da žena ima zraka. A moglo je biti zanimljivo...Evo danas sa svih strana "fenomenalna vijest" za naslovnice. Dečko se polio razređivačem i zapalio. Uz malu opasku u srednišnjem Dnevniku faking javne telke koju mi majmuni plaćamo. Opaska glasi: nisu to mnogi vidjeli. Bez ono na sreću. Jer da su mnogi vidjeli bili bi to mnogi njegovi šulkolege, a jebiga, tak ništ ni od vizuala. Kaj ne bi gledateljima bilo super vidjeti dečkića kak gori, pa to je show. Bolje od Zvijezde zijevaju il razoraznih uredničko-voditeljskih proljeva. Pa onda to nije sve. Ako pogledate ovu vijest dobivate još jednu gratis: djevojka od sedamnaest nađena u umiljato nazvanom mjestu Mače na dnu jezera. Čekamo obdukciju. Ma jebote, čekamo mi svi obdukciju ovih nevjerojatnih, monstruoznih, nenadjebivo nekorektnih vijesti. Svaka čast središnjem dnevniku ako mu eksluzivu puni vijest o nesreći jednog dječaka, pritom nimalo ne sumnjam, podjarivši mnoge u njegovim slabim godinama da razmišljaju o sličnom. Pa kad su to samoubojstva bile eksluzivne vijesti, kad? Jad!!! Bijeda i jad novinske profesije! Eto ga! Najte me jebat. Kad su se lude gljive jele, ja sam izabrala grah. Tako me učila stara baba i mater. Kad njih sto jede žgance ti uzmi kćeri kavijar. I ja se toga pridržavam, a ovi, čega se ovi pridržavaju. Mjesečnice u obliku plaće koja ih dijeli od kurca palca, pa prodaju dušu vragu. Nu, sad će im biti lakše. Neće trebati crviti po Vrapču. Uzet će ih u svoje ruke sveta proljevica, imamo i mi egzorcista za trku. A imamo i vještica. Čeka se i ta komisija. Možda da prorijede škvadru u ministarstvima i evo ga, imamo svetu inkviziciju.
Djeca! Mila! Mila djeca i Mila Jelavić pravobraniteljica!!! Slab glas. Takoreći šnalica, ukras, ukrasni leptirić, dekoracija. Nije rekla da za program Grozda, pa će tako naši klinci uz to što gledaju i slušaju kako im se vršnjak zapalio usred škole učiti i kako je pimpek zapravo krastavac (nadam se ne onaj s mišjim repom iz Mercatora), kak je pipica zapravo štedna kasica i slično. Treba s djecom delikatesno, pardon delikatno. Prvo im lupiš krv, suze i znoj, a onda ih gladiš po guzi. Ihm...
A sve one koji s radošću ili tek pod pritiskom slijedeći mjesec šalju svoju djecu na krizmu iliti svetu potvrdu upozoravam kak nema majci da se morete ispovediti ak ste se rastali. Kurac, ko vam je kriv. Nema odrješenja. Ravno u pakel ognjeni. Bez obzira kaj vam je možda supružnik bil alkos i nabil vas je na panj zemaljski nema šanse da uživate tulipan rajski. Nula kuna, mili moji. Pa uostalom, tko je vidio rastavljat se. Ma hajte molim vas na stranice Grozda i pogledajte kako izgleda sretna obitelj: tatataratataa, mamamuuuuuuumama i dječica...sretna u travi...dok ih oblijeću zlaćani slavuji i leptirići poju, napolju napoju u čast.